Grili je te 1949. bio suv… Ozbiljni komentatori su ozbiljno navodili na zaključak da su bombaši samoubice u potrazi za najjednostavnijim načinom da dođu do devojke. Možda se radilo i o tome da su neki od njih bili u potrazi za najjednostavnijim načinom da dođu do pića. Mada alkohol, kao vanbračni seks, može da bude zabranjen u životu, u smrti ne postoji nestašica ni jednog ni drugog. Kao što postoje kuranske device, u tom trenutku “čiste poput skrivenih nojevih jaja”, postoji i “izdašan izvor” belog vina (“vina koje im neće uzeti razum i od kojeg ih nikad neće boleti glava, “). Bombaš samoubica sada može svojim punim “peharom” da nazdravi dodatnoj nagradi: on ima post mortem moć da obezbedi besmrtnost armiji rođaka (brojka iznosi ravno 70, začudo dva manje od tradicionalnog sledovanja hurija). Niti je to jedina usluga klanu koji je, donedavno, mogao da očekuje honorar od 20.000 dolara od Iraka, plus 5.000 dolara od Saudijske Arabije – kao i ogroman ugled koji automatski stiče porodica mučenika. I tu je onda mamac, ili podsticaj, u vidu grupnog plemićkog ugleda.

Bombaš samoubica je zapanjujuće tuđ, toliko tuđ, u stvari, da zapadnjačko mnjenje nije u stanju da pronađe racionalan odgovor na to. Racionalan odgovor bi bio gađenje, tako jednodušno iskazano da liči na jednoličan zvuk fabričke sirene. Ali, nismo uspeli to da ostvarimo. Ono što jesmo uspeli, sve u svemu, jeste žamor disonantnih izgovora. Najbolje poglavlje Pola Bermana u knjizi Teror i liberalizam obzirno je naslovljeno “Puste želje” – a Berman je i inače obziran čovek. Ali, to je veoma snažna i istrajna analiza naše izuzetne nesigurnosti. Nemoguće je pročitati je bez hladne fascinacije i svesti o sramoti. Osećao sam sramotu čitajući njegove prve stranice, zato što sam i ja ranije učestvovao u svemu tome, i to u štampanom obliku. Razmišljajući o žestokom nasilju, veoma racionalno upitate sebe koji su razlozi za to? I spikeri koji se saosećajno mršte još uvek postavljaju isto to pitanje. Vreme je da se krene dalje. Mi se ne bavimo uzrocima zato što nije naše da se bavimo uzrocima.

Nakon neuspeha u Oslu i propratne konsolidacije Hamasa, druga intifada (“potres”) pokrenuta je 2001, i to ne kamenovanjem i ubadanjem noževima kao prva, već neprekidnom kampanjom samoubilačkih napada. “Širom sveta”, piše Berman, “nije opala popularnost palestinskog slučaja. Naprotiv, uvećala se.” Paraleleni proces je bila neprestana demonizacija Izraela (akademski ostrakizam i tome slično); svaki samoubilački napad “svedočio” je o snazi represije, tako da je “palestinski teror, po ovom gledištu, bio mera izraelske krivice”. I kada je Šaron zamenio Baraka, i kada je počela očekivana akcija izraelske vojske koja je, uz 23 žrtve u svojim redovima, ubila 52 Palestinca u gradu Dženinu na Zapadnoj obali, “napad je doživljen kao istinski holokaust, kao Aušvic ili, po još jednom viđenju, kao srednjoistočni ekvivalent napada Vermahta na Varšavski geto. Ovakva gledišta su naveliko prihvaćena širom sveta. Ukucajte zajedno imena ‘Dženin’ i ‘Aušvic’… Ja sam našao 2.890 referenci; a kad sam ukucao ‘Dženin’ i ‘naci’, našao sam 8.100 referenci. Bilo je 63.100 referenci na kombinaciju imena ‘Šaron’ i ‘Hitler’. Čim se pojačana represija smirila, smanjio se broj samoubilačkih napada; a svetsko javno mnjenje se utišalo. Palestincima je bilo gore nego ikada, budući da su poboljšanja u njihovom društvu “pregazili izraelski tenkovi”. Ali, protesti su “jačali ili slabili u skladu sa samoubilačkim napadima, a ne u skladu sa patnjama palestinskog naroda”.

To je bilo tako zato što je zbog samoubilačkih napada Zapad zapadao u filozofske krize. Najbrži način da se iz njih izađe bio je da se pretvaramo kako je takva taktika razumna, uistinu logična i čak dostojna divljenja: ovo je slučaj ekstremne “racionalističke naivnosti”, da citiram Bermana. Racionalistička naivnost je bila lakša od prihvatanja alternative: što će reći, postojanja patološkog kulta. U Bermanu se sabiraju mnogi glasovi. A ako želimo da čujemo retoriku zablude i samohipnoze, onda bismo mogli da poslušamo Nobelovog laureata – portugalskog romanopisca Žozea Saramaga. Berman je ponovo zalutao u povlađivanje, budući da ga neposredno zastrašuje pedigre Saramagove proze, koja je, u stvari, najčistija i najsnobovskija bombastika (možete je nazvati nobelovskom). Ovde Saramago usredsređuje svoj uzvišeni pogled na fenomen samoubilačkih napada:

“Ah, da, ti odvratni masakri civila koje su počinili takozvani teroristi samoubice… Odvratni jesu, nema sumnje; za osudu jesu, nema sumnje, ali Izrael još uvek mora mnogo da uči ako nije u stanju da razume razloge koji mogu da navedu ljudsko biće da se pretvori u bombu.”

Palestinsko društvo je usmerilo mnogo misli i energije u posvećenje samoubilačkog napada, što je proces koji počinje u obdaništu. Prirodno je da niko nije sklon preispitivanju neupitne pobožnosti palestinske majke koja je, nakon što je odgajila jednog bombaša samoubicu, izrazila želju da i njegov mlađi brat takođe postane bombaš samoubica. Ali, došlo je vreme da prestanemo da poštujemo kvalitet njenog “besa” – da prestanemo da se iščuđavamo nad žestinom izraelske represije, i da počnemo da se iščuđavamo nad moći jedne ušančene i suparničke ideologije i kulta smrti. A ako je represija ono za šta smo zainteresovani, onda bi trebalo da razmišljamo o represiji nad mlađim bratom, da ne pominjemo očekivanu dužinu njegovog života (i to, Bože, kakvog života). Imaćemo mnogo šta da prestanemo i da počnemo. Bolno je kad prestanete da verujete u čistotu i u zdrav razum slabijeg. Bolno je kad počnete da verujete u kult smrti, i u neprijatelja koji želi da njegov rat traje zauvek.

Samoubilački napad je više od terorizma: to je hororizam. To je maksimalna zlonamernost. Bombaš samoubica zahteva od svojih budućih žrtava da razmišljaju o drugom ljudskom biću sa sasvim novom vrstom gađenja. To nije kao gledanje niz puščanu cev. Možemo da kažemo da je to tako zato što vidimo šta se ponekad dešava, čak ni kada bombaša samoubice uopšte nema – poput one strašne greške u slučaju Brazilca Žana Čarlsa de Menezesa[1] u Londonu. Još neverovatniji primer je glasinom izazvani stampredo preko mosta u Bagdadu (31. avgust 2005). To je superteror nadahnut samoubilačkim napadom: samo prošapni reči, i nasmrt ćeš izgaziti hiljadu ljudi. I to je i dalje tačna mera izopačenosti islamista: oni smatraju da čin samoraznošenja, u interesu nekog nedostižnog “cilja”, sa sobom nosi ključeve raja. Sem Heris, u svojoj knjizi Kraj vere: religija, teror i budućnost razuma (The End of Faith: Religion, Terror and the Future of Reason), naglašava upravo to kako je potpuno i brzo bombaš samoubica “spasen”. Šta je bolje po vašem uverenju?

“…mučeništvo je jedini način na koji musliman može da zaobiđe bolno suđenje koje nas sve očekuje na Sudnji dan i da ode pravo u raj. Umesto da provede vekove trunući u zemlji i čekajući da uskrsne, pa da ga nakon toga ispituju gnevni anđeli, mučenik se prebacuje pravo u Alahov vrt…”

Mora da se za stolom Osame bin Ladena, na farmama Tafnak u Avganistanu, gde je obučavao svoje operativce pre septembra 2001, mnogo govorilo o zapadnjačkoj iskvarenosti, korupciji, perverziji, prostituciji i svemu ostalom. A 1998, kada su se sve priče vrtele oko predsednikove sklonosti ka felaciju, činilo mu se da je našao plodno tle za svoju najozbiljniju grešku u proračunu: uverenje da je Amerika mekši protivnik od SSSR-a (u čijem porazu su, slučajno, arapski Avganistanci imali beznačajnu ulogu). Ipak bi neki simpatizer poput čuvenog tupavog “američkog Talibana” Džona Vokera Linda možda smislio naredni argument da je bio tamo i da je malo bistriji.

Sada je pravo vreme za udarac, rekao bi Džon Obami, zato što je Zapad oslabljen, ne samo od seksa i alkohola, već i od 30 godina multikulturnog relativizma. Oni će misliti da je napad bombaša samoubice samo jedna egzotična pasija, poput ubistava zbog časti i sramote i obrezivanja žena. Osim toga, to je religiozno, a njima uvek treba mnogo vremena da počnu da preispituju bilo šta što se tako naziva. Nekoliko dana nakon našeg početnog napada britanski dostojanstvenici će se pokrenuti zbog islama, i ostaće u pokretu. I bićeš zapanjen koliko dugo će reč islamofobija, kao nepobitna optužba, obuhvatati i islamizam. Biće im potrebne godine da smisle reč koju žele – a islamizmofobija očito nije dobra. Čak i ako “Avionska operacija” uspe, i hiljade poginu, levica će zevati i pitati se zašto smo tako dugo čekali. Udari sada. Njihova ideologija će ih sprečiti da vide sa čime se suočavaju. I načiniće od njih loše učenike.

Do leta 2005. samoubilački napad je evoluirao. U Iraku su strani džihadisti, hodočasnici rata, u kolonama prelazili granice kako bi ih eksplozivom i ekserima i šrafovima i klinovima obmotali bezbožni članovi Sadamove partije koji imaju sasvim sekularne ciljeve – dakle, kako bi bili napunjeni poput artiljerijskog oruđa i istog dana poslati da masakriraju svoju sabraću muslimane. Samoubilački napad je, drugim rečima, prošao kroz fazu dekadencije i sada je došao do razvratnišva. Za samo mesec dana (maj) u Iraku je bilo više ljudi-bombi nego tokom čitave intifade. A ovo je 25. jula bio promišljeni odgovor gradonačelnika Londona na događaje od 7. jula:

“S obzirom na to da nemaju avione, nemaju tenkove, mogu samo svoja tela da koriste kao oružje. Pri tako neravnopravnom odnosu snaga, to je ono što neki ljudi koriste.”

Sećam se jedne male bezvezarije od pesme iz 2002, koja je govorila potpuno isto. Ne, nemaju F-16. Pitanje: da li bi gradonačelnik voleo da imaju F-16? I ne, tela nisu ono što “ljudi” koriste. To je ono što islamisti koriste. I trebalo bi takođe da odmerimo duhovnu ništavnost takvih mučeništava. “Martyr” (mučenik) znači svedok. Bombaš samoubica ne svedoči ni o čemu – i ne žrtvuje ništa. Umire za vulgarnu i varljivu dobit. I na jednom drugom nivou opravdanje za “mučeničke operacije” jeste teološki obrađen najcrnji cinizam. Njegov cilj je prosto da obezbedi sisteme isporuke.

Naša ideologija, koja se ponekad naziva zapadanjštvom, oslabljuje nas na dva načina. Slabi našu moć percepcije i slabi naše moralno jedinstvo i volju. Kao što kaže Heris:

“Sejid Kutb, omiljeni filozof Osame bin Ladena, osetio je da će pragmatizam označiti smrt američke civilizacije… Nije mnogo verovatno da se pragmatizam pokaže kao pragmatičan kad dođe do sudara civilizacija. Izgubiti uverenje da ti zaista možeš da budeš u pravu – o bilo čemu – izgleda kao recept za haos na Sudnji dan kakav je predvideo Jejts: kada ‘najbolji ni u šta ne veruju, a najgori se nadimaju od žestine’.”

Početni argument za kojim za sada posežemo pri objašnjavanju bilo kog sukoba jeste argument moralne ekvivalentnosti. Nijednoj se vrednosti ne može dozvoliti da bude nepromenljiva; tako mi počinjeno da preispitujemo svoju sposobnost da utvrdimo čak i ono što je malum per se. I prebijanje u zatvoru je zlo po sebi, a to je i odobravanje mučenja, ubistva, u manje plemenitim i (mora da se kaže) manje dvoličnim režimima. U ratu u kakav smo sada umešani epizoda kao što je Abu Graib više je od sramne devijacije – to je ekvivalent izgubljene bitke. Naša moralna prednost, još uvek velika i vidljiva, nije zajamčena, i trebalo bi da je ojačamo i širimo. Poput naše zavisnosti od razuma, to je strateška snaga, i podupire našu legitimnost.

Postoji još jedno simbiotsko preklapanje između islamističke i naše prakse, i ono je čudno i bedno. Mislim na drastično uzdizanje beznačajnih osoba. U kontekstu naše popularne kulture, sa njenim VIP oznakama i meteorskim uspehom mediokriteta, razumemo privlačnost neosnovane slave – u stvari, instant i nezaslužene besmrtnosti. Osećanje da si akter na geoistorijskoj sceni veoma je veliki mamac za one koji su osuđeni, kako oni to vide, na isključenost i anonimnost. Na svoj mirniji način, to je možda bila ključna komponenta privlačnosti sovjetskog komunizma za zapadne intelektualce: “pridruži se”i najednom si učesnik u planetarnim događajima. Dok je Muhamed Ata usmeravao onaj 767 ka cilju, bio je uveren da će se bar njegove kolege urbanisti iz Alepa sećati njegovog imena, zajedno sa svima ostalima na svetu. Slično tome je duh Šehzada Tanvira,[2] dok je gledao kako spasilački timovi stružu ljudske ostatke iz pacovskih rupa ispod londonskih ulica, mogao da bude siguran da se uzdigao iznad porodičnog fish-and-chips biznisa u Lidsu. Još jedna velika nula, Osama bin Laden – živeće večno.

U julu 2002. leteo sam iz Montevidea u Njujork – znači, iz zime u leto – sa svojom šestogodišnjom ćerkom i njenom osmogodišnjom sestrom. Pio sam pivo stojeći u redu za čekiranje, na šta se niko ne mršti na aerodromu Karasko (mada bi sigurno izazvalo zgražanje na, recimo, Hadž terminalu teheranskog Mehrabada); a onda nas je preuzela služba bezbednosti. Znam da šestogodišnje devojčice mogu da izgledaju prilično sumnjivo; ali, moja najmlađa ćerka nije od te vrste. Ona je krhka plavušica sa krupnim smeđim očima i drhtavim glasom. Svejedno sam pola sata stajao za pultom dok je jedan službenik metodično i svečano pretresao njen ranac – pronicljivo zureći u svaku kasetu sa pričom i svaku bojicu i brižljivo opipavajući sva četiri uda njene plišane patke.

Mora da postoji bolja reč od dosade za talas praznine koji me je preplavio. Želeo sam da kažem nešto poput “čak ni islamisti još nisu počeli da dižu u vazduh sopstvene porodice u avionima. Zato se, molim vas, strpite dok ne počnu. O da: i držite se ljudi koji izgledaju kao da su sa Srednjeg Istoka”. Do otkrića od 10. avgusta 2006.[3] trebalo je da prođe još 13 meseci. I uprkos otkrivanju i sprečavanju njihovog izuzetno ambiciozno zamišljenog prolivanja krvi nevinih (uglavnom žena i dece), džihadista (navodno) Valthamstov nije se borio uzalud. Nisu uspeli da izazovu užas, ali su izvojevali veliku pobedu za dosadu: zabranu knjiga na sedmočasovnim letovima iz Engleske u Ameriku.

Moje ćerke i ja smo bezbedno stigli u Njujork. U Njujorku je na jednoj stanici podzemne železnice policija pretresala sve putnike, kako bi pomrsila račune teroristima i tako ih primoravala da pešače nekoliko blokova do stanice na kojoj policija ne pretresa sve putnike. U glavi mi se sama od sebe pojavila vizija budućnosti; u toj će budućnosti vožnja u gradskom autobusu biti poput letenja El Al-om. U grešnoj sigurnosti Long Ajlenda gledao sam na televiziji reportažu iz mog rodnog grada, gde žive još troje moje dece, gde ću uskoro i ja živeti sa svih petoro. Gledao sam Londonce kako tog 8. jula idu pešice na posao, kako izgledaju kruto i oprezno, kako ne uživaju ni u čemu što vide. Erik Hobsbaum je bio u pravu kada je sredinom devedesetih rekao da je terorizam deo atmosferskog “zagađenja” zapadnih gradova. To je isplativ program. Bombarduj Njujork i zagadićeš Madrid; bombarduj Madrid i zagadićeš London; bombarduj London i zagadićeš Pariz i Rim, i ponovo Njujork. Ali, tu je bila i uteha koju nam je pružio gradonačelnik. Ne, ne bi trebalo da nas iznenađuje upotreba ove večite ruse de guerre. Eto, neki ljudi upotrebljavaju svoja tela.

Vreme terora će, podozrevam, biti zapamćeno i kao vreme dosade. Ne one vrste dosade od koje pate blazirani i smoreni, već superdosade koja zaokružuje i dopunjuje superteror samoubilačkog napada. I iako ćemo na kraju pobediti u ratu protiv terorizma ili ćemo ga svesti na, kako Mejler kaže, “podnošljivi nivo” (ova fraza će se primiti i koristiće je političari, s prikrivenim ponosom), nemamo nikakve šanse u ratu protiv dosade. Zato što je dosada nešto što neprijatelj ne oseća. Da budem jasan: suprotnost religijskom uverenju nije ateizam niti sekularizam niti humanizam. To nije nikakav “izam”. To je nezavisnost uma – i to je sve. Kada pominjem vreme dosade, ne mislim na redove na aerodromima i pretrese u podzemnoj železnici. Mislim na globalni sukob sa zavisnim umom.

Jedan od načina da se završi rat sa terorom bio bi da kapituliramo i preobratimo se. Prelazni period bi bez sumnje bio turoban, sa mnogo ozbiljnog posla koji treba obaviti na gradskim trgovima, u centrima gradova i seoskim poljanama. Kako bilo, pošto bi se, na veliku radost, obnovio kalifat u Bagdadu, preživeli obraćenici bi se ubrzo navikli na obimni krivični zakon koji primenjuje Ministarstvo za širenje vrline i uništavanje poroka. Bio bi to svet savršenog terora i savršene dosade i ničega drugog – svet bez igara, bez umetnosti i bez žena, svet u kojem je jedina zabava javno pogubljenje. Moja srednja ćerka, sada devetogodišnjakinja, još uvek veruje u izmišljena bića (Deda Mraza, vilu Zubićku); stoga bi joj bar to bilo zajedničko sa njenim novim mužem.

Poput fundamentalističkog judaizma i srednjovekovnog hrišćanstva islam je totalistički. Ti znači da traži čitavog pojedinca. I zaista, tu ne postoji pojedinac; postoji samo umma – zajednica vernika. Ajatolah Homeini, u svojim opsežnim spisima, često se vraća na ovu temu. On neumorno beleži da se čini kako vernici u većini religija misle da, ako poštuju sve formalne obrede, van toga mogu da rade manje-više ono što žele. “Islam”, kako nas on često podseća, “nije takav”. Islam te prati svuda, u kuhinju, u spavaću sobu, u kupatilo, i posle smrti u večnost. Islam znači “pokornost” – predaja nezavisnosti uma. Ta predaja danas nosi u sebi težinu preko 60 generacija i 14 vekova.

Postojana samodovoljnost ili, ako hoćete, krajnja neradoznalost islamske kulture prilično je očita. Današnja Španija godišnje prevede na španski onoliko knjiga koliko je arapski svet preveo u poslednjih 1.100 godina. A islamske vlasti iz poznog srednjeg veka jedva da su primećivale postojanje Zapada sve dok nisu počele da gube bitke od njega. Tradicija intelektualne autarhije bila je tako snažna da je islam ostao ravnodušan čak i prema dostupnim i očito korisnim inovacijama, uključujući, što zvuči neverovatno, i točak. Točak, kao što znamo, olakšava kretanje stvari; Bernard Luis u Šta je pošlo naopako? (What Went Wrong?) mudro beleži da je uz pomoć točka takođe lakše ukrasti nešto.

Do početka XX veka čitav muslimanski svet, sa delimičnim izuzecima, podjarmile su evropske imperije. I u tom trenutku vrata percepcije otvorila su se stranom uticaju: uticaju Nemačke. Takva vrsta podaništva koštala je islam njegovog poselednjeg carstva, Otomanskog, koje je decenijama bilo “bespomoćna olupina” (Hobsbaum), i koje je prilježno rasparčano i podeljeno nakon Prvog svetskog rata – rata koji je smišljen u Berlinu. Ali, to nije sprečilo islam da nastavi da gleda u Nemačku kao u izvor materijalne podrške i nadahnuća. Kada je 1945. okončan nacistički eksperiment, razumevanje za njegove ideale zadržalo se godinama, ali islam je tada bio primoran da pogleda na neku drugu stranu. Nije imao izbora; u geopolitičkom smislu, nije imao kome drugom da se obrati. Tako da je Nemačka predala štafetu SSSR-u.

Martin Amis, “The age of horrorism”, The Observer, 10.09.2006.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 26.04.2008.

Srodni linkovi:

Vreme horora (I deo)

Vreme horora (II deo)

Vreme horora (IV deo)

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Brazilski državljanin koga je londonska policija greškom ubila na stanici podzemne železnice u Londonu, zato što im se učinilo da je terorista.
  2. Šehzad Tanvir je jedan od učesnika u terorističkim napadima u Londonu od 7.7.2005.
  3. Tada je pohapšena grupa zavernika koji su planirali novi veliki teroristički napad u Londonu.