Za nekoliko dana, i bez najave u španskim medijima, grupa postarijih obožavalaca generala Franciska Franka, diktatora koji je umro 1975, krenuće iz svoje kancelarije u Fondaciji Franko u Madridu na misu za svog heroja, koja će se održati u Dolini palih. Oni tvrde da će se moliti za sve koji su poginuli u Španskom građanskom ratu: za pripadnike poražene republikanske vojske u njihovim masovnim grobnicama rasutim po čitavom poluostrvu – Frankove žrtve – kao i za generalove pobednike nacionaliste. Sve će biti obavljeno sa svešću o tome da će ovo možda biti poslednji put da se okupljaju i da će uskoro sve što miriše na političko okupljanje na Frankovom grobu biti zabranjeno.

To najednom izgleda verovatno nakon što je prošle nedelje usvojen novi Zakon o istorijskom sećanju. Budući da je namenjen tome da se oda počast desetinama hiljada republikanskih žrtava rata i dugogodišnje Frankove desničarske diktature koja je usledila, njegovi kritičari kažu kako preti oživi stara neprijateljstva.

Koliko god to neverovatno izgledalo u modernoj Španiji, stare linije razdvajanja iz rata koji je počeo 1936. i završio se 1939. porazom repubilikanaca i pobedom Frankovih nacionalističkih i fašističkih snaga nanovo su otkrivene zbog novog zakona koji je namenjen tome da se prvi put formalno potvrde “moralna prava” na odavanje počasti desetinama hiljada onih koji su pali kao Frankove žrtve. Dok neki tvrde da je ovaj zakon ciničan politički pokušaj da se nametne nova verzija španske bolne istorije, kojom se ulepšava deo njene prošlosti, drugi veruju da je pokušaj razračunavanja sa ratnim nasleđem prosto dokaz zrelosti španske demokratije, koja je dovoljno snažna da se suoči i izbori sa svojom nasilnom prošlošću.

Jedna stvar se ne može poreći, a to je da je nova španska istorija sada i politička i kuturna realnost. Prošle nedelje je većina u Donjem domu španskog parlamenta, koji vode socijalisti, izglasala formalnu osudu Frankovog režima. Osim toga, poslanici su ovlastili opštinske vlasti da finansiraju iskopavanje masovnih grobnica i identifikovanje onih koji se još uvek vode kao nestali, i naložili su uklanjanje preostalih simbola koji slave Frankovu vladavinu. Proglasili su nezakonitim brzopotezna vojna suđenja nakon kojih su pogubljene ili zatvorene desetine hiljada generalovih neprijatelja.

Usvajanje ovog zakona nakon petogodišnje kampanje viđeno je kao pobeda premijera Hosea Luisa Rodrigesa Sapatera, čijeg su dedu pogubile Frankove snage. Ali, u središtu kontroverze nalazi se pitanje odavanja počasti palima za republiku u zemlji u kojoj nikome nije suđeno za zločine iz vremena diktature. Tela Frankovih nacionalista brzo su otkrivena, sahranjena i redovno se slavila uspomena na njih tokom njegove vladavine, a tela gubitničke strane su dve generacije bila prepuštena zaboravu. Sećanje na njih nije potiskivao samo Franko, već su to godinama činile i levičarske i desničarske partije u postfrankovskoj demokratiji, zato što im je bilo neprijatno zbog postojanja masovnih grobnica.

U trenutku neugodne simetrije za Španiju ovaj novi zakon – kojem se suprotstavljaju konzervativna Narodna stranka i levo orijentisani republikanci iz Katalonije, koji smatraju da nije otišao dovoljno daleko – usvojen je samo nekoliko dana nakon što je papa proglasio za “mučenike” stotine sveštenika koji su bili žrtve republikanaca.

Bitka za sećanje na građanski rat pokazala se bolnom za Španiju. Vodi se u novinama, na televiziji, pa čak i u nekrolozima, u kojima je tek nedavno oživljeno sećanje na neke ljude koji su odavno mrtvi. Cilj ovog rata jeste vlasništvo nad sećanjem i istorijom. El Pais, vodeći levičarski dnevni list u Španiji, tvrdi da je novi zakon neophodan za sprovođenje konačne defrankizacije španskog društva. “Istorijsko sećanje je sećanje na silovanu i sahranjenu demokratiju. Ovaj zakon uzdiže špansku demokratiju do nivoa na kojem se nalaze ostale evropske demokratije koje su bolovale od fašizma.”

Hulio Arostegi, profesor savremene istorije u Madridu, smatra da je društvu još uvek potrebno da se suoči sa nasleđem građanskog rata, ali da ostaje da se uverimo kako je ovaj zakon pravi odgovor na to. “Ovaj zakon je važan, ovaj problem je važan. Ali, ovaj problem je mogao da bude rešen i bez ovog zakona – dekretom. Mogli smo da obeštetimo žrtve i bez njega. Ali, sada se ne može nazad. Svi koji se suprotstavljaju zakonu kažu da on raskida sa duhom tranzicije [iz Frankove diktature u demokratiju]. A ima i mnogo onih, i to naročito na desnici, koji smatraju da ne bi trebalo govoriti o prošlosti i otvarati stare rane.”

Ali, stare rane će biti otvorene. Čak i oni koji u načelu podržavaju zakon – poput rođaka pesnika i dramskog pisca Federika Garsije Lorke, koga su nacionalisti streljali u avgustu 1936 – sumnjičavi su po pitanju toga šta se ovim zakonom zaista može postići, kao i po pitanju njegovog sprovođenja, ne samo u smislu podrške pronalaženju i otvaranju masovnih grobnica – a u jednoj od njih je Lorka sahranjen. Mada podržava to što će ovim zakonom biti omogućena dugo odlagana potvrda nacionalističkih zločina, pesnikova bratanica Laura Garsija Lorka smatra da su obnovljeni napori da se utvrdi gde su mrtvi sahranjenji, a što je ponovo započeto krajem devedesetih, sada ispolitizovani.

“Želim da kažem da se pitanje ekshumacije koristi za političko potkusurivanje, tako što se kaže da je podržavanje ekshumacije “progresivan”stav, a suprotno je “konzervativno”. Iza naše želje da ostavimo Lorkino telo tamo gde jeste ne stoji namera da ćutimo… niti želja da ne znamo ili da ne govorimo o ovim užasnim zločinima. Uopšte nije tako.”

Iako veruje da je novi zakon koristan korak ka okasnelom pomirenju, nije sigurna da li se njime može postići ono čemu je namenjen. “Mislim da se moraju ispraviti neke stvari. Trebalo bi ukloniti Frankove statue i promeniti imena ulica [iz Frankovog doba]. Mrtvima bi trebalo odati počast. Ali, postoje rane koje će se veoma teško zalečiti.”

Novinar Emilio Silva, čelnik Udruženja za obnavljanje istorijskog sećanja, koje je 2002. sačinilo nacrt prve verzije novog zakona, ne gaji ovakve sumnje. On je 2000. konačno otkrio mesto na kojem je sahranjen njegov deda. “Moj deda je za 25 godina demokratije ležao neidentifikovan u masovnoj grobnici. Mislim da je ovaj zakon važan zato što više od 30 godina po okonačnju Frankove diktature u Španiji naš parlament nije govorio o žrtvama građanskog rata. Hiljade ljudi su ugnjetavane. Ima oko 150.000 nestalih u masovnim grobnicama po celoj Španiji. Mislim da je u zemlji sa zrelom demokratijom važno da se preuzme odgovornost za nadoknadu štete koju je načinila diktatura.”

“Nakon okončanja diktature imali smo prve lokalne izbore na kojima su pobedile partije koje su u vreme diktature bile u ilegali. Onda su rođaci nestalih republikanaca rekli OK, ovo je trenutak da potražimo svoje roditelje i rođake. I počeli su da otvaraju masovne grobnice na severu Španije, u La Riohi. Tada je ovaj društveni pokret narastao.”

Bio je kratkog veka, međutim. Nakon pokušaja državnog udara 1981, kada je grupa pripadnika civilne garde preuzela parlament, od napora da se kopa dublje u špansku prošlost odustalo se u naredne dve decenije. “Levičarske partije”, kaže Silva, “takođe su videle ove porodice [koje tragaju za svojim mrtvima] kao prepreku restauraciji demokratije. Tako je priča o žrtvama Frankove diktature pala u zaborav. Zaboravili su na prava tih ljudi.”

Zakon o istorijskom sećanju kroz parlament je u velikoj meri progurao poslanik socijalista Hose Andres Mora, čiji je rođak bio sveštenik koga su ubili republikanski vojnici i kog je Vatikan proglasio za “mučenika” prošle nedelje.

“To je uobičajena priča u Španiji. Ljudi su imali rođake i u nacionalističkoj i u republikanskoj vojsci”, kaže Silva. “U Španiji još uvek ne postoji konsenzus o značenju građanskog rata ili Frankovog vremena. Jedna od najvažnijih stvari [a nadam se da će proisteći iz ovog zakona] jeste rasprava u španskom društvu. Mi smo zemlja kojoj je Frankova diktatura nanela veliku štetu.”

“Smatram da će ovaj zakon biti od velike pomoći. Ali, veoma mi je teško da razumem kako jedna demokratska partija, kao što je Narodna stranka, ne može da osudi diktaturu. Španskom društvu je potrebna velika konzervativna parija koja je antifrankistička. A i dan-danas je u Narodnoj stranci teško naći ljude koji osuđuju Franka.”

Ali još uvek je moguće pronaći one koji ga obožavaju. U stanu na drugom spratu starci iz Fondacije Franko održavaju plamen u sobi punoj portreta, bista i dokumenata koji se odnose na diktatorov život. “Smatramo da je to politički obojen zakon”, kaže Feliks Morales, potpredsednik fondacije. “On potpuno slama svakodnevni život Španaca. On je protiv istorije. Nema nikakve sumnje da vraća ozlojeđenost u Španiju – istu onu podelu koja se osećala tokom građanskog rata. Prihvatamo da treba odati počast mrtvim republikancima. Smatrali smo da treba da dođe do pomirenja. Možemo samo da pitamo, zašto sada? Zašto je to potrebno sada, 32 godine nakon Frankove smrti?”

Možda odgovor glasi da se Španija tek sada oseća dovoljno hrabrom da se ponovo suoči sa Frankom.

 

Rasprava o prošlosti


Novi zakoni

Priznati prava onih koji su patili tokom građanskog rata i osuditi Frankov režim.

Ukinuti zakone koji su usvojeni tokom diktatorskog režima.

Omogućiti veću finansijsku pomoć porodicama Frankovih žrtava.

Dozvoliti zauzimanje zemlje radi potrage za masovnim grobnicama.

Primorati lokalne vlasti da uklone simbole Frankovog režima.

Zabraniti političke skupove u Dolini palih, uključujući i Frankov mauzolej.

Omogućiti slobodan pristup državnim dokumentima i dosijeima.


I kako je Španija reagovala

“Postoji mnogo sećanja, ali samo jedna istorija. Zakon ove vrste nije najbolje sredstvo za njihovo objedinjenje.”
ABC, konzervativne nacionalne novine

“Svrha ovog zakona nije da oživi duh dve Španije, već da uspostavi prevagu demokratskih načela nad zakonodavstvom koje je uspostavljeno u vreme nezakonite vlade.”
Manuel Riko, pisac

“Ovaj zakon su napisali ljudi koji su se identifikovali sa kriminalcima. Da su više saosećali sa nevinim ljudima, ne bi usvojili ovaj zakon. Demokratija u Španiji potiče iz Frankovog režima, a ne iz suprotstavljanja tom režimu.”
Istoričar revizionista Pio Moa, bivši pripadnik maoističke terorističke grupe Grapo i autor knjige Mitovi Građanskog rata (Myths od the Civil War)

 
Peter Beaumont and Javier Espinoza, “Spain fights civil war’s last battle”,

The Observer, 04.11.2007.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 22.05.2008.

Leave a Reply