Ilustracija: Slaviša Savić
Ilustracija: Slaviša Savić

Da ne bude zabune, ali i da ne budem optužen za plagijat, paralelu između Aleksandra Vučića, aktuelnog predsednika Srbije i Nikolae Čaušeskua, odavno počivšeg predsednika Rumunije, nisam uspostavio ja nego Dejan Vuk Stanković, omiljeni analitičar prorežimskih medija, naročito Milomira Marića. Gostujući (u sredu, 12. avgusta) u jutarnjem programu „srećne televizije“ Stanković je, između ostalog, govorio i o nedavnim protestima protiv predsednika Vučića. I tom prilikom je primetio kako je TV N1 čak sa nekoliko kamera pratila nemire ispred Skupštine te da su njeni izveštači bili, slobodno prepričano, takoreći svuda: i u masi, i iza policije, i u samoj zgradi, i među huliganima… Posebno je zanimljivo da je o takvom načinu rada Stanković govorio „u negativnom kontekstu“, videvši u tome ne samo nešto loše nego i svojevrsno saučesništvo u događaju. Prosto, ono što bi svuda u svetu bilo dočekano kao izraz elementarnog profesionalizma – obavestiti javnost šta se dešava – za Stankovića je bila sumnjiva rabota, u najmanju ruku propaganda. Samo što nije rekao – a bilo mu je na vrh jezika, videlo se – da bi najbolje bilo da ništa od toga nije ni prikazano i da je o svemu tome Tanjug izdao saopštenje u kome bi demonstracije bile osuđene kao naprijateljske, izdajničke i slično. Međutim, sve to nije važno.

Pozor izaziva činjenica da je to „ponašanje“ jedne televizije Stankovića asociralo na događaj od pre tridesetak godina kada smo, kako je rekao, iz Bukurešta gledali „direktan prenos“ rušenja Čaušeskuovog režima. Indikativno zar ne. Nije, naime, Dejan Vuk Stanković zbivanja ispred nacionalnog parlamenta uporedio sa nekim skorašnjim demonstracijama – a bilo ih je, hvala na pitanju, dosta i svakojakih – nije čak ni sa nedavnim protestima „žutih prsluka“ u Francuskoj, nego se setio „rumunskog proleća“ od pre tri decenije. I rušenja jednog okrutnog, beskrupuloznog, od naroda omrznutog diktatora, Nikolae Čaušeskua. Čudo je ta podsvest. Ili se, možda, kod Stankovića probudila savest.

Kakogod, i to je bitno, ima u ovoj priči i nešto utešno. Svestan je, dakle, i Dejan Vuk Stanković o čemu se u Srbiji radi. Zna to, znači, inače bi reagovao, i Milomir Marić. A to što su Vučića povezali sa Čaušeskuom, nameće se sad pitanje, znači li to da se pripremaju da pređu na drugu stranu?

Verovatno i bi, samo što se ta druga obala još ne vidi.

Ne sumnjam da sve to zna i Vučić.

Peščanik.net, 13.08.2020.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)