Corax, 6. oktobar 2016, Slobodna Evropa

Corax, 6. oktobar 2016, Slobodna Evropa

Prilog čitanju poslednje Petričićeve karikature u Politici

Opozicija u Srbiji uveliko se bavi predstojećim predsedničkim izborima, ali mala je verovatnoća da će doći do konsenzusa o zajedničkom kandidatu. Neke partije i pojedinci su se već oglasili tim povodom, ističući različite kandidate iza kojih bi stali: akademika Vladimira Kostića, akademika Dušana Teodorovića, članicu Saveta za borbu protiv korupcije Miroslavu Milenović, dverjanina Boška Obradovića, kao i ombudsmana Sašu Jankovića. DSS će, kako stvari stoje, najverovatnije podržati Vučićevog predsedničkog kandidata, po cenu temeljnog čišćenja svojih redova od onih pojedinaca koji se takvoj volji budu usprotivili. Takođe, velika nepoznanica je DS, čiji bi novi predsednik Dragan Šutanovac najradije kandidovao samog sebe, ali neka to za sada ostane u domenu spekulacija. Ono što u SAD počinje mnogo pre opštih predsedničkih izbora i tretira se kao predizborni ciklus, u Srbiji se odvija u magli, uz vehementni komentar premijera koji kaže da na predsedničke izbore uopšte ne bi trebalo misliti „ovako rano“. On je, naime, sredinom septembra izjavio kako će „odluku o kandidatu SNS doneti za šest meseci“, odnosno u martu što je realno prekasno za izbornu trku koja je za Vučića samog važnija od svih vanrednih izbornih radnji koje je do sada organizovao. Stoga je njegovo negiranje i ležernost prilikom pokretanja ovog pitanja zapravo signal da se radi o nečemu krucijalno bitnom za njegovu karijeru. Tome u prilog idu i oni retki trenuci tobožnje iskrenosti, kojom premijer šokira svoje biračko telo, kada kaže kako je moguće da on možda neće uspeti da sastavi vladu ili da neće biti više premijer ukoliko pobedi kandidat opozicije na predsedničkim izborima. Ovo su programirani ispadi u kojima se lider poverava svojim biračima, zahtevajući od njih još snažniju podršku nego što ju je imao do sada. Biračko telo to razume jer pravilno shvata da je u opštoj magli, koju je Vučić raširio oko sebe, samo on „garant stabilnosti“ sistema, tj. da bi njegov krah izazvao rušenje naprednjačke kule od karata u kojoj su mnogi već pronašli svoj komad hleba. To nikome ne bi išlo u prilog, jer je velika migracija od DS-a ka SNS-u uveliko završena.

I dok premijer Vučić ćuti o predsedničkom kandidatu, nudeći građanstvu lažne afere kao što je trenutno „slučaj Trepča“, u kojima on neprestano pokazuje svoj domoljubni kapacitet, dotle se u magli vrše predizborne radnje u njegovom neposrednom okruženju. Dvoje najjačih samozvanih predsedničkih kandidata su ministarka Zorana Mihajlović i ministar Ivica Dačić, oboje potpredsednici Vlade, koji imaju ulogu fingiranja demokratskog izbornog procesa. Sve se to, naravno, odvija na tabloidnoj razini, uz uvrede i nećkanja, kao na pijaci gde nezvanična kandidatkinja ima zadatak da objasni koalicionom partneru Dačiću da mora biti poslušan ukoliko namerava da i dalje ostane na vlasti. Krajnji ishod ovog nadmetanja je izjava Mihajlovićeve da „svako ko ne podrži Vučićevog predsedničkog kandidata nema šta da traži u Vladi“. Zaista, na koga je mislila Zorana Mihajlović, imenujući posredno tog nekog koga će Vučić rukopoložiti za predsedničkog kandidata. Većina medija, koji se trude da prate ovu predizbornu trku, veruje da se radi o samoj ministarki Mihajlović, mada se čitava ova problematika širi kao spektar predizbornih mogućnosti koje bi Vučić mogao da podrži. Tako od šest scenarija koje nudi Blic, u pet varijanti je on sam taj kandidat, dok je u samo jednoj Nikola Selaković, bivši ministar pravde, za koga su provladini mediji rekli da je ostao da čeka nešto „mnogo veće“ od ministarskog mesta. Iako je Selaković na mestu ministra bio podjednaki promašaj kao i njegove stranačke kolege Stefanović ili Đurić, iz nepoznatih razloga je njegovo imenovanje odloženo za kasnije. (Ne)mogući predsednički kandidat SNS-a mogao bi biti i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, koji se svojevremeno poverio Rusima da bi mnogo voleo još jedan predsednički mandat, kako bi završio sve one poslove koje je započeo u prethodnom. Vučić nije komentarisao Nikolićeve aspiracije, ali je ponovo isturio Zoranu Mihajlović koja je odranije bila u sukobu s Nikolićem zbog nelegalne gradnje u vlasništvu njegove porodice. Novi predsednički mandat aktuelni predsednik Srbije vidi i kao „sopstveno nošenje krsta“. Njegova retorika oduvek je vibrirala na granici religioznog kiča i nacionalističke zatucanosti, dok je u poslednje vreme dobila i militarističke valere, kada je u pitanju odnos Srbije prema migrantima ali i Kosovu. Takav diskurs je oduvek dobrodošao u Srbiji kada je na sceni nadmetanje za najviše funkcije u državi.

Dvojica nezavisnih predsedničkih kandidata u ovoj trci mogli bi biti i stari prijatelji iz škole, stranke i Vlade: Boris Tadić i Vuk Jeremić. Oni su sada univerzalne političke figure koje mogu tražiti podršku kako od opozicije tako i od pozicije, s tim da je učenik odavno nadmašio učitelja. Jeremić je dobio Vučićevu podršku kada je ušao u završne krugove glasanja za generalnog sekretara UN-a. Moglo bi se očekivati da Jeremić potisne Selakovića u jednom od mogućih scenarija za Vučićevog predsedničkog kandidata.

Međutim, jedino relevantno viđenje cele ove komplikovane situacije oko predstojećih predsedničkih izbora, koji su prekriveni velom premijerovog ćutanja, izneo je karikaturista Dušan Petričić u svojoj poslednjoj karikaturi objavljenoj u Politici, nakon čega je usledio otkaz. „Vučić me je otpustio“, kaže Petričić otvoreno u razgovoru za NIN. Zaista, na toj poslednjoj karikaturi, Petričić je predočio situaciju mogućih izbora u kojima reka građana dolazi do autoritarne figure premijera Vučića zaogrnutog plavim kaputom sa znakom EU. Jedan rever kaputa je razmaknut i ispod njega se jasno ukazuje majica sa Šešeljevim likom. Ta je situacija simbolički preslikana i na dve izborne kutije podno premijerove dominantne figure: na jednoj je Šešeljev lik a na drugoj su zvezdice EU. Glasači sa zastavicom SNS-a logično ubacuju listić u „Vučićevu kutiju“. Čak je i princip tajnog glasanja suspendovan, već se ova radnja obavlja pod budnim okom vlasti, koja više nego jasno stavlja do znanja kako treba glasati. Ova Petričićeva karikatura operiše mitom o učeniku i učitelju, u kome je učenik prevazišao učitelja. Ovaj binarni par je osovina vlasti u Srbiji i važan mehanizam za njeno održavanje. Šešelj je jedini predsednički kandidat koga bi Vučić mogao da podrži jer zahvaljujući njemu najlakše sam može pobediti na izborima. Ujedno, ova karikatura objašnjava i složenu prirodu hibrida koji je nastao usled Vučićevih političkih transformacija: On je Šešelj sa EU predznakom. Ovaj predznak je vidljiv samo spolja, dok se ka unutra pomalja Šešeljeva glava s naočarima i crvenim nosom. Petričičevi glasači, kao i oni stvarni, vrlo dobro pojme tu dihotomiju, tako da za njih „opredeljenje“ nikada nije dovedeno u pitanje. Naprotiv, samo je pozicija onih ljudi koji ovu manipulaciju javno prokazuju postala neodrživa. Kao u Petričićevom slučaju.

Peščanik.net, 11.10.2016.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)