Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Evo jedne teme koja poklonike Peščanika verovatno malo zanima, ali bi za 2-3 godine zbog toga mogli da se češu i tamo gde ih ne svrbi. U najkraćem, „obnova zadrugarstva“, o čemu širom Srbije upravo teče „javna rasprava“, zapravo je paravan za učvršćenje i proširenje „izborne baze“ Srpske napredne stranke. Ova teza, ovako izrečena, mnogima će sigurno delovati i blesavo i šašavo, ali kad se razmotre stvarni efekti koji će iz te priče izvesno proizaći – pri čemu je jasno da ti efekti moraju biti poznati i nosiocima inicijative, štaviše oni sa njima i računaju – onda takav zaključak ostaje kao jedino realan.

Radi se, naime, o tome da je država odvojila 25 miliona evra da se, kako je to rekao glavni promoter ove priče Milan Krkobabić, ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj, u „500 sela napravi 500 zadruga“. To što je Krkobabić šef Stranke penzionera ovde ne treba nikoga da zbuni, jer nema sumnje da će, kad dođe do deobe para, stvar u svoje ruke (pre)uzeti naprednjaci. Elem, pedesetak hiljada evra po zadruzi, odnosno desetak hiljada evra po zadrugaru (s obzirom da zadruga po zakonu mora imati najmanje pet članova) sasvim je lepa suma pa nije ni čudo što je pomenuta diskusija privukla veliki broj znatiželjnika.

Naravno, da se razumemo, sve ovo ne znači da je zadrugarstvo nešto loše. Naprotiv, u poljoprivredi zapadne Evrope zadruge imaju značajnu ulogu. Ali, tamo su nastale spontano, samoinicijativno i kroz (relativno) dug proces samostalnog povezivanja i organizovanja seljaka, a ne državnim „dekretom“. Kao što su, dakle spontano, nastajale i u Srbiji poslednjih dvadesetak godina – dok su one socijalističke (gotovo) sve do jedne, čast izuzetno retkim izuzecima, propale – te i danas sasvim lepo rade i bez državne pomoći. Ključno je bilo da ljudi imaju zajednički problem, odnosno zajednički interes i da mogu da se dogovore kako da taj problem reše, to jest interes ostvare. Ukoliko nisu ostvarene bazične pretpostavke da ljudi mogu sami, sopstvenim angažmanom, da ostvare svoje zamisli, nikakve (navodno) stimulativne mere i propisi ne mogu da ih na to nateraju. U Srbiji se već dešavalo da zadruge posle projekata – ne samo domaćih nego i stranih, i nekoliko puta bogatijih od ovog Vlade Srbije – niču kao pečurke posle kiše, ali su isto tako malo kasnije i nestajale. Ova vlast je pre oko dve godine (krajem 2015) donela nov novcijat Zakon o zadrugama upravo sa idejom da se i tako podstakne razvoj zadrugarstva, ali je, kao što se sad vidi i od toga ispao – ćorak.

A kad je reč o samom regionalnom razvoju, da tih pedesetak hiljada evra po zadruzi neće doprineti (ravnomernijem) regionalnom razvoju nikome valjda ne treba ni dokazivati. Dakle, ni razvoja zadrugarstva ni razvoja nerazvijenih područja od Krkobabićevog plana nećemo videti. Što opet ne znači, kao što je rečeno, da nikakve koristi ni za koga neće biti. Organizovaće se ljudi, napraviće „udruge“, dobiće pare. Kako će to da izgleda lepo pokazuje tzv. projektno finansiranje medija gde na konkursima pare praktično isključivo dobijaju tek osnovane firme čiji su vlasnici članovi vladajuće partije.

Ali, da se vratimo našim (za)drugarima, ne treba misliti da će oni novac dobijati „na lepe oči“. Moraće da nešto daju za uzvrat. A glas na izborima najmanje je što će im biti traženo.

Sve u svemu, očigledno da iza „obnove zadrugarstva“ stoji ideja da se što već broj ljudi interesno, tj. materijalno, finansijski, veže za vladajuću partiju. Tako Srpska napredna stranka parama svih građana Srbije, poreskih obveznika, osigurava svoj opstanak na vlasti.

Peščanik.net, 11.08.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.