Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ispostavilo se da će nacionalni izbori u Italiji i lokalni izbori u Beogradu pasti u isti dan – 4. marta ove godine. Osnovna karakteristika beogradske izborne kampanje je međusobno ujedanje i vređanje, a italijanske obećanja, bezgranična, lažna, neostvariva u ukupnom iznosu od preko 200 milijardi evra od izbora pa nadalje iz godine u godinu. O našima znamo, pa ću nabrojati glavna italijanska obećanja. Tri vodeće partije se nadmeću pa je demokratima glavni adut da će sve porodice sa decom dobiti posebne materijalne beneficije sve do dečijeg punoletstva, ako oni pobede. Berluskoni nudi penzionerima, ako izaberu njegovu partiju (njega ne mogu da biraju jer je krivično kažnjavan), da će minimalna penzija iznositi 1.000 evra, što je jak mamac jer 63,4 odsto penzionera prima manje od 750 evra mesečno. Pokret Pet zvezdica sastavljen od neobuzdane mladeži predvođene komičarem i sajber guruom, nudi ni manje ni više nego – bezuslovni osnovni dohodak (BOD) od 780 evra za svakog državljanina Italije.

E taj BOD (UBI – Unconditional Basic Income), bezuslovni osnovni dohodak i nejednakosti koje prikriva više nego što rešava, zapravo su tema ovog teksta. Najlakše bi bilo označiti ga kao vešt izborni mamac u zemlji koja ima izreku “dolce far niente” (slatko je ne raditi ništa) i shodno tome javni dug od 2.275 milijardi evra (Srbija 23,5) što je 132 odsto BDP-a te zemlje (Srbija ima dug od 64,6 odsto BDP-a). Nezgoda je, međutim, što u eksperimentalnoj formi taj socijalni korektiv već postoji u mnogo radnijim i finansijski ozbiljnijim zemljama.

Najradikalnija varijanta podrazumeva da svaki građanin stiče pravo na finansijsku podršku koja mu obezbeđuje osnovnu egzistenciju, a varijacija je bezbroj. Kako glavni ideolog BOD-a, belgijski filozof i ekonomista Filip Van Parijs kaže: Pravo na BOD ima i surfer. Dakle, uopšte nije važno da li radi ili se zamajava, da li ima neke prihode ili ne. Svoje ideje Prajs je formulisao još 1995. u knjizi “Real Freedom for All” (Stvarna sloboda za svakoga). On dakako nije prvi kome je sinula ova ideja. Neočekivano, ali zagovornik je bio i Milton Fridman još 80-ih godina kada je insistirao da iznos BOD-a bude nedovoljan za preživljavanje, kako bi korisniku stavio do znanja da mora malo i da radi.

Argumenti u korist BOD-a su: prvo, što bi on mađioničarski eliminisao kategorije nezaposlenih i siromašnih, čije postojanje u razvijenim društvima jeste sramota. A pomenute kategorije su večno bile osnova za društvene pobune, pa i revolucije. Drugo, usvajanje BOD-a bi dovelo do fantastičnog pojednostavljenja čitave sfere socijale, a desetine hiljada socijalnih birokrata preselilo bi se u primaoce BOD-a. Mnoge od postojećih socijalnih beneficija bi izgubile razlog postojanja – (penzije, delom zdravstvo, porodični dodaci, naknada za nezaposlene…). Treće, novcem koji dobijaju korisnici bi mogli da započnu svoj posao ili da sebi plate školovanje, odnosno prekvalifikaciju (ako bi želeli da zarađuju više od garantovane sume).

Dakako, maštanje može da ide u nedogled. No, postoji i negativna strana. Pre svega ko bi imao prava na BOD? Državljani ili svi građani uključiv i one sa odobrenim trajnim boravkom – imigranti, pre svega? Ta prepreka se neće lako preskočiti. Recimo, šta sa osobama kojima jedan od roditelja ima državljanstvo, a drugi nema? U kojem će obimu BOD zameniti ostale oblike socijalne pravde? Šta će biti sa onima koji se rasipnički ponašaju – propiju na početku, pa ostanu bez sredstava za egzistenciju pred kraj meseca? I opet ostaje nepregledno područje nagađanja. No stvar nije neosnovana, jer ima političku podršku i desnice i levice u razvijenim zemljama. Politička sloga nije česta i može bitno da menja odnose u društvu. Dakle, to više nisu Kejnzove maštarije (u knjižici “Economic Prospect for our Grandchildren / Ekonomske perspektive naših unuka” iz 1930) o tome kako će krajem 20. veka radna sedmica verovatno iznositi 15 sati, automatizovane mašine će svesti na minimum ljudski rad, fizički i umni (!). Ne bih da poredim Kejnza i Branka Milanovića, ali ovaj drugi je vrlo temeljito obrazložio zašto roboti neće oteti posao ljudima, pa je tako Kejnza postavio na noge kao Marks Hegela.

Iz mnoštva naslova novinskih, ali i pretencioznih stručnih tekstova izabrao bih dva najsvežija: “Svi luduju za osnovnim dohocima” i “BOD i Bitkoin se utrkuju”. Popularnosti doprinose dvojica poslovnih magova budućnosti Mark Cukerberg (Fejsbuk) i Ilon Mask (Tesla) koji svesrdno podržavaju ideju. Za razliku od njih, MMF je nesumnjivo tradicionalan, pa ipak u oktobarskom “Fiscal Monitor of IMF” pretresa naširoko ovu temu, uz konstataciju da bi se smanjenje dohodovne nejednakosti za 5 Gini poena moglo postići povećanjem prosečnih plata za četvrtinu, što bi imalo fiskalnu cenu od 3 do 6 procenata BDP-a, u zavisnosti od razvijenosti zemlje. Taj potez bi bio razumniji od uvođenja BOD-a koji, ako možda ima budućnost, onda je ona daleka.

Finska je najozbiljnije i najdalje otišla. Ona je eksperimentalno odabrala 2.000 osoba kojima je dodeljen BOD (560 evra mesečno) na dve godine i od rezultata praćenja njihovog ophođenja zavisiće budućnost projekta. Za sada su informacije na nivou ushićenja srećnih korisnika, ali se pravi rezultati očekuju tek naredne godine, kad eksperiment treba da bude zaključen. Finska je zanimljivija od Aljaske, na primer, koja još od 1980. ima svoj Permanent Fund Dividend program po kojem svaki punoletan građanin dobija dividendu od nafte koja se tu crpe, što je za prošlu godinu iznosilo ukupno 2.072 dolara po osobi. Eksperimenata, pa čak i programa ima po raznim zemljama, uglavnom bogatim. Švajcarska je, međutim na referendumu 2016. odbacila ideju bezuslovnog osnovnog dohotka i to sa 76,9 odsto glasova protiv. Istina njihov plafon solidarnosti postavljen je veoma visoko na 2.500 franaka mesečno (2.157 evra) za odrasle i još po 625 (539 evra) za svako dete.

Budući da BOD smatram podjednakom varkom kao i kriptovalute (nije slučajno da se međusobno bore za svetsku slavu), naveo bih da posle kopanja po mnoštvu razloga za i protiv, uprkos popularnosti koju je ideja stekla među ekonomistima, menadžerima i preduzetnicima kao alternativa za tradicionalnu socijalnu politiku, ostaje masa nedoumica. Radikalna transformacija socijalnog sistema, cizeliranog konfrontacijom poslodavaca i zaposlenih od nastanka industrijskog rada, bila bi najveći finansijski hazarderski potez našeg vremena. Mogao bi to biti “slatki otrov”, kako ga je nazvala Anke Hasel, profesorka sociologije iz Berlina i autoritet za ovu temu.

Treba biti ekstremno blagonaklon, pravi romantičar koji veruje samo u ljudsku dobrotu, pa ne videti skrivene opasnosti zanemarivanja rada i odbacivanja velikog dela ljudi iz procesa ekonomskog napretka. Imam puno naklonosti za socijalne ideje pape Franciska, naročito za njegovu tvrdnju da bez rada nema ni dostojanstva. Uostalom, daleko pre Pape, Karl Polanji, autor “Velike transformacije” je napisao: “Valja se setiti da je rad samo drugo ime za čoveka”. Dakako postoji i šarmantni Piter Grej (Gray), ugledni psiholog koji se pita zašto su ekonomisti opsednuti sa “job creation / otvaranjem radnih mesta”. Što se ne bi pozabavili idejom o manje rada – i daje argumente za koje bi mu, da o tome nešto znaju, mnogi na Balkanu i Mediteranu podigli spomenike. “Dosta je bilo – kaže on – etike rada, okrenimo se etici igre” (zezanja, kako bi se reklo današnjim rečnikom).

Šta bi bilo kad bi bilo: najpre bi došlo do rangiranja građana na one kojima je nacionalna država dodelila sredstva i druge (imigranti, Romi, raseljana lica…) koji nisu nacionalno podobni da budu podržani. Nesumnjivo produbljivanje razlika. Sredstvima dovoljnim za preživljavanje (najčešće je reč o 500 do 1.000 evra) ne može se planirati i voditi perspektivan život – brak, kupovina stana, teško da bi neko dao kredit korisniku BOD-a, školovanje dece bi bilo misaona imenica, jer ako se krene putem “rasterećenja” države, nije daleko vreme kada će školstvo preći u skupe privatne ruke. Došlo bi dakle do rangiranja građana i među onima koji imaju državljanstvo. Sve to mnogo liči na proširenje američke prakse sa bonovima za ishranu (food bonds) – platimo im da nam ne smetaju, pa neka se bezopasno bune. Tu preti opasnost od stvaranja nedvosmislene podklase građana uz udar na socijalnu mobilnost. Jedna trećina mladih, koliko ih je danas nezaposleno, ostala bi trajno isključena iz napretka društva. Svako bi bio prinuđen da vodi brigu samo o sebi, pa i oni koji to nisu u stanju. Prevladale bi razne nepravde i etički primitivizam skorojevića, uz osećanje da su pritom moralno čisti jer su platili “nesposobnima” da im se sklone s puta. Bogati bi konačno mogli mirno da upravljaju svetom kanališući svetsko bogatstvo u još manji broj ruku.

To je dakako spekulacija, kao što je dobrim delom spekulacija i čitav trend koji, uveren sam, nema humanističke razloge, već je ponikao iz pokušaja racionalizovanja vladavine neoliberalnog nasilja. I zaista, niko kao mogućnost finansiranja ovakvog projekta nije predvideo smanjenje opresivnog aparata (policija, vojska, doušnici…), koji je skoro nepotreban ako bi svi bili srećni. Kriminal je najvećim delom posledica socijalne nepravde.

Ne verujem u tvrdnje (bez upečatljive računice) da čitav postupak može biti gotovo na nultom trošku. Svaki projekat traži investicije. S druge strane, tzv. “helicopter money”, bacanje novca za spas banaka – 2.300 hiljada milijardi evra od početka krize, dokaz je da novca ima, ali i dokaz o tome kome on pripada. Ponajviše verujem Umbertu Eku, velikom poznavaocu ljudskih naravi, koji u kratkoj priči iz zbirke “Kako putovati sa lososom u koferu”, kaže: “Ako vam neko nudi nešto besplatno, odmah zovite policiju”.

Čudi me da niko od onih koji se time dublje bave nije povezao besplatni dohodak sa globalnom nejednakošću. To je problem koji se mora produbiti, u slučaju da se BOD realizuje u širim razmerama. Naime, Toma Piketi u kapitalnom delu “Kapital u 21. veku” (3. poglavlje) pokazuje kako se individualne nejednakosti moraju pratiti i u kontekstu dinamike globalne nejednakosti. Branko Milanović je postao jedan od najcitiranijih ekonomista današnjice upravo zahvaljujući svojoj knjizi “Globalna nejednakost”. Ko se pozabavi makar Milanovićevim intervjuom na tu temu, razumeće koliko je problematika nejednakosti kompleksna. Sem toga nejednakost je, čitajmo bar naše neoliberale, osnovna poluga na koju se dominantni ekonomski i politički sistem oslanja.

Sasvim sam svestan da u zemlji gde je prosečna plata 400 evra liči na naučnu fantastiku raspravljati o nekakvom bezuslovnom dohotku od dva puta više para na lepe oči. No kod nas, kod sirotinje uopšte, obećanja najbolje prolaze, jer je najlakše prevariti onoga ko sem nade nema ništa drugo. Pa ako se dovoljno upečatljivo ispriča kako je moguće usrećiti nezaposlene mlade, one koji su prestari da se ponovo zaposle a premladi za penziju, socijalne slučajeve, beskućnike… i to sa nula troškova po bogate, onda će to proći vrlo lako. Šta će nastati posle – to je druga priča. Radikalne ideologije imaju veliku privlačnu snagu za one koji su izgubili nadu u funkcionisanje društva. Orvel bi se postideo pred Terezom Mej koja je ustanovila Ministarstvo za usamljenost! Sve manje ljudi razume promene u svetu.

Iskustvo nam nameće predostrožnost. Jedan od najboljih dramskih pisaca današnjice, Ajad Aktar (Ayad Akhtar), Amerikanac pakistanskog porekla drma Brodvej novom dramom “Smeće” (Junk) o finansijskim bezočnicima. U jednom intervjuu, dramu dakako nisam gledao, on definiše svoje osećanje nepoverenja: “Nisam optimista kada je u pitanju naša nacija, ni ceo svet. Nisam pun nade, jer sam sve uvereniji da će i moje nade neko komercijalizovati”. U takvom svetu možete li poverovati da bezuslovni osnovni dohodak nije prevara na štetu onih koji su se ponadali?

P.S.

Jedna čitateljka ovog mog teksta uputila me je na Tina Ujevića i njegov esej “El sentimento tragico de la vida” iz 1922. godine, kojim sjajni pesnik i mislilac razmatra opasnost gubitka prava na rad, što danas preti da bude uvedeno kao “beneficija”. Citiraću iz tog eseja samo deo jednog pausa:

“Vrijednost rada čovjek najbolje osjeća onda kada je lišen slobode rada. Koliko je tu izgubljenih ura i dana, patnji duše, neupotrebljenih korisnih sila, otrovne dokolice ispunjene crnim i opasnim mislima, izgaranja svoje ličnosti! Koliko je tu čovjek vremena izgubio za usavršavanje svoje duše, ljepotu svoga duha, bogatstvo svoje unutrašnjosti, ojačanje svoga mozga i protanjenje svoga živca! Oduzeti čovjeku moć i slobodu da radi i stvara, znači upropastiti ga, oteti mu najljepše nade i moći života, jer bogatstvo i plodnost nije u mrtvim stvarima, nego u životu, u čovjeku, u čovjekovu radu.”

Taj nadahnuti deo besumnje je nedostajao mom tekstu.

Biznis i finansije, 22.01.2018.

Peščanik.net, 24.01.2018.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU