Kakvu to vladu vodi Vojislav Koštunica? Šta sve treba da se dogodi i izgovori u ovo blaženo doba godišnjih odmora pa da Premijer, po hitnom postupku, sazove sastanak svojih ministara? Ako potpuno urušavanje sudskog sistema nije dovoljan razlog za to, da li su to možda poslednje izjave ministra Ilića? Da li Premijer zaista misli da su kvalifikacije koje je Ministar Ilić izgovorio o novinarima B92 civilizacijski prihvatljiv „lični stav“ koji može ostati bez političkih posledica? Da li Premijer ne vidi da se porodica Milošević, uz punu podršku delova vlade i delova DSS vraća na vlast u Srbiji ili i sam učestvuje u realizaciji tog do nedavno neverovatnog scenarija?
Ovaj udarac nogom u stomak javnosti Srbije i bahati prkos ministra Ilića zapravo je javni izazov premijeru i početak rušenja Vlade iznutra. Ministru Iliću je jasno da je izgubio svaki manevarski koalicioni prostor za sledeće izbore i zaigrao je na veliko. Odlučio je da se preporuči drugoj strani i sav svoj politički kapital je uložio kod svojih dojučerašnjih neprijatelja socijalista i posredno kod radikala. U toj trgovini ima podršku tvrde DSS linije koja još od izbora na sve načine pokušava da vlast preda radikalima.
Pogledajte samo komentare ministara u vladi na povlačenje optužnice protiv Marka Miloševića: Bubalo je na odmoru i ne interesuju ga ni Marko ni poternica, Stojković koji je takođe na odmoru, dakle nije u Beogradu, prvi put ne želi da komentariše nešto što navodno ne zna. Posebno se istakao ministar Naumov koji u kratkoj izjavi oslikava neverovatan politički autoportret: dakle, osim što uopšte ne zna da je poternica postojala, a budući da je na odmoru i ne čita novine, on prepušta „kompetentnima da ocene da li je to u redu“! Moram priznati da u vladi postoji i manjina koja uprkos godišnjim odmorima čita novine i koja je zgrožena ovim što se događa ali koja zbog svog kratkoročnog političkog interesa nije spremna da kaže: „Dosta je bilo! Sa vama više ne želimo da sedimo za istim stolom!“
Nije slučajno da se ovaj obračun rasplamsao u trenutku kada se odlučuje o budućnosti Kosova i Srbije, o integraciji u Evropsku uniju, o zajednici sa Crnom Gorom i intenzivnijem nastavku ekonomskih reformi. Naime, uprkos svojoj sporosti i neodlučnosti, nekako preko volje, Koštunica je u svakoj od ovih oblasti napravio veći ili manji pomak napred. Tvrda nacionalistička grupacija na političkoj sceni odlučila je da to zaustavi, bojim se, čak i po cenu novog talasa nasilja u Srbiji i regionu. Intenzivirane su kampanje protiv nevladinih organizacija, Srpska pravoslavna crkva podmeće požare gde god stigne i diktira ne samo unutrašnju nego i spoljnu politiku, elektronski nacionalni i ini mediji vaskrsavaju ratne huškače. Ljuto se vara onaj ko misli da se to može držati pod kontrolom.
Svojevremeno je Koštunica neopravdano prisvojio pobedu nad Miloševićem. Sada mu se ukazala prilika da odlučnom akcijom spreči novi talas radikalizacije Srbije, da se po cenu pada Vlade odrekne siledžijstva Velimira Ilića i saradnje sa SPS, SRS i SPC i u novom rasporedu vlasti u Srbiji s pravom kaže: „E, sad sam zaista pobedio Miloševića!“
Danas, 17.08.2005.
Peščanik.net, 16.08.2005.