O zajedničkom zločinačkom poduhvatu i komandnoj odgovornosti
Dok se političari svih boja zgražavaju nad navodno drakonskim kaznama koje je Haški tribunal izrekao Nikoli Šainoviću i okrivljenim srpskim generalima vojske i policije za zločine na Kosovu, i pritom predstavljaju ovu presudu kao još jedan dokaz pristrasnosti Tribunala i njegovog čisto političkog karaktera, ja ću se u ovom tekstu pozabaviti okrivljenim koga je Tribunal oslobodio krivice, Milanom Milutinovićem. Dakako, odmah bi se moglo primetiti kako niko od mnogobrojnih komentatora presude (koji nju naravno nisu ni pročitali – em je velika, em je na engleskom (Volume 1 of 4, Volume 2 of 4, Volume 3 of 4, Volume 4 of 4 – ali ih to ne sprečava da o njoj imaju mišljenje) ne kaže kako oslobađanje Milutinovića upravo može biti dokaz da navodno antisrpski Tribunal zapravo i nije bio baš tako pristrasan. Takva opaska bi naravno bila tačna, ali istovremeno i očigledna i zaludna. Očigledna zato što političko licemerje u ovoj zemlji, a i drugde, nije ništa novo; zaludna pošto ljude koji veruju u antisrpsku političku misiju Tribunala posle svih ovih godina više niko ne može ubediti u suprotno – tek sigurno ne posle presuda Oriću i Haradinaju.
Ćoravim se poslom dakle ja neću baviti, već ću pokušati da objasnim zašto je, sa pravnog stanovišta, presuda Milutinoviću ispala takva kakva je, i zašto će se ona najverovatnije i održati po eventualnoj žalbi Tužilaštva. Jedan kratak, zdravorazumski odgovor već svi znamo – Milutinović je oslobođen, iako je kao bivši predsednik Srbije bio najviše rangirani optuženi, zato što se već notorno nije previše mešao u svoj posao. U tom odgovoru naravno ima istine, ali je puna istina značajno složenija, a i zanimljivija.
Dva su osnovna pravna razloga za oslobađajuću presudu Milutinoviću. Prvi je strogi standard dokazivanja koji važi u međunarodnom krivičnom postupku. Da bi se pred Tribunalom ili drugim međunarodnim krivičnim sudom krivica okrivljenog smatrala dokazanom, ona mora biti dokazana van svake razumne sumnje. U prevodu, nije dovoljno da sudija samo misli ili veruje da je okrivljeni nešto uradio ili znao; sudija mora da okrivljenog oslobodi ako postoji bilo kakva razumna sumnja da on nije kriv za delo za koje se tereti. Drugi razlog je kolektivna i sistemska priroda kriminaliteta kojim se Tribunal bavi. U pravnim teorijama odgovornosti za tu vrstu zločina su zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost.
Šta su zapravo ti u javnosti mnogo nagrđeni zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost? Nisu li oni još jedan način da se na Srbe baci kolektivna krivica? Kako sad to Milutinović nije odgovoran po komandnoj odgovornosti, kad on sigurno jeste bio okrivljeni najvišeg ranga, ako tu nije bilo nekakvog političkog dila?
Ove teorije odgovornosti zapravo čine dve stvari. Prvo, one pokušavaju da pravnim rečnikom opišu određene događaje kako su se oni desili u stvarnosti, iz čega proizilaze neke pravne posledice. Drugo, one nam omogućavaju da nekoga bitnog zaista i osudimo za teške zločine u situacijama kada uobičajene teorije odgovornosti, poput pomaganja ili drugih oblika saučesništva, ili čak i naređivanja, nisu od neke velike vajde.
Međunarodni zločini razlikuju se od većine domaćih zločina po svom sistemskom karakteru. Kada troje ljudi opljačka banku, dok ih četvrti čovek vozi, domaće pravo zna kako da takvu situaciju kvalifikuje i kako da odgovornost raspodeli. Prvo troje su saizvršioci krivičnog dela razbojništva, dok je četvrti njihov pomagač, odnosno saučesnik (vidi npr. članove 33, 35 i 206 Krivičnog zakonika Republike Srbije)
S druge strane, međunarodni zločini daleko su kompleksniji. Da biste ubili ili proterali stotine hiljada ljudi, vama je potrebno na hiljade neposrednih izvršilaca, koji pritom ne moraju biti svesni delovanja ostalih. Osim neposrednih izvršilaca, u planiranje i sprovođenje zločina uključene su državne ili paradržavne strukture i birokratija, sa nekoliko slojeva hijerarhije i različitim, često nekoordinisanim grupacijama. Paradoksalno, oni za koje smatramo da su moralno najviše krivi za ove zločine – vođe i političari na vrhu piramide – najmanje su umešani u neposredno izvršenje konkretnih zločina, oni štaviše njih ne moraju biti ni svesni. Upravo je tu i problem.
Uzmimo kao primer najveći zločin od svih – Holokaust, genocid u kome je živote izgubilo oko šest miliona Jevreja i još nebrojeno miliona drugih, što u logorima za istrebljenje, što u ubilačkim akcijama specijalnih paravojnih grupa. Kako biste vi okarakterisali, na primer, krivičnu odgovornost Adolfa Hitlera? Je li on bio izvršilac genocida? Ne, jer on lično nikoga nije ubio – štaviše, bio je vegetarijanac, nije pušio, nije pio i voleo je pse. Je li on naredio genocid? Možda, ali to ne možete da dokažete, sigurno ne van svake razumne sumnje. Mada je Holokaust, usled nemačke sklonosti birokratskoj pedantnosti, najdokumentovaniji masovni zločin u istoriji, ne postoji nikakvo pisano naređenje Adolfa Hitlera da se Holokaust sprovede, mada postoje indicije da je nekakvo usmeno naređenje možda postojalo. Ali opet, setite se, dokaz mora da bude van svake razumne sumnje! Sam Hitler inače je bio vrlo oprezan, da ne kažem paranoidan, i kompromitujuće stvari retko je stavljao na papir. Je li on bio saučesnik u genocidu? Kako? Opet ne možete da dokažete da je Hitler znao za bilo koji logor za istrebljenje, i za bilo kog konkretnog Jevrejina u njemu, i da je na bilo koji način pomogao ubistvo tog konkretnog Jevrejina.
Dakle, čak ni za Hitlera, đavola samog, uobičajene teorije odgovornosti u domaćem pravu nisu dovoljne, jer je on bio toliko udaljen od neposrednog vršenja zločina. Da ne govorimo o npr. Miloševiću ili Tuđmanu, koji naravno nisu bili toliko blesavi da bilo koje naređenje o vršenju etničkog čišćenja stave na papir ili u nekakav zapisnik. U domaćem pravu, slične probleme odgovornosti i dokazivanja imamo recimo u pogledu organizovanog kriminala. Kum, onaj filmski, verovatno je bolji primer nego što je Dušan Spasojević. Dok je don Korleone okopavao svoj vinograd (ili aleju paradajza, zaboravio sam već), dotle su mnogobrojni pripadnici organizacije (koju je on u te svrhe uspostavio) činili brojna krivična dela, poput npr. ubistava ili reketiranja određenih radnji ili preduzeća. Don Korleone istovremeno pojma nije imao da li je neko konkretno preduzeće X reketirano, ili da li je osoba Y ubijena ili zlostavljana. On je naravno znao da njegovi potčinjeni takve zločine vrše – i da od toga dolaze pare za njegovu vilu, maslinjak i vinograd – ali o detaljima bilo kog konkretnog zločina (namerno) ništa nije znao. Čak i da je znao, to se ne bi moglo dokazati, ili bi se moglo dokazati vrlo, vrlo teško. Šta ćemo onda?
Tu na scenu stupaju zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost, pa i njihovi raznorazni ekvivalenti u različitim unutrašnjim pravnim sistemima. Oba ova oblika odgovornosti pokušavaju da bolje opišu sistemski karakter međunarodnog kriminaliteta, kao i da prevaziđu dokazne teškoće. Zajednički zločinački poduhvat tretira se kao oblik saizvršilaštva, sa sledećim elementima: (1) u njemu učestvuje više osoba; (2) te osobe dele zajedničku zločinačku nameru ili svrhu; (3) određeni neposredni izvršioci čine pojedina krivična dela radi ostvarivanja te zajedničke zločinačke namere ili svrhe; i (4) konkretni okrivljeni o čijoj se krivici odlučuje učestvovao je u tom poduhvatu, deleći zajedničku zločinačku nameru, i bitno mu je doprineo. Ako se svi ovi elementi dokažu van svake razumne sumnje, okrivljeni će biti kriv ne samo za svoj doprinos poduhvatu, već i za sve pojedinačne zločine koje su neposredno izvršili drugi pripadnici poduhvata u okviru njihove zajedničke namere.
Da bih vam ovo preveo na normalan jezik, vratimo se prethodnom primeru pljačke banke. Četvoro lica dogovorilo se da banku opljačka, uz upotrebu ili pretnju upotrebe sile. Troje ulazi u banku, dok ih četvrti čeka u kolima. Za razliku od uobičajene teorije pomaganja kao oblika saučesništva, sada će i četvrti odgovarati kao saizvršilac, jer je bitno doprineo izvršenju razbojništva omogućavajući ostalima da posle pljačke pobegnu. Na primeru Holokausta, i Hitler i Gering i Himler bili bi odgovorni kao saizvršioci genocida, mada lično nikoga nisu ubili, jer bi se moglo dokazati van svake razumne da su oni delili nameru uništenja Jevreja, i da su tom poduhvatu bitno doprineli, svako na svoj način, mada nikog lično nisu ubili. Oni bi tada bili odgovorni za smrt svih šest miliona Jevreja, koje su neposredno ubili brojni drugi pripadnici poduhvata, ili druga lica koja su oni instrumentalizovali.
Zajednički zločinački poduhvat tako opisuje kolektivnu prirodu kriminaliteta. Najbolja istorijska istraživanja tako pokazuju da je priroda Holokausta, a i generalno režima Trećeg Rajha, upravo bila u inicijativi odozdole, umesto u nekakvom centralizovanom odlučivanju i naređivanju odozgo. Kamione dušegupke, gasne komore i krematorijume ili obmane poput predstavljanja gasnih komora kao tuševa ili stavljanja žardinjera u piktoresknu železničku stanicu u Birkenauu nije smislio Adolf Hitler. On to nije ni morao da uradi, pošto je imao brojne potčinjene koji su u međusobnoj socijalno-darvinističkoj konkurenciji neprestano „radili prema Fireru“ i ostvarivali zajedničku zločinačku nameru (vidi više Ian Kershaw, Hitler (2008); Christopher Browning, The Origins of the Final Solution (2007); Lawrence Rees, Auschwitz (2005)).
Zajednički zločinački poduhvat takođe smanjuje dokazne teškoće u postupcima protiv političkih i vojnih lidera, jer fokus suđenja pomera sa nivoa pojedinačnih zločina (mada oni uvek moraju biti dokazani) na jedan opštiji nivo, na postojanje jedne zajedničke namere ili plana, i bitnog doprinosa članova poduhvata ostvarenju tog plana. Ono što morate razumeti je da sam po sebi taj doprinos ne mora biti kriminalan. Vozač kola za bekstvo sedenjem u tim kolima tokom pljačke banke ne čini nikakvo zasebno krivično delo (mada se, jelte, možda nepropisno parkirao); njegovo ponašanje kažnjivo je samo u sklopu celog poduhvata, koji je kriminalan kao takav, jer mu on bitno doprinosi.
Pored ovog, prvog tipa zajedničkog zločinačkog poduhvata postoje još dva. Najkorisnija, najzanimljiva i najkontroverznija je treća kategorija zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ona dozvoljava da se pripadnici poduhvata kazne ne samo za vršenje zločina u sklopu njihove zajedničke namere, već i za vršenje zločina koji su im mogli biti razumno predvidivi. Vratimo se primeru pljačke banke, s tim što se sada tokom pljačke desilo i ubistvo, jer je jedan od razbojnika ubio stražara koji je posegnuo za pištoljem, ili službenika koji je uključio alarm. Ako je prvobitni dogovor razbojnika podrazumevao da će oni banku samo opljačkati, ali da nikoga neće ubiti, za ubistvo osim samog ubice po prvoj kategoriji zajedinčkog zločinačkog poduhvata ne bi mogao da odgovara niko od ostalih troje razbojnika. Ali, po trećoj kategoriji zločinačkog poduhvata, za ubistvo bi odgovarao čak i vozač kola za bekstvo, jer je on mogao da razumno predvidi da bi tokom pljačke banke neki od stražara mogao biti ubijen. Na međunarodnom nivou, postojao je npr. zajednički zločinački poduhvat čiji je cilj bilo etničko čišćenje Bosne putem proterivanja stanovništva, ali bi pripadnici tog poduhvata bili odgovorni i za dela poput ubistava ili silovanja koja nisu nužno bila deo zajedničke namere, ali koja su im bila razumno predvidiva.
Kada kažem da je posebno ova treća kategorija zajedničkog zločinačkog poduhvata kontroverzna, to nije zato što je ona plod nekakve antisrpske zavere. Problem je u definisanju jasnih parametara odgovornosti, i jasne veze između odgovornosti i individualne krivice (npr. tačno kakav doprinos poduhvatu će se smatrati bitnim). Takve probleme imaju sve netradicionalne, fleksibilne teorije odgovornosti, ali to ne znači da se one zato uopšte ne trebaju primenjivati, jer je poenta njihovog postojanja upravo u njihovoj fleksibilnosti.
Tako i pravo Srbije, na primer, proširuje krivičnu odgovornost u sličnim situacijama kao onim u primerima koje sam do sada davao. Član 33 Krivičnog zakonika tako definiše saizvršilaštvo ne samo kao situaciju kada „više lica učestvovanjem u radnji izvršenja zajednički učine ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo,“ već i kao situaciju kada više lica „ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.“ Ovaj drugi oblik saizvršilaštva je kao što i sami možete da vidite identičan prvoj kategoriji zajedničkog zločinačkog poduhvata. Zakonodavac je štaviše ovakvu odredbu o saizvršilaštvu i napravio da bi se olakšala suđenja za ratne zločine i organizovani kriminal – stari Osnovni krivični zakon nije eksplicitno predviđao ovaj oblik saizvršilaštva (vidi čl. 22 OKZ).
Drugim rečima, i pravo Srbije poznaje zajednički zločinački poduhvat kao oblik odgovornosti. Licemerno je kritikovati Tribunal što taj oblik odgovornosti primenjuje, jer Tribunal bez te ili neke slične vrste odgovornosti ne bi mogao da osudi nijednog iole značajnijeg ratnog lidera na teritoriji bivše Jugoslavije.
Sad smo konačno došli do Milutinovića i družine. Tužilaštvo je tvrdilo, i dokazalo, da je postojao zajednički zločinački poduhvat. Svrha tog poduhvata bila je očuvanje kontrole snaga SRJ i Srbije nad Kosovom, ali ta svrha sama po sebi nije bila kriminalna – naprotiv. Ono što je poduhvat učinilo zločinačkim bio je metod ostvarivanja te svrhe, zajednička namera da se promeni etnička struktura stanovništva na Kosovu putem prisilnog proterivanja kosovskih Albanaca, kvalifikovanog kao zločin protiv čovečnosti (presuda, Vol. 3, paragraf 16 i dalje). Po mišljenju Veća, postojanje ovog poduhvata dokazano je van svake razumne sumnje zbog obrasca zločina koji su sistematski vršeni u proleće 1999 (presuda, Vol. 3, paragraf 41 i dalje), pre svega masovnog pomeranja stanovništva. Veće je odbilo objašnjenje odbrane okrivljenih da je 700.000 Albanaca pobeglo sa Kosova zbog NATO bombardovanja, rekavši da približan broj izbeglica nije primećen u drugim delovima Srbije koje je NATO bombardovao istim intenzitetom, te da odbrana okrivljenih nije uspela da ospori brojna svedočenja žrtava o tome kako su ih srpske vojne i policijske snage prisilno proterale iz njihovih kuća.
Veće je stoga zaključilo da je postojao zajednički zločinački poduhvat, i da je zajednička kriminalna namera pripadnika tog poduhvata bila prisilno proterivanje kosovskih Albanaca. S druge strane, Veće nije našlo da su drugi zločini, poput ubistava i seksualnih napada, bili deo te zločinačke namere (presuda, Vol. 3, paragrafi 89-96). Ipak, kao što smo videli, okrivljeni mogu biti odgovorni i za ta dela ako su im bila razumno predvidiva.
Pošto je dokazalo da je zajednički zločinački poduhvat postojao, na Tužilaštvu je bilo da dokaže da je konkretno Milan Milutinović delio zajedničku nameru tog poduhvata i da je poduhvatu bitno doprineo, i da to dokaže van svake razumne sumnje. Upravo to Tužilaštvo nije uspelo da uradi, i zato je Milutinović i oslobođen.
Po Veću, nije dokazano da je Milutinović bitno doprineo zajedničkom poduhvatu. Između ostalog, mada je on bio predsednik Srbije, efektivnu kontrolu nad vojnim i policijskom snagama de facto imao je Slobodan Milošević (presuda, Vol. 3, paragrafi 160-161). Jedan od glavnih daljih argumenata Tužilaštva bio je da je Milutinović kao jedan od najvažnijih srpskih pregovarača namerno opstruirao mirovni proces, posebno pregovore u Rambujeu, i tako doprineo ostvarivanju zajedničkog zločinačkog poduhvata. Veće je u potpunosti odbacilo takve tvrdnje, našavši da je Milutinović u pregovorima učestvovao u dobroj veri, i da su za propast pregovora u Rambujeu krivi ne samo srpski, već i albanski pregovarači, kao i predstavnici međunarodne zajednice (presuda, Vol. 3, paragrafi 190, 200-201, 213, kao i Vol. 1, odeljak V). Ovakva kritična slika Rambujea trebalo bi da skepticima još jednom pokaže da Tribunal ne mrzi Srbe, ali opet, ćorava su to posla.
Tužilaštvo tako nije uspelo da dokaže da je Milutinović bitno doprineo zajedničkom zločinačkom poduhvatu, niti je uspelo da dokaže da je on delio zajedničku nameru proterivanja kosovskih Albanaca, mada jeste dokazalo da je Milutinović imao razloga da zna za vršenje zločina na Kosovu (presuda, Vol. 3, paragrafi 240-270). Milutinović zato nije mogao da bude odgovoran po teoriji zajedničkog zločinačkog poduhvata (presuda, Vol. 3, paragrafi 271-276). Nije dokazano ni da je Milutinović planirao, podstrekavao ili naređivao zločine (presuda, Vol. 3, paragrafi 277-279). On takođe nije mogao da odgovara kao obični saučesnik, jer nije bilo dokazano da je on bio svestan umišljaja ili zločinačke namere nekog konkretnog izvršioca kome je pomogao u izvršenju krivičnog dela (presuda, Vol. 3, paragrafi 280-281).
Time dolazimo do potencijalne Milutinovićeve komandne odgovornosti. Mada se u javnosti često misli da je komandna odgovornost teorija po kojoj se masovno osuđuju okrivljeni pred Tribunalom, to je potpuno netačno. Vrlo mali broj okrivljenih osuđen je isključivo po komandnoj odgovornosti, a i tada radilo se samo o vojnim komandantima. Komandna odgovornost inače je i nastala u ratnom pravu, kao posledice principa hijerarhije i subordinacije u organizovanim vojskama. Komandna odgovornost nije odgovornost lica koje je naredilo izvršenje zločina – kada bi se to moglo dokazati, ona ne bi bila ni potrebna. Komandna odgovornost takođe nije ni objektivna odgovornost – ne odgovara svaki komandant za dela svojih potčinjenih, nezavisno od sopstvene krivice. On odgovara za ta dela samo ako je znao, ili je imao razloga da zna, da njegovi potčinjeni vrše ili su izvršili zločine, a nije ništa učinio ih spreči ili da ih kazni.
Ako je Milutinović za nešto bio talentovan, to je bilo nečinjenje – njegovo nemešanje u svoj posao moglo je zaista biti osnov za komandnu odgovornost. Kao što smo videli, Veće je već zaključilo da je Milutinović imao razloga da zna za vršenje zločina na Kosovu. Zašto je onda on oslobođen? Zato što je za komandnu odgovornost potreban ne samo formalni, de jure odnos pretpostavljenog i potčinjenog, već i de facto efektivna kontrola pretpostavljenog nad potčinjenim. Veće je zaključilo da je Slobodan Milošević komandovao snagama Vojske Jugoslavije, te da sama činjenica da je Milutinović bio član Vrhovnog saveta odbrane nije bila dovoljna da bi on imao efektivnu kontrolu nad Vojskom (inače bi jednako odgovoran bio i Milo Đukanović). Što se tiče snaga MUP-a Srbije, odnosno javne i državne bezbednosti, Veće je takođe zaključilo da je i njima faktički komandovao Milošević, a ne Milutinović. Zato je on morao biti oslobođen krivice i po komandnoj odgovornosti (presuda, Vol. 3, paragrafi 282-283).
Na kraju, Veće je posebno naglasilo da je oslobađajuća presuda Milutinoviću pre svega posledica teškog tereta dokazivanja kojeg Tužilaštvo nije zadovoljilo. Rečima samog veća, „da je teret dokazivanja bio u ravnoteži verovatnoća, a ne van svake razumne sumnje, ishod ovog postupka mogao je biti drugačiji. Na Pretresnom veću ipak nije da ocenjuje moralnu odgovornost Milana Milutinovića, već jednostavno da odluči da li je Tužilaštvo dokazalo van svake razumne sumnje svoje tvrdnje iz optužnice.“ (presuda, Vol. 3, paragrafi 282-283). Drugim rečima, Veće je možda i mislilo da je Milutinović verovatno zaista i kriv za neke od navoda iz optužnice, ali ono nije moglo da isključi svaku sumnju da je to tako i bilo.
Zato je Milutinović i oslobođen. Mada će se Tužilaštvo možda i žaliti na njegovu oslobađajuću presudu, vrlo su male šanse da će ono u tome i uspeti. Pravnih problema u presudi Milutnoviću nema, jer je Pretresno veće pravilno definisalo sve parametre individualne krivične odgovornosti. Sporne jedino mogu biti neke činjenične ocene Pretresnog veća, ali Žalbeno veće Tribunala ne može preispitivati sve takve ocene, već samo one koje, po njihovoj proceni, nije moglo doneti nijedno drugo razumno sudsko veće. Šta god mi mislili o oslobađanju Milutinovića, ocena njegove krivice koju je donelo Pretresno veće daleko je od nerazumne.
Milutinović je dakle slobodan čovek. To ne znači da je on nevin u nekakvom moralnom smislu, ili da nije bitanga i protuva prvog reda (setimo se samo njegovog arogantnog i blaziranog que será, será po raspadu Rambujea). To je, na kraju krajeva, malo suptilnije reklo i samo sudsko veće.
Sažetak presude na srpskom jeziku
Peščanik.net, 28.02.2009.
