Fotografije čitalaca, Đorđe Tomić

Fotografije čitalaca, Đorđe Tomić

Mnogi se protive izbegličkoj politici Angele Merkel, pre svega čelnici njene partije: ipak je to previše stranaca za tako kratko vreme, a i svi su muslimani. Kako onda objasniti zašto je toliko nemačkih građana uložilo tako puno vremena, snage i ljubavi u zbrinjavanje izbeglica. Možda svi oni pate od „jevrejskog refleksa“. Konzervativni komentatori od Vašingtona preko Londona do Berlina smatraju da je pomoć nemačkih građana izbeglicama neka vrsta iskrivljenog suočavanja sa prošlošću.

Protivnici izbeglica odbacuju ideju o posebnom nemačkom moralu. Izdavač George Weidenfeld se još pre događaja u Kelnu rugao nemačkoj predusretljivosti prema izbeglicama „kao besmislenom pokušaju spiranja krivice naših dedova, poništavanju Hitlera dobrotom“. Posle Kelna ovakvi prigovori postaju glasniji. Američki konzervativac Ross Douthat savetuje “da Nemci odustanu od naivne iluzije da humanošću bez granica mogu iskupiti nemačke grehove iz prošlosti”. Nemački pisac Peter Schneider zaključuje: “Predusretljiv odnos prema izbeglicama je pokazna nastava onima koji su navodno odustali od preispitivanja nemačke istorije”.

Douthat spremno odbacuje jedan od ključnih hrišćanskih principa – pokajanje delima, a Schneider olako govori o lekcijama koje se drže onima koji su “navodno” odustali od istorije. Nije li princip “nikada više” bio temelj nemačkog posleratnog identiteta i na zapadu i na istoku? Da li su to bile samo prazne reči, da nas Aušvic konkretno obavezuje? Istoričar Heinrich-August Winkler je još prošle jeseni rekao “da se nemačko osećanje odgovornosti mora osloboditi moralnog samoprecenjivanja, kome su naročito skloni napredni intelektualci. Uverenje da smo mi posebno pozvani da činimo dobra dela je pogrešno”. Winkler smatra da svaki pokušaj izvođenja posebnog nemačkog morala iz najmračnijeg poglavlja naše istorije “vodi na stranputicu i osuđen je na propast”.

Winkler to samo konstatuje, bez objašnjenja zašto je to tako. Baš kao i ostali koji imaju nešto protiv izbeglica – jer ih je previše, jer su siromašni, jer su muslimani. Rekao bih da je ono što njima u stvari smeta težina sećanja na Aušvic. Nemci žele da budu kao ostali ljudi: normalni, ali pri tome znaju da nikada ne smeju niti mogu podvući crtu ispod svoje prošlosti, koja je bila sve sem normalna. Naš predsednik Joachim Gauck govori u ime svih nas kada kaže „da čitavog života pati zbog toga što je nacija sa tako uzvišenom kulturom bila u stanju da počini tako strašne zločine protiv čovečnosti“. Nije lako biti Nemac.

Veličina odgovornosti proizlazi iz veličine zločina. A najbolji način da preuzmemo svoju je da pomognemo ljudima u nevolji. Nemačka prošlost je zaista dobar razlog da se pomogne izbeglicama. Naravno, ljudi koji pomažu izbeglicama ne misle o tome. Niko ne nosi supu u izbeglički centar zato što mu je deda bio sa Hitlerom. Ali postoji nešto što se zove javna savest. Ponekad ona pronađe svog zastupnika, a predsednik Nemačke je dobar izbor: 70 godina nakon što je Crvena armija oslobodila koncentracioni logor Aušvic, Joachim Gauck je govorio o „nedvosmislenom principu našeg suprotstavljanja svakoj diskriminaciji i nasilju i o pružanju bezbednog utočišta onima koji beže od rata i terorizma“. Ako u odnosu prema izbeglicama ne sledimo lekcije iz Aušvica, onda ne znam gde smo ih naučili. I ako svojim odnosom prema izbeglicama ne ispunjavamo posebnu odgovornost Nemačke, onda ne znam šta nas pokreće.

Spiegel, 18.01.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 20.01.2016.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU