Žene apostoli u ranom hrišćanstvu

I

U ranohrišćanskim i nehrišćanskim dokumentima jedan broj žena spominje se u ulozi rođaka, patronesa, družbenica i sledbenica Isusa Hrista. One su, štaviše, i prvi svedoci njegovog raspeća, pogreba, vaskrsenja, ali i ravnopravne sagovornice, voljene žene, itd. Gotovo da nema, međutim, eksplicitnijeg upućivanja na to da su one bile i njegovi apostoli (apostolice). Vidi se jedino da u nekim gnostičkim dokumentima Marija iz Magdale ravnopravno učestvuje u razgovorima s Isusom, pored drugih, muških apostola, pa čak i prednjači u odnosu na njih u pojedinim dijalozima. U novijim feminističkim tumačenjima gnostičkih tekstova prisutna je tendencija da se njen lik poistoveti i sa samom Sofijom, kao božanskom Premudrošću (sophía theoû) koja je ženskog roda, ali time se u ovom kratkom prilogu ne možemo detaljnije pozabaviti. Cilj ovog teksta je da se, pre svega, ukaže na ona mesta iz ranohrišćanske literature gde se žene nešto izvesnije i neposrednije spominju u ulozi apostola.

Jedan od ključnih topos-a u prilog ovoj tezi je sam početak dokumenta iz Biblioteke Nag Hamadi poznat kao Sophia Isusa Hrista (SIH), s kraja prvog i početka drugog veka. Ovaj dokument ima tipične odlike gnostičkog hrišćanskog diskursa otkrivenja s pratećom kosmogonijom (i neizbežnom Sofijinom greškom u procesu stvaranja!), kao i metafizikom, ezoterijom i dijalozima „smejućeg Spasitelja“ s učenicima. Prepoznatljiv je tu, potom, kontrast između „gnostičkih“ i „pravovernih“ apostola. U prvu grupu spadajuju Filip, Toma, Marija i Vartolomej (kojima su, inače, pripisivana različita gnostička jevanđelja), dok se među pravovernima izdvajaju Petar, Matej i Jovan.

Uvodna rečenica iz SIH daje već dovoljno povoda za razmišljanje:

„Nakon što je (Isus) ustao iz mrtvih, njegovih dvanaest učenika i sedam žena nastaviše da ga slede i odoše u Galileju…“.

Nakon izlaganja uobičajenih, napred spomenutih gnostičkih tema i učenja, tekst završava ovim rečima: „To su stvari koje je Blaženi Spasitelj rekao, a zatim je nestao. Od tog dana sve učenike zahvati velika, neizreciva radost u duhu. I njegovi učenici počeše da propovedaju Božje jevanđelje, večni, neuništivi Duh. Amin.“

Pre toga Spasitelj je još rekao učenicima: „Dadoh vam vlast nad svim stvarima kao Deci [ne sinovima! M.V.] Svetlosti…“.

Zašto je ovaj tekst toliko važan? Eksplicitno je tu, najpre, spomenuto sedam žena, učenica, apostolica. Samo se, međutim, Marija iz Magdale javlja u dijalozima s Hristom, kao jedina od tih učenica. Ko su bile ostale žene?

U Prvoj Jakovljevoj apokalipsi, tekstu iz istog perioda, Isus svog brata Jakova, najuglednijeg među stubovima crkve, upućuje na četiri žene: Salomu, Mariju, Martu i Arsinoju. Prema prevodu Daglasa Perota, Jakov treba da ih ohrabri, podstakne. Prema rekonstrukciji Anti Marjanen, one njega podučavaju. Kako god rekonstruisali prazninu koja postoji u tom delu teksta, izvesno je da na jednom mestu u toj apokalipsi (V, 38) Jakov pita Isusa i ovo: „Pitam te: Kojih sedam žena su tvoje učenice? I gle, sve žene te blagosiljaju“.

Prva Jakovljeva apokalipsa je, u tom smislu, još značajniji dokument od SIH, jer se jedino tu, u stvari, eksplicitno spominje sedam Isusovih učenica, dakle, ne samo žene u njegovoj pratnji, već žene-apostolice. Ovaj tekst je utoliko dragoceniji jer pripada najstarijem stratumu u povesti Isusovog pokreta, naime, onoj tradiciji koja se ne samo vezuje za njegovog brata Jakova, nego tom apostolu daje i pravo prvenstva u odnosu na druge učenike. Reč je tu, svakako, o najstarijem, pretpavlovskom razdoblju u razvoju Isusovog pokreta, gde se Jakov nedvosmisleno pojavljuje kao „stub“ Jerusalimske zajednice, kao Isusov naslednik i najvažniji sledbenik, bar među muškim apostolima. Jakovljeva uloga i važnost se ne dovodi u pitanje u najstarijim hrišćanskim dokumentima, poput Pavlovog pisma Galatima, Jevanđelju po Tomi ili Lukinim Delima aposotolskim. I ova apokalipsa iz Biblioteke Nag Hamadi okvirno pripada periodu kada su pisana Dela apostolska, ali je jasno, isto tako, da je Jakovljev značaj počeo da se potiskuje i stavlja u drugi plan još u novozavetnim jevanđeljima, kao i u pojedinim Pavlovim pismima.

U Prvoj Jakovljevoj apokalipsi postavlja se, dakle, nedvosmisleno, i za nas veoma važno pitanje: kojih sedam žena su bile Isusove učenice?

Poznato je da se Marija iz Magdale u mnogim gnostičkim tekstovima spominje kao Isusova družbenica ili istaknuta učenica, ’apostol nad apostolima’. Pored nje, u Filipovom jevanđelju se skupa navode još dve Marije – Hristova mati i tetka (Marija Kleopova). Marija Kleopova je u jevanđeljima još poznata i kao „mati Jakovljeva“ (Mt 27.56; Mk 16.1; Lk 24.10) ili „druga Marija“ (Mt 27.61).

U Tominom jevanđelju je tu spomenuta još samo Saloma. Sve te žene poznate su i iz novozavetnih jevanđelja, gde se daje i širi spisak Isusovih sledbenica koje bi u egzegetskim komentarima trebalo bar ravnopravno tretirati. One tu, naime, nisu nikakvi sekundarni likovi, kao što to, uostalom, nisu ni Josif iz Arimateje ili Simon iz Kirene, koji imaju vrlo važne uloge vezane za Isusovo raspeće i pogreb. Za razliku od Dvanaestorice, koji u najstarijem Jevanđelju po Marku bivaju, gotovo svi od reda, predstavljeni kao sporni, problematični likovi, Josif, Simon i žene iz Isusove pratnje nikad nisu osporavani u kanonskim jevanđeljima. Apostolima, s druge strane, često nedostaje vere i hrabrosti, pogrešno razumeju svoga učitelja, ne poštuju uobičajene zabrane, svađaju se oko prvenstva, ne uspevaju da isteraju zle duhove. Petar se odriče Isusa tri puta, Juda ga izdaje u Getsemanskom vrtu, oni se predomišljaju i beže od vojnika, a ne prisustvuju ni Isusovom raspeću.

Prema najstarijem, Markovom jevanđelju, Marija Magdalena je, pak, prvi svedok Isusovog vaskrsenja (Mk 16.9); ona tu radosnu vest prenosi ostalim neverujućim učenicima. Kao što Jovan Krstitelj najavljuje Isusovu zemaljsku misiju, tako i Marija Magdalena navešćuje Isusovo vaskrsenje.

Lukino jevanđelje pruža dodatnu, vrlo važnu informaciju u pogledu identiteta žena koje je Isus izlečio, da bi one, nakon toga, postale njegove patronese. Spominju se tu konkretno tri žene – Marija Magdalena, Jovana i Suzana – kao i „druge mnoge koje mu služahu svojim imanjem“ (Lk 8.2-3). Karla Riči s Univerziteta u Bolonji zaključuje da ovaj odlomak iz Luke „daje podatak da je grupa žena bez prestanka sledila Isusa na njegovom putovanju…one su otišle za njim, ostavljajući kuće, porodice, rođake, svoja sela, svakodnevni život – i ostale s njim, slušajući, pričajući, putujući, pružajući dobra i služeći, ukratko živeći s njim – i na kraju ga sledile do krsta, gde su ga, kao jedini verni svedoci, gledale kako umire“. Odlomak iz Luke je, najzad, važan i zbog toga što se nadovezuje na poglavlja o izboru Dvanaestorice.

Od velikog značaja je tu, svakako, okolnost da se žene iz Isusove pratnje jednako spominju i u kanonskim, i u nekanonskim izvorima, iako je njihova uloga istaknutija u nekanonskim. Ali njihovo poimenično spominjanje u sinoptičkim jevanđeljima, istorijskim dokumentima od prvorazrednog značaja za rekonstruisanje života i aktivnosti Isusovog pokreta, tu je osobito važno. Odavno je u feminističkoj teologiji uočena razlika između biblijskog, i docnijeg, crkvenog prikaza tih žena, naročito Marije iz Magdale koja je, vremenom, od verne Isusove učenice postala grešnica, prostitutka. Tu je, međutim, više došla do izražaja jedna autoritarna i patrijarhalna projekcija, docniji način predstavljanja, nego objektivan uvid u životopis „istorijske Marije“. Naime, još krajem 6.v. je papa Grigorije Veliki poistovetio čak tri jevanđeljske Marije s jednom ženom, grešnicom, a teret te stigme održao se u Rimokatoličkoj crkvi sve do 1969. godine.

Na osnovu svega do sada rečenog, moglo bi se, s izvesnim pouzdanjem, tvrditi da su se u starim hrišćanskim izvorima sačuvali tragovi jednog vrlo ranog predanja o sedam Isusovih učenica, apostolica. Prema ovde ponuđenoj rekonstrukciji, taj alternativni apostolski spisak bi mogao ovako izgledati: Marija Magdalena, Marija Kleopova, Marta, Saloma, Arsinoja, Jovana, Suzana. Iako se svih sedam žena ne spominje u SIH i Prvoj Jakovljevoj apokalipsi, novozavetna jevanđelja nam u velikoj meri pomažu da se taj spisak upotpuni baš na ovakav način. Tradicija o sedam učenica je docnije verovatno potisnuta na sličan način na koji je bila potisnuta i tradicija o Jakovu, bratu Isusovom, kao lideru prve jevrejsko-hrišćanske crkve.  


II

U kakav bismo društvenoistorijski kontekst mogli smestiti život i aktivnosti prvih apostola i apostolica, kao i njihovih sledbenika i sledbenica s kraja prvog i početka drugog veka?

Kada je reč o društvenoj istoriji rane apostolske crkve, još iz Pavlovih pisama i nekih drugih ranohrišćanskih dokumenata vidi se dosta jasno da su se prve crkve nalazile u gradovima i da je bilo potrebno izvesno vreme dok se hrišćanstvo proširilo i u ruralnim područjima. Znamo, na primer, da su se te prve crkve osnivale u Jerusalimu, Antiohiji, Efesu, Korintu, Aleksandriji, Filipima i drugim centrima na istoku Rimskog carstva, ali i u samom Rimu. Treba, međutim, tu, isto tako, imati u vidu da je sam Isusov pokret bio izrazitije orijentisan prema ruralnim regijama u Galileji, Samariji i Judeji. Hrišćani su, dakle, bili prisutni i u gradu i na selu, a Isusova misija bila je uglavnom usredsređena na ruralne oblasti.

U takvom okruženju, prvi Hristovi sledbenici razvili su i jedan svojevrsni društveni ethos, kodeks ponašanja i način života. Iz Dela apostolskih doznajemo, na primer, da su apostoli i drugi vernici u Jerusalimu delili svoju imovinu. Isusove izreke zabeležene u kanonskim jevanđeljima i Jevanđelju po Tomi razotkrivaju još tri tipične karakteristike te rane hrišćanske ideologije.

Prvo, apostolski poziv podrazumevao je, u velikoj meri, odricanje od kućnog života i stalnog boravka u jednom mestu, pa se tako među ovim misionarima, uključujući tu, naravno, i samog Hrista, počeo širiti svojevrstan ethos beskućništva. Da bi se pristupilo Isusu i njegovom učenju, poželjno je bilo napustiti svoje ognjište, kuću, vlasništvo. U Matejevom jevanđelju veli se otuda da je neki pisar želeo da stalno bude uz Isusa, da ga svugde prati. Isus mu, međutim, odgovara: “Lisice imaju jame i ptice nebeske gnijezda; a sin čovječiji nema gdje glave zakloniti” (Mt 8.20).

Ideal beskućništva bio je, izgleda, prilično rasprostranjen među hrišćanima tokom prva tri veka, a jedan od praktičnih razloga zbog kojih su se oni stalno selili i lako odricali svoga doma bio je, svakako, vezan uz njihove česte progone. U spisu Didahe (11.8) ističe se još i to da je jedan broj putujućih harizmatika praktikovao vrline Gospodnje, da je podražavao način života Isusa Nazarećanina. Život proveden na putu predstavljao je ideal i onih zajednica koje su koristile Jevanđelje po Tomi. Tomin Isus savetuje, na primer, svoje učenike da postanu “prolaznici” (log. 42), te da idu “u bilo koju zemlju i lutaju po njenim oblastima” (log. 14). Ako ih tamošnji ljudi prime, oni bi trebalo da jedu to što se pred njih iznese i da leče bolesne među njima. Prema Didahe, pravi hrišćanski prorok nikad ne ostaje na jednom mestu duže od dva-tri dana. On takođe ne prima novac, već je, kao i radnik, ’dostojan hrane svoje’, pa mu uvek treba ponuditi prvinu s vinograda i od stoke (Didahe 13.2-3).

Prema Isusovim izrekama, druga upadljiva karakteristika apostolskog i proročkog načina života bila je odricanje od porodičnih veza. Napuštanje stalnog doma podrazumevalo je, svakako, u ta stara hrišćanska vremena, i raskid s familijom. Prema Markovom izveštaju (10.29), učenici su napuštali kuće, njive, rodbinu. Neki od njih morali su čak da prekrše i minimalne obzire prema članovima svojih porodica. Jedan učenik hteo je, recimo, prema Matejevom jevanđelju, da sahrani svog mrtvog oca. Ali Isus ga ovako savetuje: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopaju svoje mrtvace” (Mt 8.21-22). U skladu s tim poukama, neki sledbenici su postajali i “uškopljenici radi carstva nebeskoga” (Mt 19.12).

Jasno je, prema tome, šta su porodični ljudi morali misliti o tim ranim hrišćanskim harizmatičarima. Teško bi se, naime, od nekog moglo očekivati da odbeglog člana porodice smatra za heroja. Otuda je, prema Marku, “prorok bez časti (samo) na postojbini svojoj i u rodu i u domu svome” (Mk 6.4). U realnim uslovima života, nije, međutim, bilo tako lako raskinuti sve veze sa svojom porodicom, pa su neki apostoli na putovanja sa sobom vodili i svoje žene (1 Kor 9.5).

U jevanđeljima se, najzad, u skladu s tim ranim kodeksom ponašanja, preziralo bogatstvo i privatno vlasništvo. Blago otuda ne treba skupljati na zemlji, “gde moljac i rđa kvari”, već na nebu, kao što to savetuje Isus (Mt 6.19-21). Priča o bogatom mladiću koji nije dostojan carstva božjeg (Mk 10.17-31) dobro ilustruje shvatanje po kome je odricanje od vlasništva neophodan uslov da se pristupi Isusovoj zajednici. Ili: “Ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti; ni tijelom u što ćete se obući: duša je pretežnija od jela i tijelo od odijela. Pogledajte gavrane kako ne siju, ni žanju, koji nemaju podruma ni žitnica, i Bog ih hrani: a koliko ste vi pretežniji od ptica?” (Lk 12.22-24).

Ove Isusove reči ne treba ublažavati ili alegorijski tumačiti, jer one su, nesumnjivo, u najranijim hrišćanskim zajednicama, vrlo ozbiljno i doslovno shvatane, sprovođene u delo. To, možda, najbolje potvrđuju neki propisi iz Dela apostolskih i Didahe. Ako, na primer, prorok zatraži novac, to znači da je on lažni prorok (Didahe 11.6); ako na istom mestu, u istoj kući, on ostane duže od tri dana, opet bi se za njega moglo tvrditi da je lažni prorok. A sam Isus je govorio: “Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao” (Mt 10.40; Lk 10.16). Ili, opet: “Traži, i biće ti dato”.

Moglo bi se iz svega navedenog zaključiti da je Isus Hristos bio, u stvari, prvi od tih putujućih učitelja, proroka, harizmatika. Navedene izreke iz sinoptičkih jevanđelja i Jevanđelja po Tomi poseduju egzistencijalnu autentičnost, što, naravno, može značiti samo to da su one, bar u početku, dosledno sprovođene u svakodnevnom životu. Ako se, dakle, pod “crkvom” podrazumeva samo nekakva lokalna institucija u kojoj se povremeno okupljaju vernici kako bi učestvovali u liturgiji, ili čuli po neku propoved, onda, bar u sociološkom smislu, nema pravog kontinuiteta između Isusovog pokreta i hrišćanstva iz docnijih vekova. Hrišćanstvo je, naime, moralo da se znatno transformiše kako bi se od tog prvobitnog, idealističkog eshatološkog pokreta pretvorilo u statičnu, patrijarhalnu, hijerarhijsku crkvenu organizaciju. Taj preobražaj imao je, međutim, dalekosežne istorijske posledice: jedna relativno beznačajna judejska sekta iz prvog veka postala je na taj način nova, najrasprostranjenija svetska religija.

U početku je novi mesijanski pokret uglavnom bio aktivan u ruralnim delovima Palestine. Putujući učitelji, apostoli (apostolice), proroci (proročice) i iscelitelji koji su sebe, bez razlike, smatrali Isusovim sledbenicima, preneli su to novo učenje iz Galileje, Judeje i Samarije u druge krajeve Rimske imperije. Na taj način je rano hrišćanstvo postalo pretežno gradska, urbana religija. U sociološkom smislu, može se tu, dakle, uočiti dihotomija između ruralnog, seoskog, i urbanog, kosmopolitskog, okruženja u kome se razvijalo rano hrišćanstvo, a onda, u vezi s tim, i razlika između radikalizma putujućih propovednika, te svojevrsne “crkve u pokretu” i statične hijerarhijske institucije iz docnijih vekova.

U takav društvenoistorijski kontekst bismo, po svemu sudeći, mogli smestiti radikalizam i egalitarizam prvih apostola i apostolica, kao i njihovih sledbenika i sledbenica s kraja prvog i početka drugog veka.

 
Peščanik.net, 19.04.2009.