Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić

Neko je napisao grafit na ogradnom zidu u zapuštenoj zvezdarskoj ulici: Potrujte nas već jednom, pa da živimo kao ljudi!

Poruku još niko nije prekrečio a i zašto bi? Ionako je sve što se dešava na granici očaja i sumorne duhovitosti. Odlučnost Vladaoca da se kopa zasad nadilazi otpor građana koji bi da to spreče. Svim silama države on će učiniti to što je naumio. Od toga mu zavisi goli opstanak, ma koliko bilo onih koji bi ovu rečenicu proglasili pokušajem atentata.

Najveća je tajna obim i žestina otpora koji će morati da savlada mahniti rudar. Ako to ne uspe moraće da odstupi. Da se povuče i opstane – to više nije moguće. Takav ishod je nezamisliv za njega, pa dimenzije nastupajuće srpske drame zavise od odlučnosti da se brani pravo na fizički opstanak.

Mnogo je gore nego što izgleda, mada sve izgleda jako loše. Vladalac je navikao da sve njegove smrtonosne ideje prolaze uz ovacije podanika i mlaki bunt koji se gasi sam po sebi, ili uz brutalno policijsko batinanje.

Ovaj naum je u rangu fantastičnog eksperimenta ludog naučnika nad svetom koji namerava da uništi. Na pitanje zašto bi taj želeo da razori sve ovo, odgovor je sasvim jednostavan: zato što može!

Da li može? Ima mnogo decenija kako ljudi u Srbiji nisu imali težu nedoumicu. Socijalna smrt je ugasila skoro sve što je činilo državu i društvo. Do takvog statusa smo doprli trpeći puzajući teror nad ljudima i njihovim mišljenjem, uvereni da su besprizorni kriminalni odredi koji su nas zarobili zaista nesmenjivi.

Oni neće dozvoliti da izgube na izborima, želeći da izbori postanu besmisleni i suvišni. Zemlja čija smo kolonija postali, bila je naš demokratski uzor. Nemačka je prećutno priznala sve pokradene izbore kao legitimne. Šolc je došao ovde tražeći litijum iz utrobe Srbije i prigrlio izgubljenog ljubimca gospođe Merkel. On je sa svoje strane rekao ono što niko nikada nije: Nemci mogu da nam rade šta god žele.

Bilo je to tiho nastupanje i osvajanje, dresura gaulajtera uz izdašne nagrade koje nije mogao da odbije. Domoroci, zasad, nisu pružili ozbiljan otpor. Za Zapad je, izgleda, stvar gotova.

Ipak, kao da smo zaboravili šta je Vladalac govorio o ljudima koji žive u kritičnim područjima i šta mogu da očekuju od litijumskog buma i kvantnog skoka Srbije u nepoznati prostor za život ili smrt.

Ovo je misao takozvanog predsednika Srbije, i izgovorena je jasno i glasno pre nekoliko godina povodom ideje koja je na korak od ostvarenja: „Kada preduzimate nešto ne možete uvek da zadovoljite sve interese. Ali nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.“

Zaista je mučno tumačiti smisao ove stravične izjave u kojoj se priznaje postojanje plana za uništavanje života velikog broja ljudi. Ali ne i više od toga, nikako izvan plana.

Ko je to pravio planove u kojima je uništavanje života većeg broja ljudi hladnokrvna stavka u nečemu što će biti ostvareno? Koliko je to ljudi i kako se ima pristupiti uništavanju života? Šta se pod tim misli? Ne verujem u simboliku, jer čovek koji je to rekao nema smisla za stilske figure, pa se uništavanje svakako razume kao kolateralna šteta, bukvalno u okvirima konačnog plana. Eto, tako stvari stoje, šta se tu može!

Gde se taj dokument nalazi i koji je stepen njegove tajnosti? Da li je predočen Olafu Šolcu?

U svoje vreme ova jeziva projekcija Vladaoca je imala sasvim mlak odjek, ili je prećutana uz opravdanje da nismo dobro razumeli altruistički epilog: neće biti više uništenih života nego što je predviđeno prvobitnim planom.

Ako sam dobro razumeo, to je sastavni deo vrhunskih ekoloških standarda, uz žrtve koje se moraju podneti.

Svi veliki skokovi, naročito kvantni, nisu mogući bez žrtava. On je valjda želeo da kaže da su pred nama velike stvari koje nas mire sa razaranjem života onih ljudi koji ne budu imali dovoljno sreće i zateknu se tamo gde žive.

Onaj grafit ispisan na početku teksta možda ipak nije nemoguća zamisao. Moralo bi da postoji nešto posle uništenja života, planer to najbolje zna.

Peščanik.net, 26.07.2024.

EKOLOGIJA
LITIJUM

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.