Nedavne blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu su još jedan signal da su neophodne sistemske promene u našem visokom obrazovanju. Visoko obrazovanje je ulaznica za društvo razvijenih zemalja današnjice, a po raznim pokazateljima Srbija je daleko izvan tog kruga. Izložiću svoj stav kao naučnik i đak Univerziteta u Beogradu i Edinburgu u prilog diskusiji koja je pokrenuta na sajtu Peščanika, a pre svega kao reakciju na tekst Ivana Selimbegovića (Zašto treba podržati studente u blokadi, 26.10.2011).
Treba praviti jasnu razliku između znanja kao opšte kategorije, autorskog dela i rada na prenošenju znanja. Mešanje ovih pojmova moglo bi navesti na zaključak da naučnici nisu vlasnici svojih otkrića, da bi i privatni univerziteti trebalo da budu besplatni jer koriste znanje kao javno dobro, a i autori udžbenika bi mogli krivično odgovarati jer su prisvojili i materijalno se okoristili javnim dobrom.
Znanje jeste javno dobro, ali je itekako proizvod aktivnosti određene individue ili grupe ljudi. Tačno je da je u jedno otkriće utkano znanje prethodnih generacija, ali to znanje se nije samo od sebe povezalo, već je produkt nečijeg intelektualnog rada u specifičnom trenutku i okruženju. Stoga je pogrešno tvrditi da „jedna teorija nikako ne može biti vlasništvo jedne individue (ili grupe)”. Bez obzira na društvenu korisnost znanja koje proizilazi iz nečije teorije, ne znači da društvo na teoriju polaže isto pravo kao i autor. Sasvim je drugo pitanje da li i zbog čega bi drugi članovi društva imali pravo da znanje proisteklo iz nečije teorije steknu besplatno ili ne.
Tražiti besplatno obrazovanje zato što je znanje javno dobro je isto kao tražiti besplatan ulaz u pozorište zato što je kultura javno dobro. I pozorišna predstava je inspirisana prethodnom umetnošću i ostaje utkana u kulturnu baštinu društva. Da li to znači da stvaraoci tog kulturnog dobra ili država imaju obavezu da korisnicima isto stave na uživanje besplatno?
Mislim da je pogrešan razlog koji se navodi u prilog besplatnog studiranja – „znanje nije roba“. Znanje možda nije roba sa aspekta kriterijuma koje je I. Selimbegović naveo, ali edukacija je rad koji nešto vredi. Ako je znanje javno dobro, rad je vrlo ličan i ne može i ne sme biti obezvređen. Može biti obogaćen i sopstvenim otkrićima onih koji znanje prenose. Čak i samo prenošenje znanja, bilo kroz predavanje ili udžbenik, predstavlja autorsko delo pojedinca koji iz mora znanja bira i na autentičan način povezuje informacije koje će zatim prezentovati. „Rad na produbljivanju znanja“ bi trebalo da plati onaj ko od toga ima koristi. U nekim slučajevima je to država, u drugim pojedinac.
Opravdanje za besplatno studiranje ne treba tražiti u javnosti znanja nego u interesu države da ima što više visoko-obrazovanog stanovništva. Osnovno i srednje obrazovanje su besplatni ne zato što je znanje javno dobro, nego zato što je država shvatila da ne može sebi priuštiti nepismeno stanovništvo. A ni ovi oblici obrazovanja nisu zaista besplatni, jer država plaća za njih. U eri stem ćelija i informacionih tehnologija, osnovno i srednje obrazovanje više nisu dovoljni – izazovima 21. veka može da odgovori samo visoko-obrazovano stanovništvo. To treba da bude interes države koja će besplatnim studiranjem omogućiti povećanje procenta visoko-obrazovane populacije. Naša država ovo, naizgled, shvata i praktikuje kroz budžetske kvote. Nameću se pitanja na osnovu kojih parametara su ove kvote formirane i da li odgovaraju stvarnim potrebama društva. Suštinsko je i pitanje kako odgovoriti na povećano interesovanje za određenu profesiju uprkos potrebama. Primera radi, u stomatologiji postoji hiperprodukcija kadrova usled nejasnoća vezanih za prethodna pitanja. Gde su i šta rade oni koji diplomiraju na postojećim stomatološkim fakultetima i odsecima državu ne zanima. Da je zanima, znala bi da većina njih ne može da se zaposli. Ipak je dato zeleno svetlo da se nedavno otvori još jedna škola stomatologije i tako stvori još veća armija nezaposlenih stomatologa. Sada imamo paradoksalnu situaciju da je zdravlje zuba građana sve lošije zbog naplaćivanja stomatoloških usluga, a sa druge strane nezaposleni stomatolozi ne znaju šta će sa stečenim znanjem.
Takođe primera radi, na Univerzitetu u Edinburgu, škotski građani ne plaćaju studiranje, jer njihovo školovanje plaća škotska vlada. Postoje upisne kvote, ali se one ne probijaju iako interesovanje znatno prevazilazi potrebe društva, pa nema ni mogućnosti upisa o svom trošku, to jest nema samofinansiranja. Za ostale građane Velike Britanije koji plaćaju školovanje u Edinburgu, plan je sledeći: ništa ne plaćaju unapred, čak ni tokom studija; kad se zaposle i prime prvu platu koja premašuje određeni iznos počinju da otplaćuju dug. U Velikoj Britaniji je ovakav plan sasvim održiv, jer se 95% diplomaca Univerziteta u Edinburgu ili vrlo brzo zapošljava ili nastavlja dalje usavršavanje koje kasnije još lakše vodi zaposlenju. Kod nas bi ovakav plan bio neodrživ, zar ne? Da li mi uopšte znamo koji se procenat diplomaca Univerziteta u Beogradu zaposli u roku od godinu dana? Nadam se da je u pitanju dvocifren broj.
Kad su u pitanju aktuelne studentske blokade, iznenađuje površnost studentskih zahteva. Analizirajući uzroke aktuelnog bunta na Univerzitetu, profesor Kuljić je dao sveobuhvatnu kritiku od „bolonjizacije“ znanja do samih korena kapitalizma. A sve što studenti traže je apsolventski staž, 48 bodova=budžet i školarina=3 plate. Da li bi to trebalo da bude suština studentskih protesta koji se aktuelizuju jednom godišnje dok se čak ni tada, a ni u preostalom delu godine ne postavljaju suštinska pitanja – kakav je kvalitet onoga što uče i šta će sa time da rade? Čak i da je visoko obrazovanje besplatno u novcu, ono košta te mlade ljude najboljih godina života. Ne treba da ih proćerdaju učeći beskorisne ili zastarele stvari samo zato što su besplatne. Još više će ih koštati ako ne mogu da se zaposle usled stihijske hiperprodukcije kadrova.
Mislim da studentski protest treba da bude usmeren u dva pravca:
(1) na državu u pogledu odgovornosti za upotrebljivost znanja kroz zapošljavanje, za finansiranje visokog obrazovanja umesto besomučnog i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava i za planiranje kadrova u skladu sa potrebama društva. Interesantno je da studenti recimo nisu tražili odgovornost pojedinih ministara koji su finansiranjem koječega direktno oštetili studente kao korisnike budžeta koji bi mogao biti usmeren na visoko obrazovanje. Studentska inicijativa ima potencijal društvenog korektiva, bar u onom delu koji se odnosi na njihove interese.
(2) na univerzitet u pogledu kvaliteta sadržaja. U vreme kada su kompjuteri podrazumevani školski pribor, neshvatljivo je da studenti prihvataju da pohađaju nastavu za koju nemaju ni valjan udžbenik.
Jasno je da suštinski problemi ne mogu biti rešeni ad hoc blokadama i da zahtevaju širu i dugoročniju aktivnost na različitim nivoima. U tom poduhvatu studenti i profesori jesu i ostaće saveznici, jer je u interesu i jednih i drugih da se znanje podeljeno u akademskoj interakciji, u narednoj iteraciji podigne na viši nivo.
Transformacija obrazovnog sistema i komercijalizacija znanja su globalni trendovi koji višestruko prevazilaze mogućnosti Srbije da im se odupre. A izgleda i da će biti tu još neko vreme, pa se zato treba adaptirati što pre da bismo uhvatili priključak sa svetom. Jasno je da je bolja puna nego prazna čaša i tome treba stremiti, ali i polupuna čaša nudi neke mogućnosti. Za početak treba shvatiti da se stvari ne rešavaju preko noći i da zahtevaju sistematičnost i istrajnost. Potreban je jasno definisan cilj i plan. Neophodan je i plan B. Instant rešenja su retko kad održiva na duže staze.
Način na koji studenti pokušavaju da reše svoje egzistencijalne probleme štetan je za obe strane kako god da se ovakve blokade završe – studenti prilično gube time što remete normalan tok svoje edukacije bez doticanja suštinskih pitanja, a državi će neka naredna generacija na sličan način ispostaviti nove zahteve.
Autorka je asistent na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirala je na Univerzitetu u Edinburgu gde se trenutno nalazi na post-doktorskom usavršavanju.
Peščanik.net, 01.11.2011.
