Pitanje “nebeske pravde” visi nad Srbijom: zašto bi baš građani ove zemlje imali privilegij izbora koji bi bili zanimljivi, uzbudljivi, sa pravim problemima i pravim ličnostima povezanim sa njima: nemaju ih Francuzi, pa zašto bi Srbi? Oland u poklonjenoj nedelji pokušava da privuče desnicu, njegovi socijalisti to podnose, jer je reč o političkom pragmatizmu, Sarkozi računa na svoje klovnovske sposobnosti u direktnom suočavanju i na to da će fašisti glasati za njega, kad već više nema plavuše: Evropa postaje sve luđa, Srbija na vratima, u tim okolnostima, sve normalnija. Gde su ona herojska vremena kada sam na televiziji mogla gledati Vladetu Jerotića, okruženog bradama i mantijama, kako sasvim ozbiljno dokazuje kako su Srbi klinički ludi, i kako je to dokaz njihove najviše duhovnosti! Treba, po optimističkim predviđanjima, sačekati samo tri-četiri dosadne godine, i Srbija će postati gotovo isto onako zanimljiva kao nedavno Hrvatska, njena blizanačka kultura. U međuvremenu će naravno Hrvatska postati evropska, dakle isto toliko strašna kao Slovenija. Jer nešto su zaboravili u regionu, što sada konačno treba naučiti: u Evropi, doduše ne tako brzo kao u Americi, stvari se relativno brzo menjaju. Zbog samo malo dodatne tupavosti se holandskome nacisti (bacite pogled na Internet i nezaboravnu fotografiju istoga sa olovkom duboko u nosu) ljulja sva sigurnost koju je dobio kod siromašnijih Holanđana – onih koji nemaju kuću na jugu Francuske – nastavljanjem ciljne grupe za mržnju: prvo Afrikanci, onda Azijci, konačno istočni Evropljani. Holandska skoro naci vlada je pala, možda zbog trovanja olovom, postoje izgledi da se rekonstruiše jedna od najtvrdoglavijih tolerantnih kultura u Evropi. Norveški – možda i skandinavski nastavak puta u neimenovani socijalizam je utaban hekatombom Kvislingovog sledbenika. Ukratko, ovi savršeno dosadni izbori u Srbiji su neizbežna faza nužnoga boljitka koji karakteriše pripreme za ulazak u EU. Kada se jedanput neizbežno uđe, vidi se koja je bila cena: neuporediva, jer druge naprosto nema. U tome procesu je zapravo nevažno ko je na vlasti, igru vode druge strukture. Beli listići su možda najjasniji znak tačnog predviđanja budućnosti, premda ih danas vide samo kao terminalni znak gađenja nad sadašnjošću.
Jesu savršeno dosadni, ali se ne mogu izbrisati ni zaboraviti, a i mogućno je potpuno iznenađenje, kakvo smo doživeli prošloga decembra u Sloveniji: vlast koja se ustoličila civilnim pučem nam se svakodnevno sveti i to sistematski upravo onim slojevima kojima je najlakše naškoditi, dok u međuvremenu sve više najozbiljnijih ekonomista, retkih preostalih pametnih političara, i masa demonstranata u Evropi i Americi otvoreno tvrdi da štednja ne popravlja krizu, nego je produbljava.
Drugim rečima, vredno je udubiti se u srpske izbore. Kriterijume su tu jasno postavili Maja Pelević i Milan Marković sa svojim Gebels-testom: sve stranke koje su nasele nemaju minimum znanja, profesionalnosti, etike, tehničke pripremljenosti i kadrova za učestvovanje na izborima, jer da imaju bar ispunjena dva poslednja zahteva, neko bi proverio citat. Uzgred, ne može nikako biti reč o prevari, već o poželjnom, normalnom, što znači i drskom i nepokolebljivom građanskom ponašanju. Dvoje genijalnih performatora su razobličili upravo stranke za koje će koliko-toliko laička glasačka masa glasati, u rasponu od monarhističko-konzervativne, preko politički promiskuitetnih elita, pa sve do onoga što samo u Srbiji može važiti kao levica. Među njima su i donekle podnošljive stranke. Izvan ostaju stranke za kavez, a ne za izbore, one kojima bi Gebelsov tekst mogao izgledati sumnjivo nevernički i previše liberalan. Njihov diskurzivni autoritet, Dobrica Ćosić, istorijski je opredelio još jednu veliku srpsku teritoriju kao i ideološki domen koji mora propasti, a to je Republika Srpska. Dosada su Ćosićeva proročanstva bila ispunjena: propala je Srbija u Jugoslaviji, Srbija kao takva, Kosovo. Posle Republike Srpske bi se Ćosić morao okrenuti izdajničkim Prečanima, sa kojima su se literarno obračunali mnogi, među njima Slobodan Selenić i Svetlana Velmar-Janković: Vojvodina će se zatim, ako još ima snage u krhkom nobelovskom telu, otcepiti.
Nema baš mnogo sumnje u to da će slabo zakrpana koalicija posle brzog napada na preostatak oglodane kosti uleteti u birokratsku evropsku mašinu. Čovek bi skoro perverzno poželeo da upravo u to upadnu mali žandar, hodajući miteser i nasmejani grobar: ali politika nikada nije povezana sa pravdom.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
