Imaginarni Srbi na Gazimestanu 1989. godine
Jedna verzija srpskog nacionalnog identiteta postala je upadljivo prisutna u javnosti u Srbiji u drugoj polovini 1980-ih godina. U tada promovisanom liku srpskog naroda isticale su se karakteristike izvedene iz mitske priče o bici na Kosovu Polju između vojske sultana Murata i hrišćanskih boraca sa srpskim knezom Lazarom na čelu, koja se dogodila 28. juna 1389. godine. Od sredine 1980-ih Srbi o kojima se govori u javnosti uglavnom imaju osobine identiteta koje su se, kako kaže mit, prvi put jasno ispoljile kod Srba učesnika Kosovske bitke. To je bilo vreme kad je opstanak komunističkog režima u Jugoslaviji, pa i same države, postao sasvim neizvestan i kada su nacionalne elite jugoslovenskih naroda užurbano rekonstruisale njihove identitete, s tim što je sada svakom od tih naroda pripisivan potpuno autonoman karakter i, na čemu se posebno insistiralo, bez ičeg zajedničkog s karakterom drugih jugoslovenskih naroda. Isto važi i za tadašnja nastojanja da se rekonstruiše srpski nacionalni identitet.
Nije bilo nikakvog iznenađenja u tome što je trud da se obnovi i ažurira samorazumevanje Srba doveo do oživljavanja kosovskog mita. Najpre zbog toga što srpsku politiku, po tradiciji dugoj više od dva veka, svaki put kad krene putem buđenja i mobilizacije nacionalne svesti, taj put vodi na mitsko Kosovo i ona progovara jezikom kosovskih simbola. Da se u tom mitu i 1980-ih godina potraže „podaci“ o tome ko su i kakvi su Srbi, doprinela je i okolnost što je tokom te decenije u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija sve više jačao separatistički pokret Albanaca i rastao broj sukoba između njih i tamošnjih Srba, što je dalo povoda srpskim nacionalistima da te sukobe opišu kao novi Kosovski boj.
Obnova politike identiteta zasnovane na reciklaži kosovskog mita započela je u Srbiji odmah posle Titove smrti (1980) i u prvo vreme je bila projekat nacionalista u srpskoj kulturi i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji je predvodio najuticajniji deo neformalne opozicije komunističkoj vlasti. Kad je septembra 1987. godine na čelo srpskih komunista, a time i na položaj šefa režima u Srbiji, došao Slobodan Milošević, koji se u međuvremenu približio nacionalističkoj opoziciji, prihvativši najvažnije tačke njenog programa, obnova srpskog nacionalnog identiteta kao narodne samosvesti potekle iz bitke na Kosovu Polju 1389. godine postala je jedan od glavnih elemenata zvanične politike.
Dokument koji možda najbolje svedoči o imaginarnim Srbima poteklim iz kosovskog mita, koje je od opozicije preuzela i na svoj način retuširala politika identiteta tadašnjeg režima, i o načinu na koji su oni u to vreme oživljavani, predstavlja čuveni govor koji je Milošević održao na Gazimestanu prilikom proslave 600-te godišnjice Kosovske bitke. Govor počinje formulom obraćanja uobičajenom u komunističkom svetu: „Drugovi i drugarice“,1 ali već u rečenici kojom će govornik početi svoje izlaganje ovako apostrofirani Srbi imaće da čuju nešto što im komunistički lideri pre Miloševića nisu govorili: da zemlja u kojoj žive ima srce u jednoj svojoj pokrajini, na Kosovu:
Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. (Milošević, 2009, 253)
Takva Srbija, sa srcem na Kosovu, mogla je biti samo zemlja naroda koji Kosovo nosi u svom srcu, u svom pamćenju, kao izvor i simbol svog identiteta. Ali, pre nego što će nastaviti da evocira, da dočarava srpski „kosovski“ identitet i nešto više reći o osobinama koje ga čine, govornik će podsetiti svoje slušaoce da su se uslovi da ga Srbi ponovo otkriju u sebi stekli tek nedavno, da je Srbija, tek posle mnogo vremena postojanja u nekoj vrsti tupe obamrlosti i rastrojstva, i to baš u godini kad se obeležava šest vekova od Kosovske bitke, došla k sebi, sastavila se sa sobom, to jest opet našla svoje kosovsko srce:
Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šestogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini kada je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje – sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života, izgleda da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo, da bi tako proslavila istorijski događaj koji je imao veliki istorijski i simbolični značaj za njenu budućnost. (Isto)
Bilo je jasno da Milošević ovde ima na umu amandmane na Ustav Srbije usvojene u republičkoj skupštini 28. marta 1989. godine, kojima je bitno umanjena autonomija dve pokrajine, Vojvodine i Kosova. Ta i duge političke promene nazvane „antibirokratska revolucija“, koje je sprovela Partija predvođena Miloševićem, bile su glavna tema u Srbiji prethodne dve godine. Novi integritet Srbije i njeno novo dostojanstvo rezultat su tih promena, to jest uspostavljenja centralizovane državne vlasti na celoj teritoriji Srbije i nacionalnog povezivanja Srba u tako centralizovanoj državi, koje Milošević skromno pripisuje „sticaju društvenih okolnosti“, mada je svima koji su ga slušali bilo jasno da je za taj „sticaj“ on najviše zaslužan. U svakom slučaju, te promene su navodno tako krupne i tako lepo osvetljavaju vrline Srba da njihov vođa može da ih slavodobitno izvede na smotru ispred spomenika kosovskim junacima, odnosno da s njima izađe pred Miloša, kako se on izrazio, navodeći čuvenu rečenicu iz Gorskog vijenca.
Konkretno, integritet i dostojanstvo vraćeni su Srbiji ne samo zahvaljujući hrabroj „antibirokratskoj“ politici i odgovarajućim ustavnim odredbama, nego još više zahvaljujući tome što su savladane neke tradicionalne i kobne slabosti srpskog karaktera, kao što su nesloga, konformizam, vazalni mentalitet i samopotcenjivanje. Nesloge još ima, ali upravo u godini šeststotog jubileja Kosovske bitke – koja je, podseća Milošević, „simbol nesloge i izdaje“ – Srbi su uvideli da s tim mora da se raskrsti, pojavila se kod njih nova svest o neophodnosti međusrpskog bratstva i jedinstva:
Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj. Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu, gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. (Isto, 255)
Takođe, i druge srpske slabosti nisu još do kraja iskorenjene, ali i one nestaju, i njih efikasno leči nova svest o potrebi svesrpske sloge. To važi i za sklonost konformizmu, vazalski mentalitet srpskih političara, za snishodljivo, inferiorno ponašanje prema drugima, za srpskom narodu nametnuto osećanje krivice samo zbog toga što je veći i jači od drugih, susednih naroda. S obnovljenim poletom, koji je državi i narodu udahnula nova vlast, svim tim kobnim i srpskog naroda nedoličnim slabostima, sa kojima je on živeo zahvaljujući neslozi i lošem karakteru svojih vođa, došao je kraj. A samim tim, mogle su da se ispolje dugo potisnute, nepriznate, takoreći inkriminisane autentične vrednosti srpskog naroda, njegov slobodarski duh, njegova solidarnost sa svim potlačenim narodima i njegova veličina. Tako će Milošević na Gazimestanu Srbima pokazati kako u zaborav odlazi jedan snishodljiv, u pojam ubijen, decenijama loše vaspitavan i loše vođen narod, i kako se na njegovom mestu ukazuje jedan gorostas od naroda, jedan Prometej među narodima Balkana:
Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu. Pogotovo što Srbi kroz čitavu istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je – oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i, kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost što su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osećali krivima pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo da – više nije tako.“ (Isto, 254)
Oslobođen kompleksa krivice, srpski narod može ponosno da pokaže i svoju veličinu, svoj slobodarski duh i junaštvo u kome se taj duh, to „oslobodilačko biće“ Srba ispoljava. Time on postaje dostojan kosovskih junaka i mesta na kome su oni herojski izginuli, jer Kosovo, reći će Milošević, ne simbolizuje samo neslogu, nego je ono i „simbol junaštva“:
Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol junaštva. Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena. (Isto, 255)
Pobedivši neslogu, vazalsku snishodljivost i kompleks inferiornosti i krivice, Miloševićeva Srbija dobila je nova krila. Svest o veličini, hrabrosti i ponosu srpske vojske na Kosovu pre šest vekova, koja je bila arhivirana u folkloru, književnosti i istoriografiji, izlazi na svetlost dana, postaje delatni faktor istorijskih zbivanja, pokretačka snaga političke akcije novog srpskog vođe. Kosovsko junaštvo se ne samo vrednuje na nov način, nego se ono aktualizuje, ono se iz narodnih pesama seli u srca današnjih Srba okupljenih oko Miloševića, od kojih se očekuje da kao novi kosovski junaci krenu u nove bitke, gde će im junaštvo koje baštine od kosovskih predaka opet biti potrebno. Doduše, u Miloševićevom govoru reč „bitka“ ima i metaforično značenje, kakvo ona često ima u političkoj retorici komunističkih lidera iz tog vremena (Jović, 60) – ali poenta njegovog govora o budućim bitkama je mesto gde on nagoveštava mogućnost „oružanih bitaka“, koje teško mogu biti bitke u prenosnom smislu, tako da je s razlogom to mesto bilo shvaćeno i tumačeno kao poziv na osvetu i pretnja ratom (Pešić, 41-42):
Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. (Milošević, 2009. 255)
Novostečena samosvest treba da ujedini Srbe i to dvostruko, tako da ih u Miloševićevom govoru nalazimo ne samo kao jedan sinhrono homogen narod, nego i kao narod sa vertikalnom povezanošću, dakle, kao nacionalnu zajednicu koja se ujedinila i u aktuelnom sastavu i kao zajednica potomaka i predaka, živih i mrtvih. I jedno i drugo, a pogotovo ovo drugo, ohrabrilo je Miloševića da se prijavi za audijenciju kod Miloša Obilića. Štaviše, reklo bi se da je on mislio da bi to mogao biti susret na ravnoj nozi, junaka s junakom, jer je novi srpski vođa značaj svog obračuna sa oponentima u Partiji, ukidanja autonomije pokrajina i uspostavljanja nacionalne homogenizacije u Srbiji 1989. godine toliko uveličao da te političke akcije u njegovom govoru izgledaju kao podvig ravan junačkom delu Muratovog ubice.
Jedno mesto u sećanjima Momira Bulatovića, predvodnika Miloševićevih pristalica u Crnoj Gori, na „antibirokratsku evoluciju“ i gazimestanski miting, svedoči o tome da je sasvim mogućno da je Milošević sebe doživljavao kao novog kosovskog junaka. Kad je Bulatović pokušao da ga nagovori da prihvati molbu šefa obezbeđenja i da na Gazimestanu govori iza neprobojnog stakla, Milošević mu je odgovorio: „E, moj Momo, nisam ja te sreće da me ubiju na Kosovu!“ Bulatović u tome nije video obilićevsku pozu, nego Miloševićevu tačnu procenu da bi njegovo ubistvo na tom za Srbe svetom mestu – čiji bi izvršilac, to se valjda podrazumevalo, bio Albanac – predstavljalo veliku šansu za pobedu srpske stvari: „Jer zamisli da ubiju predsjednika Srbije na Kosovu, kad ima milion Srba“, objasnio je on, očigledno nesvestan morbidnosti i dvosmislenosti toga što izgovara, „To ne bi bilo baš dobro za Albance, ali bi bilo dobro za Srbe.“ (Bulatović, 102)
Milošević je očigledno težio tome da njegov govor, i kao tekst i kao performativni događaj, ne bude samo formalno odavanje počasti kosovskim junacima, da bi se zatim prešlo na aktuelne političke teme, tek spolja povezane s proslavom jubileja Kosovske bitke. Primetan je bio njegov trud da sebe i svoju politiku dublje veže za Kosovo, da joj udahne kosovsku dušu, odnosno da na scenu izvede imaginarne Srbe ne samo privržene Kosovu nego i duhovno srasle s njim. On je to i rekao, kad je političkim promenama koje je sproveo pripisao metafizičku dimenziju, pohvalivši se da je tim promenama Srbija ujedinjena ne samo politički i nacionalno, nego i kao spiritualni entitet, odnosno da je „povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet“. (Milošević, 2009, 253)
Međutim, njegov govor dozvoljava da se u osnovi ovog navodno iznova uspostavljenog duhovnog integriteta Srba nađu različite vrednosti. Ima i takvih da se s razlogom može postaviti pitanje da li je predsednik Srbije, govoreći o ponovo zadobijenom duhovnom integritetu Srbije, u stvari pokušao da reafirmiše temelje komunističke civilne religije bratstva i jedinstva i da kosovski mit stavi u službu tog zadatka. Nije li on u tom trenutku pre svega bio lider srpskih komunista i, uostalom, nisu li upravo komunisti još 1953. godine podigli spomenik kosovskim junacima ispred koga je on sada govorio, sigurno ne misleći da podizanjem tog spomenika slave neku vrednost, neko sećanje koje bi bilo u neskladu sa komunističkim vjeruju? Ne treba izgubiti iz vida ni to da je mamutsku svečanost na Gazimestanu, kako svedoči Miroslav Šolević, jedan od Miloševićevih pristalica na Kosovu, organizovao CK Srbije? (Šolević, 147). I zaista, govornik se potrudio da u sliku imaginarnih Srba poniklih od kosovskih junaka unese i malo komunističkih boja, tako da njihova iznova integrisana duhovnost ima i nešto od socijalističke svesti. Oni mogu s Miloševićem pred Miloša i zato što se, kao svesni članovi socijalističkog društva, junački opiru nacionalnim i verskim podelama, žive od svog rada, u republici koju su utemeljili radnička klasa i radni narod:
Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko društvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, pošteno, poštujući druge ljude i druge narode – u svojoj Republici. (Isto, 254)
I u ranijim prilikama, on je „antibirokratsku revoluciju“, kojom je navodno vraćeno jedinstvo i dostojanstvo Srbiji, opisivao kao klasni obračun. Tako je na XVI sednici GK SK Beograda (april 1988), rekao da je to „velika mobilizacija radničke klase i inteligencije i omladine“ (Milošević, 1989, 203), a na Devetoj sednici CK SK Srbije da „sukob s birokratijom i administriranjem ima karakter klasnog sukoba“ (Isto, 194). Kao što je primetio Dejan Jović, u Miloševićevoj sklonosti da postupa odlučno, beskompromisno i da stvari rešava uz upotrebu sile oseća se uticaj Titovog nasleđa, koje Milošević redukuje na ono što je moglo činiti „mladog Tita“, revolucionarnog borca i ratnika, kao što se i Miloševićev govor o „slozi“ može smatrati verzijom titoističke naracije o bratstvu i jedinstvu, iz koje je nestalo bratstva (Jović, 60-61). Drugim rečima, izlazeći pred Miloša, Milošević bi uz njega mogao ugledati druga Tita, naravno ne onog koji s Ričardom Bartonom i Elizabetom Tejlor pije viski na Brionima, nego Tita partizanskog borca obilićevske sorte.
Ima osnova i za pretpostavku da je novi srpski vođa, govoreći o duhovnom integritetu, hteo da sugeriše ideju da je Srbija pod njegovim rukovodstvom potvrdila svoju pripadnost univerzalističkoj evropskoj kulturi, koju je ispoljila i životima svojih boraca platila na Kosovu Polju pre šest vekova, i metafizički se integrisala na toj osnovi, kao nacija nadahnuta evropskim duhom.
Tome u prilog mogao bi da ide podatak da je pre njegovog govora, pored državne himne, bio intoniran Betovenov posmrtni marš (Ast, 1999), što je komemoraciji kosovskih junaka dalo i izvesnu nadnacionalnu, takoreći univerzalnu dimenziju. Tu dimenziju imaju i neki delovi Miloševićevog govora, na primer, kad on stavlja do znanja da jedan od ključnih motiva kosovskog mita, motiv kobne nesloge među Srbima, može da zadobije šire značenje, tako da se može razumeti i kao parabola o neslozi među narodima sveta, koja koči let čovečanstva prema zvezdama.
U tim delovima njegovog govora junaci kosovskog mita nastupaju kao protagonisti jedne opštečovečanske drame i o njima se govori uopšteno kao o „ljudima“, čija je sudbina u srednjem veku zavisila od međusobne sloge, kao što zavisi i danas kad su krenuli u osvajanje drugih planeta:
U vreme kad se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajući od njih pomoć. Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, čekajući da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mržnju, izdaju jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno složni i solidarni. Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reči posvećene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje. (Milošević, 2009, 255)
Kad se kosovski mit ovako prepriča, kao epizoda serije „Zvezdane staze“, onda san da će se jednog dana Srbi složiti – koji Milošević pretvara u realnost – ne znači samo maštanje o njihovom ujedinjavanju radi boljeg otpora neprijatelju od onog koji su nesložni pružili Turcima na Kosovu, nego ga treba razumeti i kao želju srpskog naroda da se suzbijanjem netrpeljivosti i sukoba u svojim redovima otvori prema horizontu opštečovečanske ljubavi i mira, i prema zvezdama.
Još direktnije se u Miloševićevom govoru iz kosovskog mita izvodi zaključak o evropskim vrednostima u biću srpskog naroda, kad on obrađuje jedan od najčešće rabljenih toposa tog mita, koji se pojavljuje i u političkoj mitologiji i drugih balkanskih naroda,2 gde se pripoveda da je ta bitka na Kosovu Polju 1389. godine bila odbrana Evrope od turske invazije, a da je Srbija tada bila njen odbrambeni bedem, njen ante murale:
Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. (Isto, 256)
Braneći Evropu Srbija nije branila nešto njoj strano, samo zato što se našla između nje i Turaka, nego se žrtvovala kao deo Evrope koji je na sebe primio silinu turskog udara, za vrednosti koje su bile i ostale do danas njene. I Milošević će pokazati da se ljuti kad se poteže glupo i uvredljivo pitanje evropskog identiteta Srbije. Ali, on će se naljutiti i ako neko misli da Srbija pripada Evropi potpuno i bezuslovno, nedostojanstveno, kao nekakav prišipetlja. To u njegovu verziju toposa o Srbiji kao predziđu Evrope podignutom još pre šest vekova na Kosovu i u ta davna vremena potvrđenom evropskom identitetu srpskog naroda unosi izvesnu ambivalentnost. Naime, postavlja se pitanje da li je evropejstvo imaginarnih Srba, poteklih iz krvi kosovskih junaka autentično, ako se insistira na tome da Srbija ima neki specifičan, „svoj način“ da pripada Evropi i – što izaziva još veću sumnju da su Miloševićevi Srbi zaista ukorenjeni u evropskom duhu – ako se tvrdi da uključenost u Evropu nosi sobom rizik gubitka nacionalnog dostojanstva.3
A možda duhovnost o kojoj je reč u Miloševićevom govoru i nije ništa drugo do hrišćanska, pravoslavna spiritualnost. U vreme kad je došao na Gazimestan Milošević je bio u vrlo dobrim odnosima sa SPC. Nekoliko dana pre gazimestanske komemoracije (25. juna 1989), važni ljudi iz vrha njegove stranke učestvovali su u verskom obredu kojim je obeleženo postavljenje kupole na crkvi Svetog Save u Beogradu. Zato nije bilo nikakvog iznenađenja u tome što je delegacija SPC poslata na Gazimestan da sluša Miloševića bila u vrlo jakom sastavu, što su tu bili i patrijarh German i svi najvažniji episkopi. Takođe, nije bilo ničeg neobičnog ni u tome što su među zastavama koje su se viorile na tribini sa koje je Milošević govorio, pored državnih i partijskih, bile i crkvene zastave, što je među transparentima u publici bio i jedan na kome je pisalo „Bog čuva Srbiju“, kao ni to što su se pre i posle njegovog govora mogle čuti i crkvene pesme u izvođenju jednog hora sveštenika. (Ast, 1999)
Od nekoga koji se narodu obraća sa „drugarice i drugovi“ nije se ipak moglo očekivati da se krsti i zaziva boga, tako da su prisutni episkopi morali da se zadovolje samim pominjanjem duhovnog integriteta i religije, kao jedne od evropskih vrednosti za koje se Srbija na Kosovu pre šest vekova borila. Ostaje, međutim, pitanje da li je Milošević mogao, iako je bio šef srpskih komunista, da svoj savez sa Crkvom potvrdi i na uverljiviji način, na primer tako što će se pokloniti moštima svetog kneza Lazara, koje su ga tog dana čekale u crkvi Svetog Nikole u Prištini. One su godinu dana putovale da bi se juna 1989. našle na Kosovu, da bi SPC uveličala Miloševićevu proslavu kosovskog jubileja, stavljajući mu tako na raspolaganje izuzetno važan deo svog arsenala svetinja.
Međutim, umesto da izađe pred svetog kneza Lazara – čiji kult Pravoslavna crkva od samog početka, od vremena patrijarha Danila III, eksploatiše kao svoj monopol – novi vođa Srbije odlučio se za izlazak pred junaka Miloša, koga Crkva nije tako tesno vezala za sebe, pa se njegov kult dobrim delom neguje i nezavisno od nje. Time je on razočarao čuvare Lazarevih mošti, koji su shvatili da je nerealno njihovo očekivanje da će im Milošević dati važnije mesto u izgradnji nove „antibirokratske“ Srbije, navodno vraćene svojim kosovskim korenima. Videli su da on ne namerava da SPC-u i njenim episkopima prepusti brigu o fabrikaciji i servisiranju duhovnog integritetu Srba, ostavljajući ih da mu služe kao korisni ali ne i neophodni saradnici u tom poslu.
U godinama koje su usledile, kad su se oružane bitke iz Miloševićevog govora preselile na teren, u Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu, a nešto kasnije i na Kosovo, episkopi SPC su razvrgli savez sa Miloševićem i okrenuli se prema Radovanu Karadžiću i njegovoj tvorevini pod imenom Republika Srpska, gde su dobili mnogo veći komad vlasti, odnosno važniju ulogu u kreiranju duhovnosti tamošnjeg imaginarnog Srbina. (Bursać, 2011)
U stvari, sukob Miloševića i njegovih pristalica sa SPC-om nije bio stvar principa, stvar ideja, stvar dogme. Nisu se tu borili pravoslavci protiv komunista, nego je to bio obračun, s jedne strane, crkvene i, s druge strane, političke i kulturne elite u borbi za pozicije u okviru oživljenog srpskog nacionalizma, kome su se i jedini i drugi priklonili. A u Srbiji tog vremena nacionalizam je bio oživljen kao lokalna verzija one laičke vere koja je, kako kaže italijanski istoričar Emilio Đentile, „u drugoj polovini XIX i u sledećem veku bila najraširenija, sa svojom sposobnošću da se kombinuje s najrazličitijim ideologijama, institucijama i režimima, sve ih podređujući primatu sakralizovane nacije kao vrhovnog entiteta.“ (Đentile, 88)
Zato kad Milošević pominje duhovni integritet Srbije, koji je s njim na čelu ona navodno ponovo stekla – onda on, po svemu sudeći, misli na ono što se odavno, od vremena romantizma, zove „duh naroda“ ili „nacionalni duh“. Jedino tom duhovnom biću on pripisuje integracijski kapacitet dovoljno veliki da može u sebe da primi i izmiri sve druge spiritualne esencije, radničko-klasnu, evropsko-civilizacijsku i pravoslavno-hrišćansku, koje se daju naći u metafizičkom načelu koje pokreće imaginarne Srbe ponikle iz kosovskog mita. Tom nacionalnom duhu, kao duhu svih duhova, ako se tako može reći, klanjali su se u to vreme i mnogi važni velikodostojnici SPC, dajući mu prednost nad hrišćanskim Svetim Duhom, stavljajući mu na raspolaganje svoje svetinje, učestvujući tako u transferu sakralnosti iz srpske pravoslavne crkve u crkvu srpskog nacionalizma.4 Upravo su oni, zajedno sa nacionalistima u srpskoj kulturnoj eliti, u godinama koje su prethodile „antibirokratskoj revoluciji“, pustili iz boce sveti duh srpske nacije, tako da su ga Milošević i njegovi revolucionari već našli kao dobro etablirano duhovno biće i prihvatili kao metafizičku osnovu svoje politike identiteta, odnosno uspeli da se nametnu kao njegovi legitimni predstavnici, a sam Milošević kao vođa koji duh srpskog naroda najbolje otelovljuje i zastupa. O tome svedoči i Momir Bulatović, kad kaže: „Milošević je bio čovjek koga su ljudi tada apsolutno obožavali. To je bio čovjek koji je apsolutno znao da bude u skladu sa probuđenim duhom srpskog naroda.“ (Bulatović, 100)
Njegov gazimestanski govor, ne samo kao izgovoreni tekst nego i kao komunikacijski događaj – zajedno sa parolama na transparentima, skandiranjem i pevanjem publike, pri čemu se najviše skandiralo Miloševiću („Slobo, Slobo“), a pevala pesma „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, kao neka vrsta neslužbene himne – može se posmatrati kao versko-politički ritual, kao nacionalistička liturgija.5 Kad se Miloševićev govor posmatra tako, postaje razumljivo zašto on može da kaže da je za njega razlikovanje fakata i fikcije u istoriografiji i folkloru o Kosovskoj bici nešto nevažno, nebitno i da nastavi da o njoj govori bez oklevanja:
Danas je teško reći šta je u Kosovskoj bici istorijska istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, veličao junaštvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli. Odgovore na ta pitanja tražiće nauka i narod neprestano. Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. (Isto)
Za Miloševića kao izvođača jednog političko-verskog rituala – a takav, kao što je poznato, ne drži govor nego činodejstvuje – nemaju nekog većeg značaja ni ambivalentnosti u portretu Srba koje otkriva čitanje njegovog govora. Nije se on trudio da napravi koherentnu sintezu različitih vrednosti koje je kod njih našao (socijalističke, hrišćanske, opšteljudske, evropske), niti da te vrednosti redukuje na jednu, na probuđenu nacionalnu svest. Umesto toga, umesto da opisuje i dokazuje novo jedinstvo Srba, on se trudio da to jedinstvo pokaže, da ga izvede, inscenira, da ga realizuje kao političko-verski performans, zapravo kao jedan mistični događaj. Kosovska bitka bila je tog dana samo prividno tema njegovog govora, jer je u stvari sam govor ponuđen kao bitka, odnosno kao nastavak Kosovske bitke. Prisutni Srbi nisu bili okupljeni da bi bili obični slušaoci govora o kosovskim junacima, nego su bili pozvani da sami budu ti junaci, da se sa njima identifikuju. To je bilo u skladu sa Miloševićevim shvatanjem politike, koje je on sažeto izrazio oktobra 1988. godine, u odgovoru vojvođanskim rukovodiocima, koji su, videći da su im pozicije ugrožene, predložili da se sa njim sastanu i razgovaraju: „Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija.“6 Ni o Kosovskoj bici nećemo da raspravljamo, nego ćemo da je bijemo.
To što je ovaj govor pun birokratskih fraza i skoro bez retoričkih ukrasa, ne treba da nas spreči da primetimo da se tu efektno smenjuju dva plana pripovedanja. Kosovski junaci i sam srpski narod od pre šest vekova najpre se slikaju spolja, kao „oni“, da bi odmah zatim, najčešće u istoj rečenici, oni postali „mi“, a tekst dobio formu kolektivne autobiografije. Takvo, gramatičko poistovećivanje živih i mrtvih jedna je od najstarijih tehnika kojima se stvara iluzija iskoraka iz linearnog vremena, u hrišćanskoj liturgiji koristi se da bi se postiglo mistično jedinstvo crkve, a služba koja je posebno na to usmerena naziva se molitvom anafore. „Tokom molitve anafore“, objašnjava jedan pravoslavni teolog, „vreme se otkriva u svojoj punoći u kojoj su sve ličnosti iz prošlosti (praoci, proroci, apostoli, mučenici…) sabrane sa sadašnjim (vernim narodom koji učestvuje na službi) kroz Duha Svetog koji dolazi iz Eshatona“ (Subotić, 2005). Tako i ovde – u ovoj liturgiji koju služi Milošević u ulozi sveštenika jedne sekularne religije čiji je bog srpska nacija – vidimo nastojanje da se vreme otvori toliko da živi članovi crkve koju bi ovde trebalo da čini srpski narod, zajedno s drugim vernicima iste „crkve“ iz daleke prošlosti, mogu da se uključe u Kosovsku bitku. Ključ čudesnog i spasonosnog jedinstva, koje Milošević tvrdi da je doneo Srbima, jeste u mogućnosti da oni budu „na mi“ sa junačkim kosovskim precima. Zato on naizgled spontano govori o „nama“ na Kosovu 1389, kad smo mi „bili vojska velika, hrabra i ponosita“, kad „nas je zadesila nesloga“, kad smo „pali u ropstvo“, zatim ga „preživeli“, kao što smo, zahvaljujući Miloševiću, dočekali dan kad smo „opet u bitkama i pred bitkama“, to jest tamo gde smo uvek kad znamo ko smo. Organizatori gazimestanske proslave su se potrudili da pokažu da to transistorijsko nacionalno „mi“ nije samo figura u Miloševićevom govoru, nego da ga navodno prihvata i narod koji ga sluša. Tako se ono našlo bar na jednom transparentu u publici, koji je tv kamera pokazala i zumirala u trenutku kad je Milošević podsetio da je Srbija na Kosovu branila Evropu. Tu je pisalo „Evropo seti se i nas, na Kosovu branismo i vas“. Nema sumnje da je reditelj tv prenosa unapred dobio tekst Miloševićevog govora, da bi mogao da na ovoj način pokaže podudarnost glasa vođe sa glasom naroda, a nije isključeno ni to da su tekst govora imali prilike da pročitaju i partijski aktivisti koji su snabdevali publiku parolama i transparentima i uzvikivali slogane.
Dakle, Miloševićevi imaginarni Srbi – onako kako su se pojavili u njegovom gazimestanskom govoru, gde su od slušalaca govora postali njegovi junaci ili tačnije, od posmatrača jednog događaja njegovi učesnici – činili su neku vrstu sekularne, nacionalno-političke crkve. U „antibirokratskoj revoluciji“, koja je nekoliko meseci pre svečanosti na Gazimestanu okončana pobedom njegovih pristalica,7 Milošević je već postao neprikosnoveni vođa srpskih nacionalista, čovek koga su „obožavali“, kako je rekao Momir Bulatović, tako da je na Gazimestanu „dočekan srdačno, pa i frenetično“, kako se izrazio novinar koji je za TV Beograd prenosio ovu svečanost.
To je razumljivo, ako se ima u vidu da je ove imaginarne Srbe on stvorio, doduše od elemenata koji su drugi tih godina već bili prikupili, ali koji su čekali njega da ih sklopi, da ih poveže ili – rečeno malo slikovitije – da ih pljune i zalepi i onda izvede na ulicu. Oni su se „dogodili“ zahvaljujući njemu. Ali, uz to, on je i samog sebe uobličio kao oličenje, kao model imaginarnog Srbina. Narod se „dogodio“ preko njega i u njemu. Jer i za njegov odnos prema likovima Srba koje je proizveo važi ono što je Burdije našao u osnovi „alhemije predstavljanja“. „Misterija performativne magije se tako ogleda u misteriji ministranta, to jest u alhemiji predstavljanja (u raznim značenjima tog termina) kojom predstavnik čini grupu koja ga je učinila predstavnikom… on personifikuje fiktivnu ličnost, koju stvara otržući pojedince iz situacije u kojoj čine samo prost skup, i omogućava joj da se ponaša i govori ’kao jedan čovek’. Za uzvrat, on dobija pravo da govori i deluje u ime grupe, kao da je on sam grupa koju otelovljuje, pa se on identifikuje sa svojom funkcijom kojoj je posvećen ’telom i dušom’, dajući tako biološko telo stvorenom društvenom telu. Status est magistratus, država, to sam ja“ (Bourdieu, 101). Tako je i Milošević 1989. godine na Gazimestanu mogao da kaže: „Srbija, to sam ja.“ Nije to rekao, ali se njegov gazimestanski govor može rezimirati tim rečima. Imaginarni Srbi s kosovskom dušom, koje je on tu liturgijski zazivao, istovremeno su bili i njegov proizvod i on sam.
Hammamet, 3 – 17. januar 2012.
Bibliografija
Izvori
Ast, Slobodanka (1999): „Deset godina Slobodana Miloševića u deset slika“, Vreme, br. 454, 18. IX 1999.
Bulatović, Momir (2009): „Ispovest“, u: Lekić, Bojana, Pavić, Zoran i Lekić, Slaviša (ur.): „Antibirokratska revolucija“, Statusteam & Službeni glasnik, Beograd.
Bursać, Dragan: „Vjeronauka s preponama“, internet portal Buka, Banja Luka, 24. maj 2011.
Milošević, Slobodan (?): Govori i javni nastupi. Priredio Siniša Lekić. Liber, Beograd, i ATC, Beograd, bez godine izdanja.
Milošević, Slobodan (1989): Godine raspleta, BIGZ.
Šolević, Miroslav (2009): „Ispovest“, u: Lekić, Bojana, Pavić, Zoran i Lekić, Slaviša (ur.): „Antibirokratska revolucija“, Statusteam & Službeni glasnik, Beograd.
Literatura
Bourdieux, Pierre (1982): Ce que parler veut dire. L’économie des échnges lingusitiaues. Fayard, Pariz.
Čolović, Ivan (2008): Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2, Biblioteka XX vek, Beograd.
Đentile, Emilio (2009): Religije politike. Između demokratije i totalitarizma. Prevela s italijanskog Aleksandra Mančić, Biblioteke XX vek, Beograd.
Jović, Dejan (2008): „Osma sjednica: uzroci, značaj, interpretacije“, u: Pavlović, Momčilo, Jović, Dejan i Petrović, Vladimir (ur.): Slobodan Milošević: put ka vlasti. Osma sednica CK SKS: uzroci, tok i posledice. Srbija 20 godina kasnije 1987-2007, Institut za savremenu istoriju, Beograd, i Centar za proučavanje evropskog susedstva Univerziteta Stirling, Beograd – Stirling.
Malešević, Miroslava (2009): Ima li nacija na planeti Ribok. Ogledi o politici identiteta, Srpski genealoški centar, Beograd.
Pešić, Vesna (1996): „Rat za nacionalne države“, u: Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata, Republika, Beograd.
Rivière, Claude (1988): Les liturgies politiques, Presses universitaires de France, Pariz.
Subotić, Oliver (2005) „Krstoliki doživljaj vremena“, Pravoslavlje br. 914, Beograd.
Žanić, Ivo (2003): „Simbolični identitet Hrvatske u trokutu raskrižje – predziđe – most“, u: Historijski mitovi na Balkanu. Zbornik radova. Institut za istoriju u Sarajevu.
Peščanik.net, 27.06.2012.
KOSOVO________________
- U dve knjige u kojima sam našao tekst Miloševićevog govora (Milošević, ?, i Milošević, 2009) izostavljena je ova formula obraćanja („Drugarice i drugovi“), tako da sam je našao samo u televizijskom snimku govora koji se sada može videti na internetu.
- Up., na primer: Žanić (2003).
- Miloševićevo hoću-neću u Evropu, njegovo ambivalentno, uslovno prihvatanje povezivanja Srbije sa Evropom ostaće do danas (početak 2012.) glavno obeležje zvaničnog diskursa srpske države o takozvanom „evropskom putu“. Tome je posvećen esej Miroslave Malešević „U Evropu, ali sa identitetom“ (Malešević, 157-188).
- O ovome više u mom eseju „U Hilandaru. Nacionalizam kao religija“, u: Čolović, 183-199.
- Termin „politička liturgija“ je čest u antropologiji i sociologiji religije, posebno kod autora koji se oslanjaju na Dirkema. Više o tome u: Rivière, 1988.
- Navedeno prema: „Politička biografija S. Miloševića“, NIN, 5. april 2001.
- Smatra se da je miting u Beogradu, održan 19. novembra 1988., pod naslovom „Miting bratstva i jedinstva“, bio poslednja epizoda te „revolucije“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024
- Bastards - 26/02/2024
