Već sada se oseća velika napetost oko proslave stogodišnjice I svetskog rata: premda do same stogodišnjice zvaničnog početka rata ima još nekih godinu dana, teško je zamisliti kulturnu, prosvetnu, školsku, naučnu, političku, vojnu instituciju u Evropi i šire koja se neće uhvatiti I svetskog rata – bar za dobijanje sredstava. Proslavljaće se i sećati na svim nivoima i u svim stilovima javnog govora. To je, konačno, prvi svetski događaj koji je skoro potpuno bio pokriven medijima i svakovrsnom dokumentacijom. Živih učesnika možda još ima nekoliko u celom svetu, pitanje odgovornosti, oproštaja i poštovanja svih žrtava je – smatra se – rešeno. Nije malo onih koji bi se usudili da i danas lupnu nešto o tome kako je taj rat bio “slavan”. Nije bilo genocida? Po pravnim definicijama genocida našlo bi se ponešto, posebno u ratnim događanjima oko vanevropskih kolonija. Španski grip je globalno obavio najveći posao.
I svetski rat bi verovatno bio samo još jedan evropski dinastički rat sa kolateralnom civilnom štetom – takvi ratovi praktično nisu prestajali u Evropi od Srednjeg veka. Svađa između kraljevskih rođaka je ovoga puta bila obeležena nepoznatim elementom – oružjem, neposrednim i posrednim, koje je zahuktali industrijski kapitalizam proizvodio za nacionalne države, ponajviše za Nemačku. Viteški nastrojeni i nagovarani evropski muškarci u uniformi (manjina se, doduše, oštro opirala ratnom ludilu) suočili su se sa sredstvima masovnog uništavanja čije pravo dejstvo do tada nije bilo ispitano: veliki topovi, tenk, borna kola (motorna), mitraljez, bojni otrovi, avijacija, radio, telegraf… Evropska muška tela bila su masovno iskasapljena, unakažena, rovovski rat je bio klanica umesto strateškog delovanja.
Sve te grozote desile su se posle možda najblistavijeg perioda evropskog uma, posebno u nemačkom govornom prostoru, posebno u gradu koji više nikada neće vratiti slavu prestonice i rasadnika smele misli u svim domenima – Beču. Za vreme rata, sem mnogih lokalnih civlnih žrtava, posebno u Francuskoj i u Belgiji, desile su se promene koje su izvesno bile epohalne: desile su se prve radničke revolucije, jedna je bila za dugo vremena uspešna, druge su po njenom modelu uspevale kasnije. Jedna promena dosad nije istorijski analizirana, opisana, i zapravo je jedva konstatovana. Desila se naime revolucija ženskog položaja. Dobijanje prava glasa u nekim zemljama Evrope posle rata samo je jedan važan aspekt tih promena. Ključna i sasvim revolucionarna bila je promena ženskog tela i promena ženskog ponašanja, i obe su direktno uslovljene I svetskim ratom.
Frontovski i rovovski rat, to je postalo brzo jasno, nisu mogli bez žena – bolničarki, šoferki, glasnica, daktilografkinja, telefonistkinja, koliko na frontu samom toliko u pozadini. Ratna industrija je zahtevala radnike, koji su privremeno ginuli na frontovima: zamenile su ih žene. Sve te stotine hiljada žena u Evropi i na drugim kontinentima morale su da prilagode svoja tela i ono u čemu su se ta tela kretala, potpuno novim uslovima: morale su da skrate kosu, skrate suknje, obuku pantalone, odbace veš koji steže, obuju komotnu obuću. Novome telu je industrija popularne kulture dodala aparat privlačnosti iz najnovije i najpopularnije umetnosti – filma: teška grafična šminka, izazovne tkanine, plesovi koji ističu telo. Tako je žena dobila i nove prostore izražavanja svojih želja, čime se upisala u legitimnu masu potrošača: ponuđene fantazme su joj prodavane kao njena potreba. Uz to, ona je postala brza i neuhvatljiva, sportistkinja, automotoristkinja, pilotkinja: uhvatiti je, doslovno i preneseno, više nije bio lak posao.
Kada se unakaženi ili invalidni, često impotetni muškarac vratio iz rata, sačekala ga je nova žena, koja je preživela, i koja je pokazivala ne samo samostalnost, već i samoživost izgrađenu kod svog najvećeg saveznika, kapitala. Srednjeevropske književnosti, posebno srpska i hrvatska, daju zastrašujuće svedočanstvo muške traume – ona, “kuja” je preživela, i bog zna šta je radila, dok se on mučio na frontu. Jedino što preostaje je – da se kazni. U situaciji u kojoj je, kao u Srbiji, trećina muškaraca stradala u ratu, to se još može razumeti, ali samo kao osnova za novo građansko obrazovanje… Kud se denula svemoćna ekspresionistička boginja? Mržnja i otvorena misoginija odnose se uglavnom na urbane žene.
Kapitalistički i komunistički svet su se možda najradikalnije i u medijima i kulturi najvidljivije podelili upravo na ženama: komunistička ideologija nije smela rizikovati da izgubi najbrojniju potporu, žene, pridobijene novim pravima i novim ugledom u društvu, kapitalizam nije smeo rizikovati da izgubi svoju novu potrošačku masu. Tako su se “ženstveno” i “neženstveno” u savršeno lažnom i koristoljubivom sukobu prvi put našli: taj neprirodni zagrljaj i danas zbunjuje mnoge žene, jer ne vide prave korisnike iza zahteva koji im kradu najdragocenije vreme i radosti života.
Stogodišnjica I svetskog rata morala bi otvoriti taj kanal i snabdeti nas suviše dugo prikrivanim i zabašurivanim znanjima iz istorije žena. Bojim se da će razne “stogodišnjice” uglavnom paradirati sa ordenima, oko spomenika i grobalja, oko slika brkatih zapovednika, zastava, uniformi, oružja, i sl. Na sve strane je dovoljno podataka, sećanja, književnih i umetničkih obrada, da bi se rekonstruisala velika revolucija žena koja se dogodila tokom I svetskog rata. U najboljem slučaju, možda ćemo doživeti neko podsećanje na feministički pokret, koji je posle I svetskog rata posvuda po Evropi dobio novi zamah i sasvim nove oblike.
A ta nova žena, koja osvaja univerzitete, nauku i tehniku, koja svoju novu senzibilnost izražava u džezu, koja zahteva novu seksualnu etiku, kontracepciju i promišljeno materinstvo potpomognuto psihoanalizom i revolucionarnom pedagogijom, postaje najvažniji znak novog doba. Kako je to novo doba bilo neotporno na nacizam i druge totalitarizme, nekima se učinilo (i još im se čini) najzgodnijim da za užase optuže i žene i njihovu revoluciju, najbolje pre nego što je istorijski ispitana. Istini za volju, još uvek nije.
Paralela između doba blagostanja i socijalne napetosti, neviđenog napretka medija i tehnika svih vrsta, i istovremeno bolne slepoće za opasnosti takve napetosti danas, i pred I svetski rat, je izrazita. Na istoriji žena vidi se da ni I svetski rat nije “završen” i nije doveo do pomirenja i razumnosti – šta tek da kažemo za nezavršeni II svetski rat. Socijalna napetost i problemi novog papirnog kapitalizma, pomešani sa najgrubljim globalnim povratkom u robovlasnički sistem, ne obećavaju ništa dobro: naprotiv, to je upravo ona eksplozivna smesa koja može reagovati na najbesmisleniji povod – incident bilo gde na svetu. Austro-Ugarska je preživela ubistvo carice bez rata, ubistvo carskog nećaka nije moglo da prođe. Opet pitanje roda? Tako malo je danas potrebno da se skinu pokrovi sa topova, da se pusti još više drona, koji su već izveli stotine atentata, da se globalna špijunaža protiv svakog Zemljanina pusti u pogon sa odgovarajućim motivima…
1913. je mnogima u Evropi, vrhunski pismenim i obrazovanim, suludi rat izgledao nezamisliv. Imamo godinu dana da dobro promislimo današnju nezamislivost.
Peščanik.net, 26.09.2013.
PRVI SVETSKI RAT- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
