Akvarel, Alighiero Boetti, Gladstone Gallery
Akvarel, Alighiero Boetti, Gladstone Gallery

Dan policije, 7. jun, kao neočekivani uvod u Noć muzeja, obeležen je nizom manifestacija u Beogradu. Pripadnici MUP-a u paradnim uniformama prodefilovali su centrom grada, bilo je i muzike, a onda su se prošetali policajci sa psima, kao i oni iz konjičke brigade. Za samog ministra Nebojšu Stefanovića, ovaj dan je predstavljao trenutak prekida (samo)izolacije, koja je počela onog momenta kada je na sajtu Peščanika objavljen tekst o njegovom plagijatu sa vodenim žigom Megatrenda. On je proteklih dana davao izjave za Vladine medije, ali se nije pojavljivao u javnosti. Svakako mu je teško pala obaveza da se, potučen do kolena argumentima, pojavi pred svojim resorom, kao i da na svečanoj Akademiji u Sava centru izgovori nekoliko reči o vrhunskim dometima jedinica MUP-a u prethodnom periodu.

Isti taj dan ostaće zabeležen i kao trenutak još jednog udara na Peščanik, i to nakon objavljivanja teksta o nepostojećem doktoratu Stefanovićevog mentora Miće Jovanovića. Ovaj dan nije bio dobar ni za neke ministre koji su svi odreda morali da beže od novinara koji su pokušavali da stupe s njima u kontakt zbog teme gušenja medija u Srbiji. Međutim, udarne vesti u medijima pod kontrolom Vlade Aleksandra Vučića su se na Dan policije iznenada okrenule ka budućnosti, pokušavajući da naprave otklon od nemilih događaja sa Stefanovićevim lažnim doktoratom, te premijerovim gafovima u javnom dijalogu sa naučnicima i OEBS-om. Odjednom se u javnost vratila fotografija ćosićevski zabrinutog premijera ispod naslova “Šta čeka Vučića kod Merkelove”. Tako su mediji na Dan paradnih uniformi i defilea, uz doboše i trube, kao u nekom kriminalističkom filmu, pomerili fokus sa prošlosti na budućnost, tj. sa “efemernih tema” na ono “od čega se živi”. Uostalom, zar nije austrijski Der Standard u jeku cenzorskih udara na medije, 3. juna, objavio intervju sa premijerom Vučićem pod naslovom “Srbija će biti stub demokratije na Balkanu”. Nalog  premijerovog budućnosnog diskursa nas je tako iz 7. juna preselio u 11. jun, u vreme kada će se dogoditi njegov susret sa kancelarkom Angelom Merkel. Glavni topik tog (para)analitičkog gatanja bio je da “Nemci neće omekšati u svojim zahtevima prema Srbiji”. Odnosno, ovo je trebalo čitati i kao upozorenje da premijeru Vučiću neće biti nimalo lako na tom sastanku, te da bi stoga trebalo svi zajedno da ga ostavimo na miru kako bi se u tihovanju spremio za taj razgovor. Ipak, sa kancelarkom Merkel ne može se pričati kao sa ministrima iz njegove Vlade, pa čak ni sa predstavnicima OEBS-a, niti sa naučnicima. Znamo dobro da je premijer Vučić, na radost velike SNS populacije u Srbiji sve tri pomenute kategorije izjednačio sa prestupnicima, s kojima se razgovara policijskim rečnikom. Svega toga ne bi smelo da bude u njegovom nastupu 11. juna. Svestan je toga i premijer Vučić, pa se nakratko povukao iz domaćih džambaskih tema, gde se sa ljudima komunicira kao sa stokom; posvetio se meditacijama o nekoj budućoj šetnji ispod Brandenburške kapije.

Dotle je ministar Stefanović do grla ostao u tom 7. junu, prepušten podršci direktora policije Milorada Veljovića, predsednice Skupštine Maje Gojković i nekolicine kolega ministara. Vremensku medijsku mašinu ipak može da koristi samo premijer, ali ne i njegovi saradnici. Stoga je ministar Stefanović pripremio govor koji je koncipirao kao mešavinu svečarskog i pretećeg diskursa sa jednim pokušajem duhovitosti. Međutim, njegova nesigurnost prilikom čitanja tog kratkog teksta, kao i premeštanje s jedne noge na drugu, odavali su osobu nečiste savesti. Naime, ministar je tom prilikom objasnio kako je “Srbija sigurna zemlja za sve poštene građane, a da nemir treba da osećaju samo oni koji su se ogrešili o zakone, koji rade protiv svoje države i svojih građana”. Izgledalo je kao da će ostati bez glasa dok je govorio da je “najgore kada se o zakon ogluši onaj koji bi trebalo da obezbedi njegovo poštovanje i sprovođenje”. Na kraju je gotovo plačnim glasom pohvalio svoj resor, posluživši se poslovicom (Na muci se poznaju junaci), uz napomenu da “ovo citira” (?!) kako ga “posle ne bi optužili”. Pretpostavljam da je ovo mesto u ministrovom govoru trebalo da funkcioniše kao duhovitost ili ironija, ali ispalo je kao još jedan autogol.

Jedina stvar koja je istovremeno mogla da učini zadovoljnim, i ministra Stefanovića tog 7. juna, kao i premijera Vučića 11. juna, bila je činjenica o nedelju dana savršene oluje nad internetom, koja ne samo da je napravila nered među nepoželjnim tekstovima, već je pomešala i vremenske zone, tako da više nismo znali da li je 1999. ili 2014. Nadam se da će ga susret sa kancelarkom Merkel bar nakratko vratiti u sadašnjost. Takođe, premijer bi mogao da sazna nešto više od kancelarke o tome šta se dogodilo sa lažnim doktorima u njenoj Vladi. Ministar odbrane joj je bio jedan od omiljenih ali je zbog iste stvari, zbog koje mora da ode i Stefanović, morao da napusti politiku.

Peščanik.net, 09.06.2014.

PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)