Berza smrti
Svirao ja u jednom klubu koji neka ostane anoniman (nema ga više), moji sinovci iz Čente, blizanci okrenuti od malih nogu bluzu, pitaju bi li oni mogli tamo da sviraju jedan sat, promotivno što bi se reklo, imaju i pevačicu, iz Idvora, odlično, kažem, ama ih nisam video otkako su bili deca i ne znam kako sviraju te prepredeno upitam poslodavku bi li se obradovala besplatnom nastupu jednog banatskog bluz trija koji je trenutno baš slobodan, kako da ne, svima beše dosta moga zuluma i moga gitariste, uglavnom, dođu moji krvni srodnici u klub, počnu da sviraju gitare, devojka zapeva, publika zapljeska, a čiči se ote: „Ovo su moji sinovci!“
Kao Srbadiji kad neki sportista osvoji medalju: uzeli smo srebro u košarci, treći smo na ATP listi u muškom tenisu, prvi smo u plivanju leptir stilom… Ali kad se neko od naših sunarodnika ponese nesportski, kao što se po svoj prilici poneo general JNA Mladić Ratko, naša navada da govorimo u množini naglo nas napusti: sve i da je bilo zločina u Srebrenici, teško da je onako masovan kako ga dušmani predstavljaju, drugo, ono nešto leševa što ruku na srce jeste iskopano i fotografisano pitanje je potiče li baš i samo od srpskog oružja, treće, sve i da se vojska pod komandom Mladića malko bila zanela i prekardašila, to tek treba da utvrdi sud; zar nema još u rimskom pravu ona kako beše, da, prezumpcija herojstva, peto, ili četvrto, svejedno, čak i kad bi se sud u Hagu dokopao generala i kad bi ga osudio, mi još uvek ne moramo nekritički da poverujemo kako je to što se našlo u zapisnicima i presudi baš istina! Ako na kraju krajeva sve ispadne toliko očigledno da čak i mi poverujemo u srebreničku strahotu – ko sme da nam nameće kolektivnu odgovornost?! I ovo malo krivice, da ne kažem nelagode, koju čestiti ljudi hteli ne hteli povremeno osete, nestaće baš zato što je neko drugi okrivljen! Biće kao i u slučaju onih koji su sami sebe ovekovečili kako streljaju civile: ta to su tri ili četiri kako im samo ime kaže škorpiona, šta mi imamo s tim! Na snimku se baš lepo vidi da to nismo mi!
&
Kad god se povede razgovor o kolektivnoj odgovornosti, čiji sam ja neshvaćeni i dosadni zagovornik, sa svima se zakačim, svi bi da mi otvore oči, da mi na licu mesta operišu kataraktu: „Ne pos-to-ji kolektivna odgovornost, to će ti reći svaki pravnik!“ – Ne treba mi pravnik za to, ni pravni fakultet! Ako se saglasimo da je kolektiv nešto više od apstrakcije i nešto više od pukog zbira, ako je kolektiv nešto delatno, ili nešto što se suzdržava od delanja, onda moramo prihvatiti i posledice toga delanja ili obamrlosti, moramo ako iz našeg kolektiva potekne nešto pogrešno ili gadno osetiti i kolektivnu krivicu! Nju ne odmerava sudsko veće, nju svak oseća u okviru svojih mogućnosti, ali vi mene ubeđujete da kolektivne odgovornosti ne samo što nema nego je i ne bi smelo biti!
Ne idem dotle da kažem kako sam kriv koliko i Slobodan Milošević, ali ne mogu biti baš ni izuzet kao da sam najstariji Aboridžin koji štavi kožu u nekoj zemunici i ne hvata ni RTS ni HRT! Ne znam koliki je bio moj udeo u nacionalnom dohotku (ili u društvenom bruto proizvodu, šta god to bilo) moje zemlje u vreme kad tobože nije ratovala, ali verujem da je i taj moj deo, makar bio i 1700 dinara, trošen na razaranje gradova, proterivanje stanovništva pa i na ubijanje, sa čim se malo je reći ne slažem, imam i crno na belo da sam se tome protivio, pa ipak sam bio poražen! I zato sam, između ostalog, ja odgovorniji za Srebrenicu nego neki Eskim ili onaj Rus koji živi sam sa kerom na ostrvu Vrangel. Sad će mi neko reći: pa imaš ti neki udeo i u svetskom dohotku, osećaš li kolektivnu odgovornost i za to što je ova planeta poprište teške i neprestane nepravde, naravno da osećam, ali je moja odgovornost za stanje na Zemlji nekoliko miliona puta manja od one koju imam za zločine počinjene u mojoj državi. Ni u trenutku izricanja presude glavnookrivljenom za Srebrenicu neće njegova kazna biti vanish koji u potpunosti čisti i abolira mene: u građevinskim mašinama pomoću kojih su žrtve zatrpavane ima i mog rada, zločin je izvršen oružjem u čijoj sam kupovini i ja participirao, makar onoliko koliko participiram kupujući aspirin.
&
I posle Drugog svetskog rata bilo je politički korektno kazati „nemački fašisti“, „fašisti“, „nacisti pod Hitlerovom komandom“, a ne Nemci, ali se na kraju opet kaže da je Drugi svetski rat izazvala Nemačka; nije svaki Nemac ratom bio oduševljen, pa ipak na tu državu i na taj narod pala je senka: u Filadelfiji sam svoju prijateljicu Nemicu E. (rođenu 1967.) pitao bi li pošla sa mnom na party kod mog prijatelja A. koji je Jevrejin (rođ. 1954.), ona me pitala jesam li siguran da će A. želeti da ugosti Nemicu, što će reći da su Nemci – ili makar pomenuta građanka – prihvatili neku vrstu kolektivne i gotovo bih rekao nasledne odgovornosti za ono što je kolektiv pomračivši umom pre pola veka uradio. Naravno da je to s jedne strane svojski zaoštreno, a sa druge prizemljeno do pukog bon-tona, svedeno na možda i prekomernu, predostrožnu uviđavnost, ali E. sebe vidi kao pravnu naslednicu dželata (ili makar dopušta da bi ju others mogli takvom videti), a na mog prijatelja gleda kao na nekog ko je povezan sa žrtvama.
Ne znam je li za lektiru imala i Brehta koji kaže „neka svako govori o svojoj sramoti, ja ću o svojoj“, ali znam da je kod nas na snazi suprotno načelo, u našim glavama odzvanja Taletov glas iz „Šovinističke farse“: „A ti, što si me klao kad god si me stigao!?“
Uvereni – s pravom doduše, ali svejedno! – da niko u komšiluku neće poslušati Brehta, paze Srbi da se ne izlanu ni oni o svojoj sramoti. Kad predsednika Tadića spolja stisnu da se donese Rezolucija o Srebrenici on nam kaže, kao da mu se događa neka neprijatnost na carini, kako je to naša obaveza prema Haškom sudu, a onda ga njegovi što koalicioni što nekoalicioni partneri, a sve sami pripadnici iste, vladajuće klase, uvere kako bi dve rezolucije bile duplo bolje nego jedna, ova srebrenička sama samcijata bila bi kao novčić koji na jednoj strani ima žig a sa druge je slep.
&
Ma samo neka neko još koji put pisne da smo sad i mi uprljali ruke! Tužiš me za Vukovar, Dubrovnik, Srebrenicu i šta ti ja znam, pa ne znaš s kim se kačiš, sabiraj mrtve Hrvate sa pobijenim Bošnjacima i Albancima, udarićeš glavom o Jasenovac, mi smo nenadmašni, nedostižni, neiskusurivi! Mi smo milijarder koji je zaseo u jeftinom svratištu i ne može ostati švorc koliko god tu jeo, pio, koliko god gubio na ajncu, koliko god čašćavao mužikaše i devojke za pratnju, ma koliko ga gostioničar bestidno potkradao!… Srbija se prema sadašnjim susedima drži nadmeno, kao većinski vlasnik ogromnog kapitala na berzi smrti: sve i da naši jesu ubili osam hiljada civila, šta je to naspram naših zaliha, naspram naših ratnih rezervi iz Jasenovca!
&
U svakom razgovoru o kolektivnoj odgovornosti neko mi prišije kako znači nisam za individualnu odgovornost, nego trabunjam o kolektivnoj, aman-zaman, braćo, ja sam i za indivdualnu, i za grupnu, i za opštu odgovornost, a vi, uh, da ste barem individualisti, da makar neko od vas kaže: ja sam ja, Đoković je Đoković, ja sam ja, a košarkaši su košarkaši! Nego jedno te jedno: „Uzeli smo zlato, mnogo smo jaki“…
A kad se zahvaljujući našem kolektivu dogodi nešto neprijatno, niti koje su nas dotad za njega vezivale odjednom se uvlače u našu nutrinu: kao sidro u utrobu broda, kao točkovi u avion koji je uspešno uzleteo.
&
U tvojoj kući urla laž, a istina mora da ćuti, ima kod već pominjanog Bertolta, istina u Srbiji ćuti jer bi u protivnom srušila mit o nama kao junacima, vitezovima koji ginu na Kosovu polju samo zato da bi ušli u deseterac i čitanke.
Ubijanje i zaoravanje nekoliko hiljada ljudi je posao, ako je trajao nekoliko dana, onda je u njemu učestvovao priličan broj naših: porodice znaju da su im hranioci bili u Srebrenici, imamo dakle pet puta više pristalica zataškavanja, dodaj vojne odseke, rodbinu, kumove, prijatelje (koji su bili na drugim ratištima, mnogi od njih), dometni nacionaliste, kojekakve zajapurene romantičare, četnike, orlove, gardiste – zainteresovani za zaborav imaju u Srbiji stabilnu većinu.
Ljubomir Živkov
Peščanik.net, 15.01.2010.
Pismo iz Australije
Dragi Ljubomire,
Zahvaljujem ti se na rođendanskom poklonu, tekstu koji si baš na moj rođendan, 15.01.2010. godine, objavio na Peščaniku! Tvoj tekst mi je pomogao da lakše prihvatim činjenicu da ne samo da sam napunio četrdeset ljeta (zima nešto manje, jer ovamo gdje živim zima baš i nema), nego i da sam dočekao još petnaest rođendana „viška“ – punih petnaest godina mimo onih koliko mi je zbog geografije, etnije, vjere, generacije i nacije bilo presuđeno od Karadžića, Mladića, Ćosića i inih „tvojih“ oko tebe, protiv kojih si se ti, kažeš (a ja znam da jesi), uzaludno bunio (ali ništa nije zalud, dragi Ljubo!). Znaš, Ljubomire (imao sam nekad davno jednog učitelja koji se tako zvao), nije lako dočekati četrdeseti rođendan, na kraju svijeta, u Australiji, znajući da mnogi ljudi koji su mi bili bliski nisu dočekali ni petnaesti – poput mog malog rođaka Dine (na rukama mi prohodao), koji je 11. jula 1995. otet iz majčinih ruku u Potočarima, odveden u koloni bošnjačkih civila i strijeljan od strane Srpske vojske Republike Srpke i raznih specijalaca za ubijanje iz sastava MUP-a Republike Srbije, a sve isključivo u ime Srpstva i srpskih država, srpskih šuma i ko-zna-čega-sve srpskog. Dino je pronađen 2006. u masovnoj grobnici kod Zvornika, pa smo ga ja i još jedan mi preživjeli rođak 11. jula 2007. pokopali u Potočarima. Rođak je za tu priliku došao iz Njemačke, a ja iz Australije. Dinin zeleni lijes (tabut), numeriran brojem 362, je bio lagan kao pero, jer dječije kosti – to nisam ni ja znao, Ljubo – nakon dvanaest godina pod zemljom, ne vagaju skoro ništa. Bilo mi je krivo što je ovaj dječak iz sjećanja i uzdaha moje preživjele rodbine uguran u odrasle kategorije i statistike i što su svi lijesovi bili iste veličine, jer Dino je još bio dijete kad su ga ubili i njegove kosti su trebale biti položene u odgovarajući, dječiji lijes. Nek se jasno vidi da je bio dijete i da nije mogao posthumno odrasti. Nišandžija koji je pucao u Dinu („višestruki prostrijeli grudi“) je morao oboriti puščanu cijev puno niže od ostalih kolega-ubica, jer bi ga inače bar „za glavu“ promašio. I sam znaš, Ljubo, da si s četrnaest godina ipak još podobro manji od svih odraslih.
U zadnjih nekoliko godina, pored Dine, u Potočarima je pokopano još nekih pedesetak članova moje rodbine, a ubijeno nas je preko stotinu – uz to još stotinjak mojih školskih drugova, stotinjak komšija, stotinjak ljudi koje sam redovno sretao u prolazu, stotinjak onih koji su znali čiji sam ja „mali“… Evo ti slike naših imena iz Potočara, a ima nas i mimo prezimena Halilović; vidi pod Sulejmanović, Zukanović, Mustafić, Bečić, Salihović… Mnogi od ovih na listi bi ti sve ovo mogli opisati puno bolje od mene, jer je među njima bilo i pisaca i pjesnika i boema, onih koji su za života još ponešto stigli postići, i onih koji su o tome tek stigli sniti. Sad je na meni da i u njihovo ime govorim, da se i u njihovo ime zahvalim ljudima kao što si ti, Ljubo. Zahvaljujem ti što si, prije svega, čovjek u onom najhumanijem smislu, što razumiješ i suosjećaš. I što ne šutiš. I što nisi šutio!
Znam da ni tebi, s pravom, moji mrtvi ne daju mira, a ja na takav mir i nemam pravo. A reći ću ti i ovo: skroz je čudan osjećaj stajati u Potočarima, nijemo iščitavati uklesana imena, stotine imena, svoje skoro cijele rodbine, i nesvjesno, a uporno, tražiti svoje ime među njima. Znaš da bi „logično“ i ti tu negdje trebao biti, negdje odmah između Hamdije i Hasana, po abecednom redu. I onda te obuzme neka sramota što si živ, stid te što si nadživio neke svoje starije rođake i što oni mlađi nikad nisu stigli skupiti ni pola od tvojih godina. Zastidiš se zbog i-poda u džepu i nekih obaveza, termina i neplaćenih računa koji te čekaju negdje u tuđem svijetu gdje imaš adresu. I onda osjetiš da si jedino ovdje među svojima, skroz svoj.
I još ću ti reći, Ljubo, da sam jedino preživio zbog toga što sam se, kao jedan od rijetkih iz moje šire familije, u vrijeme ubijanja Srebrenice zatekao daleko od našeg podrinjskog zavičaja u istočnoj Bosni (tik uz zapadnu Srbiju). A nakon što mi je jula 1995. ubijen zavičaj, nisam se više imao gdje (a pogotovo kome) ni vratiti, pa sam zato i otišao što dalje od istočne Bosne i zapadne Srbije, do onih „ničijih“, koji s tim „našim“ ratom nisu imali ništa, onih Aboridžana koje pominješ u svom tekstu. Sad s njima, a i s raznim drugim „narodima“ i „narodnostima“, dijelim avlijske ograde; jest da je sve bez bratstva i jedinstva, ali zato uz međusobno poštovanje i civilizirano odstojanje: good morning za good morning.
A kad se jutrima, gledajući u nedogled okeana, sjetim rodnog Podrinja (a Podrinje je vazda bilo s obje strane Drine), sjetim se i VBR-ova, onih „ognjeva“ i „orkana“, na koje smo nekad bili ponosni i u njima gledali oličenje našeg bratsva i jedinstva, dok se „naša JNA“ kurčila na razno-raznim vojnim paradama svih onih davnih dvadeset-i-drugih decembara i dvadeset-i-petih majeva. E, ti su isti VBR-ovi, Ljubo, još pod istim oznakama, postavljeni na platou planine Tare, iz tvoje države, s tvoje strane Drine, palili i žarili moj zavičaj i ubijali moju rodbinu u mojoj zemlji. Ti „ognjevi“ i „orkani“ su do temelja (i mimo temelja) srušili i spržili i moju rodnu kuću. Sve se ovo dešavalo „legalno“, iz pozicije tvoje države, u po bijela dana – danima, sedmicama, mjesecima i godinama – i o tome znaju svi oni s tvoje strane Drine koji nemaju selektivnu amneziju zbog razloga raznoraznih. Ja znam da im ti pokušavaš probuditi potisnuta sjećanja.
Ti i tvoje kolege s Peščanika (i ostali miroljupci) ste kolektivna savjest i obraz države i naroda s te strane Drine, ono ljudsko što još valja i što je uvijek valjalo tamo. Zato ja, Ljubo, prihvaćam tvoju kolektivnu odgovornost. I zato te iz cuga, Ljubo, oslobađam svake krivice za moju spaljenu kuću i pobijenu rodbinu, jer je ti garant nisi zapalio, niti si koga ubio – ali, kao što i ti reče, jeste tvoja država, tj. vrlo konkretni ljudi u vrlo konkretnim uniformama, s jasnim naređenjima i izvršenjima. Kamo sreće da je bilo više ljubomira, ne samo po imenu nego i po ubjeđenju, poput tebe, tamo „kod tebe“; ja ti onda ne bih nikad imao potrebe sve ovo ni pisati i puno bi ljudi bilo sretnije, pogotovo s moje strane Drine.
I još nešto Ljubo, zemljače bivši, poruči tim svojima tamo oko sebe, tim što su čvrsto odlučili „nevjerovati u Srebrenicu“, da u toj Srebrenici nije ubijen niti jedan jedini Turčin (što ne bi mijenjalo zločin), ali jesu mnogi srpski zetovi, beogradski i novosadski studenti, radnici onih građevinskih firmi što su gradile Beograd i Srbiju. Jedan takav ubijeni je muž moje snahe Nade, Nesib (Sejdalija) Halilović, veteran studentskih domova iz Beograda, sociolog. Rođen kasnih pedesetih, Nesib je bio poput izmišljenih junaka Mome Kapora (dok je Kapor još bio pisac), a kad se, nakon desetak godina „studiranja po Beogradu“, odlučio vratiti u svoju srebrenu provinciju, Nesib je sa sobom poveo i Nadu, svoju beogradsku ljubav iz Studenjaka. Oboje „Beograđani“, radili su kao sociolozi i referenti u Općini, skućili se brzo i zajedno zavoljeli Srebrenicu. Nekoliko godina pred rat su dobili i sina Omera. Pred rat je Nada otišla s malim Omerom u Beograd, dok se „situacija ne smiri“, a Nesib je ostao u Srebrenici. Jula 1995, Nesib je, zajedno sa svojim mlađim (i jedinim) bratom Sabitom i ocem Mehmedom, strijeljan. Nadin Omer je jedini preživjeli muškarac iz tog dijela moje rodbine.
Ne znam gdje li su danas, ni Omer, ni snaha Nada. Nažalost, puno nas je lakše nabrojati žive nego pobijene, a i ovo što nas je živo razbacani smo diljem ove nesretne planete, često više i ne znajući jedni za druge. Tako, Ljubo, slobodno potvrdi tim svojima oko sebe koji „nisu sigurni“: genocid u Srebrenici je ama baš odrađen k’o po knjizi. Valjda i zato što je u njemu, od početka do kraja, učestvovao najškolovaniji srpski kadar, od onih u SANU, preko generala, doktora i ostalih stručnjaka za razvalačenje pameti i „sve pobiti“-politike. Povedi jednom te svoje što još „ne vjeruju u Srebrenicu“ u Potočare! Slobodno im reci da ih vodiš kod rodbine jednog svoga prijatelja, prijatelju. Jer, moji mrtvi neće (p)ostati nikakva berza smrti za nacionalno i međudržavno potkusurivanje, niti izgovor za planiranje kako da vam što brže i temeljitije vratimo milo za drago. Međutim, dok je mene živog, neće ih se ni negirati, niti ignorirati kao da ih nije ni bilo, bez obzira na (ne)postojanje neke nazor rezolucije o Srebrenici, (ne)izglasane od strane onih koji legitimno predstavljaju tvoju državu ! Ja za svoje žrtve genocida samo tražim poštovanje, da se ne zaboravi ko su bili – ne brojevima, nego imenima, datumima rođenja, zanimanjima, vrlinama i manama i svemu onome što ih je činilo ljudima – i da tvoja država nađe sve one logističare, nišandžije i specijalce (za ubijanje) i procesuira ih za ono sto su radili 1990-tih. Za početak, neka krenu odozgo i nađu Mladića!
Sve im ovo, Ljubo, tamo prenesi!
Srdačno te pozdravljam!
Hariz Halilović
Peščanik.net, 19.01.2010.
SREBRENICA
