Uglađeni i čizmaši
Zaprepašćenost ne jenjava. Čak su i najveći licemeri, najveći pretvornici skandalizovani. Deo inteligencije iskreno negoduje zbog prodora ekstremne desnice u evropski parlament. Drugi deo se pakosno krevelji, i daje izjave o sumraku evropskog jedinstva. Partije se, pak, međusobno optužuju. Budemo li nastavili tim putem, Evropa će postati žrtva partijskih čarki i partijskih vojnika. Gotovo je s liberalnom demokratijom, budućnost pripada Kini, Indiji, Rusiji – čujem nove parole. Mada liberalna demokratija zaista krvari iz hiljadu rana, a slobodno tržište samo zagađuje te rane, sve to još nije razlog da stavimo na kocku ideju slobode. Posle onog što se desilo u Ukrajini, i trafikant na ćošku zna o čemu se radi. To je stvar gospode, kaže s gorčinom. Uprkos tome, evropska ekstremna desnica državnika budućnosti nepromenjeno vidi u Putinu. Mene, međutim, zabrinjava rečenica koju je izgovorio trafikant. Prosečnog, običnog, trezvenog građanina koji se bori s nedaćama svakodnevnog života, ne zanima naročito prodor ekstremne desnice. Prevladala je ravnodušnost, ideja demokratije gubi na snazi, evropska misao je sve više zamućena. Stiče se utisak da su isključivo elite zabrinute za budućnost Evropske unije, i koliko ja slutim, zabrinute su uglavnom privredne elite koje su, opet, zainteresovane samo za profit. Onoliko koliko dobiti donosi, toliko je Evropa u našem interesu i toliko nam je Evropa potrebna, bez profita, međutim, nema od nje nikakve koristi. Preostali su još samo intelektualci privrženi humanističkim vrednostima, ali oni su izgubili i uticaj i ugled, bez obzira na to, da li su bili zagovornici levih ili desnih sistema vrednosti. Evo jednog letimičnog inventara. U zemljama Evropske unije dominira desni centar, i u Parlamentu Evrope je desni centar najjača frakcija. Prema tome, odgovornost je na njima, a ponajviše su odgovorni za širenje evroskepticizma. Veoma se nadam da će uskoro podvrgnuti svoje stavove kritičkoj analizi. I da će uvideti da se naročito u Istočno-srednjoj Evropi desni centar ne primiče konzervativizmu, već hita u zagrljaj populističke desnice, i da su poslednjih nekoliko godina granice između umerene desnice i ekstremne desnice postale sasvim porozne. Više i nisu bitne razlike između stavova ekstremista i umerenjaka, s obzirom na to da veoma često koriste sličnu retoriku. I jedni i drugi u svojim obraćanjima često pominju reči kao izdajnik, veleizdajnik, anacionalan, tuđinac, mrzitelj nacije. Marai je to vrlo precizno iskazao: „Bilo je i finijih desničara, ali i onih u čizmama, s obojcima, u uniformi.” Marai ne spori da su osim njih postojali i desni konzervativci koji su krajnje ozbiljno, brižljivo procenjivali istorijske situacije i vodili računa o nacionalnim vrednostima – takav je bio, na primer, Ištvan Betlen. Takvi konzervativni intelektualci su danas potrebni i bili bi blagotvorni poput prolećne kiše, jer samo su oni u stanju da zaustave čizmaše i da uzbune „fine duše” koje, po svojoj prirodi, vazda nešto oklevaju. Nažalost, levica i nadalje nije u stanju da se pribere, izgubila je svoj nekadašnji karakter masovnog pokreta, umesto spontanosti ona se, rđave savesti, pokunjila pred kapitalizmom. Jedan deo omladine ima osećaj da su njihovi očevi popadali na svim ispitima, te sad preduzima radikalnije korake. Ne poričem, njihovo razočarenje je posve opravdano. Demokratski izbori liče na, doduše spektakularne priredbe, ali bez iole ozbiljnijih sadržaja, bez konstruktivnih dijaloga o konceptima dalje izgradnje zajednice. „Možeš svake četvrte godine da glasaš, izvoli zaokružiti imena političara i nazive stranaka, a onda kušuj, stani ponovo u red!” – tako glasi supertajni izborni slogan. Mladima je dojadila i iskreno preziru prekomerno birokratizovanu demokratiju koja je zaokupljena skoro isključivo podelom izbornog plena. Kad čuju reč „politika” samo opsuju, pljunu ustranu, i idu dalje svojim poslom. Onaj ko ne psuje, priželjkuje neki silom izvedeni zaokret i sprema se da nazuje čizme, bakandže. Običan svet mrmlja u zapećku, samo oni smeliji se usuđuju da u nekoj polumračnoj periferijskoj krčmi procede, da bi trebalo zavesti red. Za njih je demokratija isto što i haos. Ili, još gore, isto što i siromaštvo! Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, političari su nadasve nepopularni, građane može još da mobiliše samo predodžba neprijatelja. Stoga političari s vremena na vreme i pribegavaju kreiranju slike neprijatelja, i na taj način još uspevaju da namame građane na birališta. Međutim, sve je teže isterati na čistinu nekog spoljnog neprijatelja, ostaju, dakle, samo ovi domaći. Trenutno vladajuća elita na sva usta grdi liberale koji su, u međuvremenu, proglašeni za žrtvenog jarca, njena pogrdama zasićena retorika podseća na nekadašnja staljinovska i hitlerovska vremena. Čak i u relativno povoljnijoj političkoj klimi, u Titovo doba, na primer, s vremena na vreme su organizovane čistke u državnim i partijskim aparatima i ceh su najčešće platili liberali: te lepe i pitome duše bile su isključene iz Saveza komunista. I ova ideologija, to jest, liberalizam, ima određene sporne tačke: neoliberalna ekonomska politika nije ni meni simpatična, ali nije svejedno, s kakvih stanovišta se liberalizam kritikuje. Na tom polju haos je potpun. U političkom životu vojvođanskih Mađara skraćenica „soclib” ima prezriv, podrugljiv prizvuk, ali to ni malo ne smeta da posredstvom svojih poslanika u zdanju parlamenta Srbije mirno glasaju za ekstremno divlje neoliberalne programe. Udesno, udesno – čujem sve češće trijumfalnu parolu. U redu, dodajem, ali samo oprezno. Marai je i pred svoju smrt citirao i do danas veoma poučnu rečenicu Ištvana Betlena: „Gospoda misle da skreću udesno, ali uistinu vrte se u krug, i drže se desno sve dok se ne nađu na krajnjoj desnici.” Čini mi se da Betlenov aksiom i danas važi. Nameštamo se, gnezdimo se, vrpoljimo se, krećemo se, sve porebarke, sve unatraške, i sve više udesno, sve dok ne budemo naleteli na nekadašnje levičarske dogme.
Spretni tehničari
Sedim na terasi kafea Panda sa austrijskim novinarem G.M.-om, i sumnjičavo žmirkam u nebo. Možda večeras neće biti oluje nad gradom. Pitam gosta da li očekuje neke korekcije u istočno-srednjo-evropskoj politici nemačke kancelarke Angele Merkel. Jer, čini se da distanciranje od Rusa skreće pažnju na ovu stranu. Tako je, kaže G.M., ova napetost oko Ukrajine dovodi do izvesnog precenjivanja značaja ovog inače nestabilnog i unutrašnjim problemima opterećenog regiona. Tako da uopšte nije sigurno da će od te, tek unekoliko modifikovane politike, region izvući neke koristi, jer gospođa Merkel je već upozorila da se ove zemlje primiču Evropskoj uniji puževim korakom. Bilo im je komotnije da zasednu u neku debelu hladovinu. G.M. tek onako uzgred pomene i manjinske stranke. Na tom planu nema ničeg novog, kažem naposletku, bojim se da su postale nezanimljive. G.M. se nasmeje. A da li znaš, zašto? – pita. Samo sležem ramenima, pitanje me sve manje zanima. Evo zašto: gube na značaju, kaže G.M. Naročito ovde, u Vojvodini, Beograd je u tom pogledu dobio toliko komplimenata, da više i ne može da dobije. Što se mađarska manjine tiče, ideja mesijanističke manjinske stranke koja je „radila posao” u vreme Miloševića, više nije aktuelna. Druga su sad vremena! Sad su odnosi između Srbije i Mađarske veoma dobri, zato i svako pitanje dospeva u bilateralne okvire, svedoci smo jačanja uloga institucija i zakona. Pogledajmo samo, na primer, švedsku manjinu u Finskoj. Švedska i Finska sva ova pitanja rešava na bilateralnoj osnovi, a to znači da će manjinski političari postati spretni tehničari i organizatori. Što i nije tako loše, zar ne?
Autonomija.info, 30.08.2014.
Preveo Arpad Vicko
Peščanik.net, 31.08.2014.
UKRAJINA
