Pismo iz Vašingtona
Moji ukućani i ja dobili smo poziv iz kancelarije gradonačelnika. Preko automatske poruke, staloženi ženski glas nas je obavestio o ozbiljnosti situacije u vezi sa bolešću Covid-19. Glas razuma nam je predočio da je najbezbednije za celu zajednicu da ostanemo kod kuće i naveo je koje aktivnosti još uvek možemo da obavljamo napolju, na određenoj razdaljini jedni od drugih. Osim kupovine lekova i prehrambenih proizvoda u svako doba nam je dozvoljeno da trčimo, planinarimo, igramo tenis, vozimo bicikl i rolere, šetamo pse i praktikujemo druge individualne sportove. Glas je završio svoje objašnjenje optimističkom porukom solidarnosti: „Zajedno ćemo izdržati ovu krizu!“.
Šteta što ovaj poziv nisu dobili stanovnici svih gradova Srbije. Njima je Krizni štab poslao uznemiravajući sms da ih čeka scenario iz Italije i Španije.
Telefonski poziv bio je upućen žiteljima Vašington DC-a čija je gradonačelnica 30. marta donela Naredbu o ostanku kod kuće koja je stupila na snagu 1. aprila 2020. godine. Pre izdavanja tog akta, stanovnici ovog grada su se u velikoj meri dobrovoljno pridržavali mera koje su im saopštene kao neophodne za suzbijanje epidemije. Niko na njih nije vikao, pretio im i govorio da su nerazumni, odnosno nedovoljno servilni. Naglašavam da je trenutno SAD zemlja sa najviše zaraženih na svetu, a da atmosfera u Njujorku deluje zaista apokaliptično.
Ne želim ovim tekstom da glorifikujem Ameriku koja pati od brojnih društveno-političkih problema. Želim samo da kažem da sam zbunjena čitajući svakodnevno vesti iz Srbije. Tolika razlika između preventivnih mera preduzetih u jednoj maloj balkanskoj zemlji i u velikoj Americi otvara niz pitanja. Navodi na zaključak da neko tu iskrivljeno vidi stvarnost.
Kako je moguće da najmoćnija zemlja na svetu ne uvodi policijski čas? Da li američki zdravstveni stručnjaci, poput doktora Nestorovića, banalizuju ozbiljnost situacije? Zar ne znaju da je virus posebno aktivan noću i da nam je i u Americi, u nedostatku državnog zdravstvenog sistema, neophodan kolektivni, nehumani, kvazi-bolnički smeštaj bez tople vode?
Ne verujem da epidemiolozi mogu da odgovore na ova pitanja. Jer to i nisu pitanja javnog zdravlja. Odgovor leži isključivo u razlici između autoritarnog režima i demokratije. U razlici između slobode podanika i građanskih sloboda.
Prema Žan Žak Rusou i njegovoj teoriji društvenog ugovora, neslobodni građani-podanici prenose na državni aparat „povlastice“ svojih sloboda radi dobijanja pukog osećaja sigurnosti, oličenog u jakoj policiji i vojsci. Uvođenje vanrednog stanja i policijskog časa u Srbiji (van ustavom propisanih procedura) izgleda kao pozornica na kojoj taj privid sigurnosti baš groteskno paradira.
Sa druge strane, za slobodne građane, prema teoriji društvenog ugovora, država je samo posrednik između njihove suverenosti i ostvarivanja ciljeva opšteg dobrog. Prava, a ne samo nominalno demokratska država, poštuje i štiti građanska prava i slobode. Bar tako što ih arbitrarno ne suspenduje. Kad kažem arbitrarno mislim na osnovu samovolje izvršne vlasti, bez kontrole od strane parlamenta i suda, na način koji nije razuman i striktno proporcionalan razlozima suspenzije, koji je uzgred još i diskriminatoran prema određenoj društvenoj grupi (starijima). Ne vidim nijedan razuman razlog zbog čega bi bilo ko morao da kupuje namirnice samo nedeljom, baš od 4 do 7 ujutro. Volela bih da neko od nosilaca javnih funkcija u Srbiji to detaljno obrazloži, bez sofizama i spinovanja.
Poruka koju sam jutros dobila iz kancelarije gradonačelnika pokazuje da demokratska vlast poštuje i štiti pravo na život tako što se stara, između ostalog, i o tome da ne izgubimo volju za životom. Ljubazno nam preporučuje sportske aktivnosti koje možemo da upražnjavamo napolju. One su važne za naše fizičko i mentalno zdravlje – jer druge fatalne bolesti nisu iščilele tokom epidemije. Volja za životom lako nestaje ako smo stari, bolesni, izolovani i poniženi čekanjem u redu ispred prodavnice u cik zore nedeljom.
Iako se način na koji se SAD nosi sa korona virusom nekima može učiniti kao suviše opušten – u poređenju sa merama uvedenim u Srbiji – takav pristup mi ipak uliva poverenje. Zato što je dosledan, bez preteće histerije i nerazumnog ograničenja ljudskih prava, on pruža veću sigurnost građanima od ulica koje vrve od vojske i policije.
Stanje u Srbiji ogoljeno pokazuje da se politički legitimitet autoritarnog režima zasniva na stalnom strahu od predstojećeg zla, koji je u aktuelnom scenariju samo dobio obličje nevidljivog sveprisutnog neprijatelja. U redovnim okolnostima to je strah od neistomišljenika, demonizovanih političkih protivnika i slobodnih građana. Nažalost, pranje ruku od dvadeset sekundi nije dovoljno efikasno sredstvo protiv autoritarizma.
Autorka je pravnica, sa masterom iz međunarodnog prava ljudskih prava.
Peščanik.net, 04.04.2020.
KORONA