Brod ludaka

Na poznatoj slici Hieronymusa Boscha (tačnije, delu triptiha), čiji je originalni naziv na nemačkom Daß Narrenschyff ad Narragoniam, nastaloj između 1494. i 1500,¹ prikazano je devet osoba u barci (brodu, možda alegoriji na Nojevu barku) i dve u vodi. Oni neobuzdano igraju i pevaju, kao u nekakvom ekstatičkom zanosu, nesvesni svog okruženja, a nalaze se na plovilu kojim niko ne upravlja i za koje nije baš najjasnije gde uopšte ide. Brod ludaka je u stvari samo jedan od brodova (iz čitave flote) koji bi trebalo da se kreću ka raju za ludake. Metafora „broda ludaka“ je vekovima služila kao simbol u zapadnoj umetnosti, simbol ljudskog neznanja i tragedije ljudskog postojanja.

Ponekad realnost oponaša umetnost na načine koje je teško predvideti. Tako aktuelna srpska spoljna politika takođe podseća na brod prepun veselih (da ne kažem egzaltiranih) putnika, koji se raduju putovanju ne zna se gde, a za kormilom broda nema nikoga. Tako će Srbija u razmatranju kandidatura za Savet bezbednosti UN podržati Azerbejdžan, a ne Sloveniju (i pored zajedničkog nasleđa, podrške Slovenije procesima evropskih integracija Srbije, itd) – ali će u isto vreme tražiti da Slovenija podrži kandidaturu šefa srpske diplomatije za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN. Pri tom je taj isti Azerbejdžan podržao rezoluciju Saveta bezbednosti UN u kojoj se osuđuju zločini sirijskog režima protiv sopstvenih građana – rezolucija na kraju nije usvojena zbog ruskog i kineskog veta,² ali je ovo očigledna „izdaja“ naklonosti srpske zvanične politike prema režimima koji ubijaju sopstvene građane (pre nekoliko godina Srbija je glasala protiv rezolucije UN u kojoj se osuđuju gruba kršenja ljudskih prava u Iranu). Konstanta srpske spoljne politike je svojevrsna shizofrenija – pa je tako, kada je, nakon upornog i uspešnog lobiranja Nemačke da mu se ipak dozvoli poseta Kosovu za srpski pravoslavni Božić, 7. januara, predsednik Boris Tadić u Dečane otišao u pratnji ruskog (to je onaj što se usred Beograda bezobrazno pitao „Ima li ovde Srba?“ i što se besomučno meša u unutrašnju politiku države u kojoj je ambasador) i beloruskog ambasadora.³

Ovo je samo deo panslavističke opsednutosti Rusijom i Rusima – i pored empirijski proverljivih podataka o tome da se naša „slovenska braća“ baš i nisu nešto pretrgla od pomoći Srbiji u poslednjoj deceniji, a ni pre toga. Štaviše, čak i u periodu izuzetne ideološke bliskosti, posle 1945, u zvaničnoj vojnoj doktrini nekadašnje SFR Jugoslavije računalo se sa mogućom agresijom od strane Sovjetskog Saveza – a ne omraženih imperijalista i kapitalista. Naravno, ovi nisu bili toliko omraženi kada je trebalo dobijati bespovratnu pomoć, ili kredite.

Ideološka konfuzija dovodi i do problema sa elementarnim shvatanjem realnosti. Tako se na tapetu domaćih medija (ali i političara) krajem leta našla američka komičarka Chelsey Handler, a početkom 2012, glumica i ambasadorka UN-a, Angelina Jolie, zbog svog filmskog prvenca.⁴ Izlišno je pominjati da film (odnosno umetnost) ne predstavlja realnost, ali je zabrinjavajuće to da deca obično nauče da razlikuju fantazije od realnosti kada napune 3 ili 4 godine. Da li je moguće da su javne ličnosti u Srbiji ispod tog intelektualnog nivoa?

Konačno, refleksije na čitavu situaciju „broda ludaka“ ne zaobilaze ni deo nevladine scene, gde vlada konstantna mržnja prema „evropskoj civilizaciji“, Evropskoj uniji i SAD, odnosno mrskom „neoliberalizmu“.⁵ Zanimljivo je da je, s obzirom na angažman dela ove scene u osudi zločina počinjenih u ratovima 1990-ih, pre svega u Bosni, jedan broj njihovih spoljnopolitičkih uzora i idola (kao, na primer, Noam Chomsky) bio pun razmevanja za politiku vlasti predvođenih Slobodanom Miloševićem u Bosni. Moj omiljeni primer je vezan za časopis Living Marxism, koji je optužio britansku televiziju ITV da je izmislila logore u Bosni, a zatim izgubio sudski spor i prestao da postoji. Ljubitelji marksizma u Srbiji koji i dalje obožavaju idelogiju ovog časopisa, a (s pravom) osuđuju zločine u Bosni, izgleda da tu ne vide ništa neobično.

Peščanik.net, 21.02.2012.

1. Ovo je verovatno bila aluzija (ili specifičan ironični komentar) na istoimenu knjigu konzervativnog katoličkog teologa Christiana Branta, objavljenu 1494, čije je korice ilustrovao Albrecht Dürer.
2. Zanimljivo je da je, prema tvrdnjama zvaničnika Arapske lige, koji su inicirali ovu rezoluciju, Rusija sve do samog glasanja bila uključena u formulisanje rezolucije i konsultovana u svim fazama njene izrade. Ali, kada je došlo do glasanja, usledio je veto.
3. Inače, predsedniku Belorusije, Aleksandru Lukašenku, je, u skladu sa najnovijim sankcijama Evropske unije, zabranjen ulaz u Srbiju.
4. Kako su izvestili beogradski mediji, Chelsey, koja je autorka i voditeljka emisije Chelsey Lately na E! kanalu, je na poklon od predstavnika srpske emigracije u SAD dobila tortu u obliku muškog polnog organa, a Angelini je podjednako vulgarno odbrusila hrvatska spisateljica Vedrana Rudan – što su opet sa velikim oduševljenjem preneli gotovo svi srpski mediji.
5. Iako se predstavnici ovog dela srpske javne scene samoidentifikuju sa (post-komunističkom) levicom, zanimljivo je da su njihovi spoljnopolitički stavovi i preference praktično identični stavovima radikala Vojislava Šešelja.