Govore Rastislav Dinić, Mario Reljanović i Dejan Ilić; Marinko Čulić o srpsko-hrvatskom diplomatskom sukobu.
Svetlana Lukić: Koje god pitanje da se postavi predsedniku vlade ili njegovim ministrima, oni kažu, i to u najblažoj varijanti, ‘to je nebitno, mi se bavimo ekonomijom, strukturnim reformama, infrastrukturnim objektima – ukratko, boljim životom za sve građane, pa i za one koji nas zlonamerno ometaju u tim istorijskim poduhvatima’. A onda skoro nezapaženo prolaze vesti da već za dva-tri meseca MMF-u moramo da objasnimo kako ćemo da rešimo problem nenaplativih bankarskih zajmova, a prema podacima Narodne banke, takvih je 3,6 milijardi evra. Pa onda saznajemo da su Železnicama Srbije, koje se raspadaju, međunarodni kreditori odobrili više od milijardu i 200 miliona evra zajmova, a da je povučeno jedva 10 odsto. Neiskorišćeni su i zajmovi koji su odobreni skoro pre jednu deceniju.
Umesto da se država trese zbog ovakvih stvari, mi smo iskoristili Šešelja da opet vrisnemo na Hrvatsku. Na stranu bedne odluke Haškog suda u slučaju Šešelj, ali to što je povodom zahteva da se vojvoda vrati u Hag izgovorio novi Vučićev miljenik, Aleksandar Vulin, koga je uoči izbora izvukao ispod nekog kamena, prevazišlo je sve granice i pristojnog i normalnog. Haški sud, kaže Vulin, koristi Šešelja da bi srušio Vučića i njegovu vladu. Kao što je nekada Boris Tadić glumio bratstvo i jedinstvo sa predsednicima susednih država, a njegov pulen Vuk Jeremić u isto vreme na njih režao, tako je i Vučić sad zadužen za konstruktivan dijalog sa susedima, a onda Vulina pusti s lanca da te iste susede vređa kad god otvori usta. O najnovijem srpskohrvatskom diplomatskom sukobu razgovarali smo sa novinarom i publicistom iz Zagreba Marinkom Čulićem.
Marinko Čulić: Naravno da su odgovorne vlade, odnosno vlasti u dvije zemlje po liniji onoga što smo gledali zadnjih mjeseci i godina. Ali sada mi se čini da im se definitivno pridružuje Haški sud, jer ovo petljanje sa Šešeljom više nema nikakvog smisla. Mislim da je pad Haškog suda počeo onog trenutka kada su devalvirali kategoriju zapovijedne odgovornosti, vezali je uz izričite zapovijedi komandanata za ubijanje, što doista nema smisla. Po toj osnovi oslobođeni su Gotovina i Markač, a sa srbijanske strane Stanišić i Perišić. Spekulira se čak da se ovo petljanje sa Šešeljem događa jer bi i on mogao doći pod bonitet tog ublaženog shvaćanja zapovijedne odgovornosti, pa ne znaju šta da rade itd.
Svetlana Lukić: U saopštenju vlade Hrvatske protestuje se zbog paljenja zastave Hrvatske. Međutim, pominju se takođe i „uvredljive izjave visokog zvaničnika srpske vlade gospodina Aleksandra Vulina“.
Marinko Čulić: Objektivno one stvarno jesu takve. Ja ne kažem da iz Zagreba nije došlo povoda za reakcije, ali je ovo prešlo neke granice. Mislim da to ispada iz konteksta elementarnog diplomatskog diskursa. Uostalom, premijer Vučić je najavio da će nazvati Milanovića i čini mi se da je cilj da se ublaži i Vulinova prežestoka retorika.
Svetlana Lukić: Za nas je ovde zanimljiva ta igra – dobar i loš policajac. Premijer Vučić je rekao da će nazvati Milanovića kako bi se smirile strasti, a paralelno hvali Vulina kako je najbolje od svih shvatio o čemu se tu radi. A radi se, naravno, o rušenju vlade Srbije i njega lično.
Marinko Čulić: I u autorskom tekstu koji je Vučić objavio u Politici prije dan-dva, govori se da je smisao svega ovoga pritisak na njegovu vladu, pokušaj da je se natjera na sankcije prema Rusiji koje nemaju pravnog osnova, i doista ih nemaju jer Srbija nije članica Evropske unije. Tako da je jasno da Vulin nije solirao, nego da je govorio po ovlasti Vučića. Ali znate kako to ide, ovlasti su malo širi pojam; mislim da je Vulin ipak pretjerao u retorici. Mislim da je upotrijebio riječi koje Vučić na bi upotrijebio.
Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to da smo stalno na pola koraka od retorike koja se čula za vreme ratova?
Marinko Čulić: U našem zadnjem razgovoru prije nekoliko mjeseci ja sam rekao da je osnovna matrica na kojoj je došlo do ratova devedesetih to da ovdašnji narodi ne mogu živjeti zajedno, i ta matrica uvijek ostaje. Ona se nekad malo ublaži, nekad se malo modificira, ali ona ostaje baš zato što služi tome da, kada jednoj ili drugoj ili objema stranama zatreba da iz unutrašnjo-političkih razloga zaoštre međusobne odnose, obnove tu retoriku: „Vidite šta nam rade“, „Evo vidite s kim mi imamo posla“. Ta matrica tome služi i ona se beskonačno ponavlja.
Svetlana Lukić: Nas dvoje obično razgovaramo povodom ovakvih ekscesnih situacija, međutim, kako vam, mimo njih, izgledaju srpsko-hrvatski odnosi?
Marinko Čulić: Oni povremeno imaju uzlazne linije. Međutim, u njihove međusobne odnose očito je ugrađena nekakva konstrukcijska greška koja ne da da se stvari pomaknu. Sve kombinacije tipova vlasti u Hrvatskoj i Srbiji su isprobane. S jedne strane nacionalisti s druge strane formalno ne-nacionalisti, pa ne-nacionalisti i ne-nacionalisti, sada imate nacionaliste u Beogradu i nacionaliste u Zagrebu, koji su dijelomično već došli na vlast, a najvjerovatnije će koncem godine i sasvim doći na vlast, i evo mi sada gledamo da i to neće uspijeti.
Pri tome, i ti nacionalisti devalviraju jedan aksiom koji nije baš bez osnova, a to je da kad takvi dođu na vlast, oni se komotnije ponašaju u tim patriotskim temama zbog toga što ih kritika kod kuće ostavlja nedirnutim. Oni su naprosto patrioti, oni mogu sve. Oni mogu i poboljšavati odnose sa dojučerašnjim neprijateljima, jer su se dokazali već godinama i godinama, djelima i riječima, da su pravi i istinski patriote. Sad ove trenutne vlasti u Srbiji i Hrvatskoj uništavaju jezgro tog aksioma o kojem govorimo.
Svetlana Lukić: Da li biste mogli da napravite neko poređenje između odnosa koji su imali Tadić i Josipovićem, i sadašnjih odnosa vlasti Srbije i Hrvatske?
Marinko Čulić: To je isto dosta važno, jer sadašnji incidenti između Beograda i Zagreba donekle rehabilitiraju Tadića i Josipovića, koji su imali dobre ceremonijalne odnose, čak i predobre. Tu je bilo previše srdačnosti, gotovo pa ljubljenja, ali su bili neproduktivni sa stanovišta praktičnih pitanja, od ovoga što se cijelo vrijeme obnavlja, pitanje nestalih, pitanje granica, međusobnih obeštećenja za konfiskovanu imovinu. Međutim, ti su odnosi barem bili pristojni. Ovi sadašnji više nisu ni pristojni; oni ispadaju iz kolosijeka elementarne diplomatske uviđavnosti, a istovremeno ne riješavaju pitanja o kojim sam sad govorio, tako da je to čista pat pozicija. Onda ste barem imali pristojne odnose koji su startna pozicija za mogući napredak u ovim konkretnim pitanjima. Kad se sve zablokira kao sada, onda više ne vidite perspektivu.
Svetlana Lukić: Kad ste pomenuli ta konkretna pitanja, neverovatno je da Srbija još uvek nema ambasadora u Hrvatskoj. Naravno, to nije jedini način na koji bi mogla da se pokrenu nerešena pitanja koja ste pomenuli. A o njima više niko i ne govori. Verujem da ogroman broj građana, inače osetljivih na granice, uopšte ne zna da nije rešeno pitanje granice na Dunavu.
Marinko Čulić: To je isto i ovdje. Kada se aktivira sukob, odjedanput svi o tome imaju čvrst stav, a niko nema pojma o čemu se tu zapravo radi. To je pitanje gdje povući granicu, da li sredinom rijeke ili ne, rijeka je neposlušna, ona mijenja tok. Gotovo jedna parodična situacija.
Svetlana Lukić: Napomenuli ste da postoji velika šansa da se HDZ vrati na vlast, kompletno, a ne samo preko svoje predstavnice na mestu predsednice Hrvatske. Šta onda može da se očekuje kod vas u Hrvatskoj, a i u regionu?
Marinko Čulić: Nažalost postoji ovdje jedna takva usporednica, tako je napravio Sanader pošto je došao na vlast. Međutim postoji jedna bitna razlika; to je bio jedan silovit ali kratkotrajan nacionalistički juriš koji je kulminirao poznatim zbivanjima na splitskoj rivi. Ovo sada predugo traje, i ovdje je vidljivo da se Karamarko okružio ljudima koji su identičnog profila, ako ne i gorega, od njega, za razliku od Sanadera koji je tu ipak bio probirljiviji, i sasvim je moguće prepostaviti da i to okruženje Karamarku neće dozvoliti da se praviše vrati natrag. Mada ja pretpostavljam da će on dolaskom na vlast pokušati ublažiti politiku, ali nisam siguran da će to biti u tolikoj mjeri kao što je napravio Sanader.
Svetlana Lukić: Možda se to i nama može desiti, da se Vučić okruži upravo ljudima kao što je gospodin Vulin koji bi mogli da mu stvaraju probleme kao i ovi Karamarku.
Marinko Čulić: Vulin je malo kompleksnija priča. Koliko ja o njemu znam, on je socijalista, ima čak odnose sa Sirizom. Dakle on je neki uvjetni ljevičar. Ovdje su posrijedi ljuti desničari, cijela jedna struktura koja je proizašla iz policijsko-obaviještajnog miljea i ona se tako u politici i ponaša. Tako da trenutno HDZ izgleda kao političko krilo neke obaviještajno-političke službe. To se malo teže mijenja.
Svetlana Lukić: Prema najnovijim podacima, Srbija na ime presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz prethodne dve godine, svojim građanima mora da isplati 4,5 miliona evra odštete. Samo u prošloj godini, propusti domaćeg pravnog sistema koštaju nas 2 miliona i 700 hiljada evra. Iduće godine, među oštećenima bi mogao da se nađe i jedan od naših današnjih sagovornika. U nastavku emisije slušaćete razgovor koji smo vodili sa Rastislavom Dinićem, pravnikom Mariom Reljanovićem i izdavačem Dejanom Ilićem. Povod za ovaj razgovor je to što je pre neki dan sud po drugi put Rastislava Dinića osudio na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Zbog čega, objasniće vam na samom početku Dejan Ilić, a potom ćete čuti Marija Reljanovića, i na kraju, Rastislava Dinića.
Dejan Ilić: Konkretno, u ovom slučaju moramo da se vratimo nekih šest godina unazad. Stižemo tako do 17. septembra 2009, kada je u Beogradu ubijen francuski mladić Bris Taton. Ubila ga je grupa navijača koji su svi bili osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Te kazne su kasnije bile praktično prepolovljene. Time bi zapravo trebalo da je stavljena tačka na taj slučaj. Međutim, svako malo se u javnosti pojavljivao pokušaj da se cela stvar vrati na početak, da tim ljudima bude ponovo suđeno jer, navodno, ceo postupak nije bio pravedan prema njima. I u tom kontekstu se sredinom 2012. pojavljuju Boris Malagurski i Ivana Rajović i snimaju dokumentarni film koji se zove „Pretpostavka pravde“. Oni u tom filmu zagovaraju četiri, ja bih rekao, vrlo neobične teze. Kažu da je tu bila reč o običnoj tuči navijača, nije bila nikakva želja da se desi nešto strašno. Navijači se, normalno, tuku, i eto… Druga stvar je to da je francuski mladić sam skočio preko ograde, niko ga nije bacio, nego je on sam skočio jer nije video rupu ispod. Međutim, ni to ga nije koštalo glave; glave su ga koštali nemarni doktori koji su ga pogrešno lečili. Iz svega toga izvodi se poslednja i ključna teza da su svi ti mladići, odnosno navijači, bili prestrogo osuđeni, i da bi zbog toga trebalo ceo postupak vratiti na početak. Dakle, direktno se ide protiv pravosnažne presude i negira se njena opravdanost, i traži se, dakle, da se cela stvar vrati na početak. E sad, na te teze reaguju ljudi na forumu koji se zove Parapsihopatologija. Njih dvanaestoro na tom forumu je krenulo da komentariše film, jer su ih pogodile ove teze. Pogodile su ih tako da su oni i psovkama izrazili svoje mišljenje o tim tezama. Koliko sam ja uspeo da razumem, oni su prvo negirali svaku od tih teza, a drugi zahtev koji su postavili bio je da se kaže vrlo jasno ko je finansirao taj film.
Svetlana Lukić: Tu se aludira na šta?
Dejan Ilić: Pa da je zapravo rodbina ljudi koji su osuđeni platila da se snimi taj film i da je on bio neka vrsta javnog pritiska na sud da obnovi ceo proces. Na to su forumaši hteli da skrenu pažnju. E sad, malo posle toga, Malagurski i Rajović na neki način budu obavešteni šta se događalo na tom forumu, podnose krivičnu prijavu i kažu da su oni te psovke pročitali, zapravo, kao pretnje po njihov život. Tu krivičnu prijavu su podigli protiv 12 osoba. U julu 2013, begradsko tužilaštvo pokreće krivičnu istragu po toj prijavi, i iz nekog razloga, od njih dvanaestoro bira samo njih trojicu. To su, dakle: Rastislav Dinić, Nemanja Paleksić i Marko Nikolić. Protiv njih kreće postupak. U martu 2014. sva trojica bivaju osuđeni na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Pretpostavka je bila, i tužilaštva, a i suda, da su Malagurski i Rajović osobe koje se bave poslom od javnog značaja, pa je onda ta pretnja koja je njima izrečena dobila posebnu težinu, jer je to sad pretnja protiv nekoga ko radi nešto što se tiče svih nas i što je za dobro, je li, svih nas. Presuda je doneta u martu, da bi u avgustu 2014. bila oborena. Nedavno smo imali – pre par dana – to ponovno suđenje, i ja ću sad sebi dati slobodu da prepričam kako je to tamo izgledalo.
Sudija je objasnila da postupak mora da se ponovi, ne zato što je napravljena neka greška u samom postupku ili zato što nisu uzeti u obzir potrebni dokazi, ili zato što su Malagurski i Rajović bili pogrešno identifikovani kao osobe koje se bave poslom od javnog značaja, kao novinari, nego je u samoj presudi napravljen nekakav tehnički propust, i zbog toga je to sve vraćeno ponovo na suđenje. A propust nije napravila sudija, nego njeni pripravnici. I ona kaže ‘moji pripravnici su napravili propust, to je isto kao da sam ja napravila grešku. Evo, mi sad moramo sve isto’. I ona, žena, stvarno uradi sve isto.
Stvarno je pomalo neobično da u Srbiji vi psovku tumačite kao pretnju po život. Onda bi svaki građanin Srbije morao da odgovara po nekoliko puta godišnje, jer je nekome uputio pretnju po život. Ovde je psovka, na žalost, deo svakodnevnog razgovora. Bukvalno su psovke uzete kao dokaz da su oni, je li, uputili pretnju po život Malagurskom i Rajović. Postoji to neko, valjda, pravilo da sudija objasni moralnu pouku svoje presude. I ona je na kraju rekla otprilike: ‘Znate šta, ovaj prostor na kom ste se vi oglašavali, on nije baš pravo uređen. To je nekakva siva zona. Ali, znate, to je ipak nekakav javni prostor i mi moramo da vodimo računa kako se vi tu ponašate. I vi se stvarno niste ponašali dolično, i evo, ja želim ovom svojom odlukom da skrenem pažnju kako bi tu morao da se uvede nekakav red.’
Ako je ona sebi dala za pravo da nam drži moralnu pridiku i da na osnovu toga donosi odluku, onda je zapravo trebalo da vodi računa kako se sama odnosi prema celom događaju. Ona će, sve vreme tokom suđenja, govoriti da je to film o stradanju Brisa Tatona. Prvo, ne može biti reči o stradanju Brisa Tatona, jer je Brisa Taton ubijen, i postoji pravosnažna odluka da je ubijen. Dakle, nije stradao, ubijen je, i rečeno je ko ga je ubio. Dakle, film bi mogao biti o ubistvu, a ne o stradanju Tatona. Ali, tu se ne radi ni o nekakvoj terminološkoj nepreciznosti – pošto film nije ni o stradanju ni o ubistvu Brisa Tatona. To je film koji negira odgovornost ljudi koji su ubili Brisa Tatona; negira njihovu odgovornost za tu smrt. Dakle, to nije film o žrtvi, to je film o ubicama, koji negira da su ubice ubice. Dakle, sudija je napravila jedan potpuni zaokret u celoj priči i jedan film koji je negiranje zločina predstavila je kao film koji odaje nekakvo poštovanje žrtvi. A osobu koja negira zločin proglašava za osobu koja se bori za istinu.
Čovek se zaista zapita – ‘Šta se ovde dogodilo? Kako je ovo moguće? Kako je moguć ovaj preokret?’ On je moguć, ja bih rekao, iz dva razloga. Prvi ima veze sa time kako je taj postupak vođen. Sudija je dosledno odbila da uvrsti u dokaze sve ono što osvetljava kontekst tog događaja. Odbila je da postavi pitanje ko je finansirao taj film. Sudija je odbila da se informiše o tome šta je sadržaj filma, i nije htela da uzme u obzir čitave segmente tih rasprava na forumu, nego je samo tretirala rečenice u kojima se pojavljuju te psovke. Dakle, potpuno je istrgla stvar iz konteksta, pogrešno je interpretirala kontekst i donela odluku koja nema nikakve veze sa realnim stanjem stvari.
Bitan je i širi kontekst u kome se to događa i za koji ja mislim da je važan. To što je sudija uradila, to je zapravo ono što mi živimo poslednje tri godine. Mi imamo na vlasti ljude koji kažu da je svet nastao, da se veliki prasak dogodio 2000. godine. Pre 2000. godine nije postojalo ništa. Od 2000. godine naovamo mi smo imali vlast koja je upropastila Srbiju. I evo, sad su oni došli da spasu što se spasti može. Mi smo došli u situaciju da 2015. godine ljudi koji su razorili državu devedesetih sada optužuju neke druge da su zapravo razorili državu, a oni nam se pojavljuju kao spasitelji. I to je vrlo slična zamena uloga ovoj zameni uloga koja se dogodila na ovom suđenju. Ja mislim da taj opšti kontekst zaista otvara prostor i ovoj ženi koja je sudila da uradi to što je uradila. Sad sve može da se dovede u pitanje, sve je relativno. I ko je gde bio, i ko je šta radio, i ko je za šta odgvoran – sve može.
Oni koji su bili protiv ratova u devedesetima, odjednom su postali krivci za ono što se dogodilo u Srbiji. Oni koji su bili za ratove, koji su bili za ubijanje, koji su rušili, odjednom postaju spasitelji, ljudi kojima je budućnost Srbije na srcu, i koji, eto, sad pokušavaju da nešto isprave ako može da se ispravi. Dakle, stvorena je jedna vrlo čudna atmosfera u kojoj se ne znaju činjenice. Pošto se ne znaju činjenice, pošto su one izbrisane, svako može da radi kako god hoće, i u tom jednom širem kontekstu, mi smo dobili sudiju koja je potpuno izvrnula stvari naglavce i uradila to što je uradila. Ja ne znam da li je to pravno moguće, ali sa stanovišta zdravog razuma – to je čisto nasilje nad istinom.
Mario Reljanović: Tačno je da je ovo jedna siva zona u kojoj se sudska praksa tek formira, u kojoj se tek kriterijumi formiraju, i čini mi se da su kriterijumi pošli jednim jako opasnim putem. Ja bih pročitao, iz Krivičnog zakonika Republike Srbije, član 138: „Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili nekog njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ko delo iz člana 1 ovog stava učini prema predsedniku republike, narodnom poslaniku, predsedniku vlade, članovima vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja, u vezi sa poslovima koje obavlja, kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina.” Znači, kvalifikovan je teži oblik ovog dela.
Sad, šta je čudno u celom ovom slučaju? Dejan je rekao: kada bi svako to ružno ponašanje bilo kvalifikovano kao krivično delo, na mnogim mestima, recimo u saobraćaju, retko ko bi ostao. Svako od nas je verovatno, ni kriv ni dužan, ili kriv i dužan, došao u situaciju da mu neko nešto kaže u saobraćaju, na ulici, na pijaci, u samoposluzi, ili bilo gde, pa nije nikom palo na pamet da podnese krivičnu prijavu protiv tog lica. Kaže se ‘ugrozi sigurnost nekog lica pod pretnjom da će napasti’. Kako ćemo to dokazati? Ako komšinica od 80 godina ne voli što ja šetam kuče ispred zgrade, pa mi kaže nešto što može da se protumači kao pretnja, vrlo je verovatno da to nećemo uzeti kao ozbiljnu pretnju, jer su okolnosti takve da je teško očekivati da ona može da je ostvari. Ako to kaže neki komšija od 2 metra i 120 kila koji trenira džudo, i koji me pritom malo protrese, to već može biti veoma ozbiljna pretnja, jer se desila licem u lice; moguće je da će sledeći put on otići i korak dalje. Jako je važan kontekst u kome se pretnja dešava. Gospodin Malagurski kaže da nije mogao da zna da li su oni pripadnici neke šire grupe. Međutim, sud nijednog trenutka ne kreće tim putem: da vidimo da li su to pripadnici šire grupe. Ako meni vođa navijača uputi neku pretnju, ja ću to shvatiti veoma ozbiljno – posebno ovih današnjih navjača. Ako mi pretnju uputi neko ko je fin, pristojan čovek i ko se iznervirao zato što sam parkirao na njegovom mestu, pa sad on meni sve po spisku… veoma je realna pretpostavla da će se na tome i završiti.
Iz onih spisa u koje sam ja imao uvid se vidi da je sud tražio podatke o krivičnoj osuđivanosti Rastislava i ostalih… Ništa od toga ne ide u prilog nekoj ozbiljnosti pretnje. Okrivljeni rade, nemaju nikakvu istoriju nasilja. Ništa od toga sud nije utvrdio. I onda se postavlja veoma realno pitanje: kako smo došli do toga da je pretnja stvarna i ozbiljna. Meni je nejasno zašto sudija nije uzela u obzir ceo kontekst tog razgovora na forumu. Postoji veoma ustaljena praksa, povodom kršenja člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, gde je Evropski sud rekao da – u redu, svakom se u toj diskusiji omakne neka psovka, nešto što je vulgarno, ružno, pa čak može da se protumači i kao pretnja; ali ne može da se vadi iz konteksta. Ako se vi dopisujete sa nekim sat i po i na kraju vam pukne film i kažete nešto ružno, to neće biti isto kao da nabavite broj telefona ili adresu tog istog i onda mu pošaljete, ne znam, praseću nogicu i neku uvredljivu poruku i kažete ‘ti si sledeći’. I tu je sud veoma jasan: država mora dokazati da je govor stvarni poziv na nasilje, a ne samo nasilni odlomak u nekom širem kontekstu.
Baš taj nasilni odlomak je, čini mi se, ovde jedini uzet kao relevantan, i pored toga što je odbrana tvrdila da treba da se iščita sve ono što je tada bilo napisano i rečeno. Onda sud prihvata, odnosno prvo tužilaštvo tako kvalifikuje, pa sud prihvata da je gospodin Malagurski javna ličnost, odnosno lice koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja. Zanimljivo je da time sud ne čini nikakvu uslugu gospodinu Malagurskom, odnosno ne postavlja okrivljene u teži položaj. Naprotiv, javna ličnost, prema veoma dobro utemeljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, treba da trpi, odnosno mora da istrpi i žešće napade. A ne, ovde je primenjeno tako samo zato da se dođe do težeg oblika dela. Ja sam pročitao jednu izjavu – mislim gospodina Beljanskog – on je to izvukao iz te neke sudske prakse: šokantni politički stavovi stvaraju šokantnu reakciju javnosti. Naročito na to moraju biti spremne javne ličnosti. Evropski sud za ljudska prava kaže da upotreba oštrijeg, provokativnog jezika, čak i kad on vređa, šokira ili uznemirava, ako se njime tretiraju pitanja od javnog interesa nije nedozvoljena. Konačno, bez obzira da li je taj forum otvoren ili zatvoren, ne može se smatrati medijem. Dakle, vi niste to izrekli na nekom mediju. To jeste siva zona i baš zato sada treba uspostaviti standarde. Čini mi se da ovde nijedan od ovih standarda nije poštovan.
Dejan Ilić: Mi živimo u državi u kojoj se vodila žestoka kampanja da novinari ne odgovaraju za ratno huškanje tokom devedesetih. Videli smo odlučne istupe raznih ljudi koji su rekli: ‘Zašto bi novinari odgovarali, oni nisu ništa uradili?’ Vi imate snimke gde su ljudi pozivali i da se uzme oružje u ruke, i da se sveti – sve to postoji. I onda su ljudi rekli: ‘Ali to ne može. Ne mogu oni sad da snose odgovornost za ono što su uradili.’ I time je zapravo jedan dobar segment ljudi i jedne struke oslobođen odgovornosti za ono što se dogodilo. A sada ovde imamo ljude koji su za ovakve stvari spremni da izriču kazne bez oklevanja. I meni taj jaz, nesklad, taj raskorak između nečega što smo svi proživeli i videli i nečega što se sad događa – mene to zbunjuje. To je ozbiljno podrivanje našeg osećaja za realnost. Nama se u ovom trenutku realno to tle pod nogama ljulja, i mi više ne znamo šta je stvarno, a šta nije stvarno. Malagurski se pozvao na svoje subjektivno osećanje. Mene zanima, recimo, zašto sudija nije pozvala roditelje Brisa Tatona da ih pita: ‘Kako ste vi videli ovaj film?’ Recimo, da i to uđe u prosudu o prirodi tog dela. Ljudi su saosećali sa žrtvom, i u ime tog saosećanja su reagovali. I sad su njihova osećanja manje vredna od osećanja onoga ko je uvredio žrtvu, a onda rekao: ‘Iju, ja sam se uplašio, ovi će sad meni nešto da urade.’ Mene brine način na koji sudija koja je ovde sudila oblikuje stvarnost. Ta stvarnost je vrlo opasna.
Rastislav Dinić: Pošto sam ja učesnik ovog procesa, suzdržao bih se od tumačenja odluka suda, ali rekao bih nešto o dužini procesa, i onda bih nešto rekao teorijski, a što ja pomalo poznajem iz političke teorije. Ceo proces sada već traje nešto više od dve godine, uključujući i prve odlaske u policiju, zatim kod istražnog sudije, zatim pokretanje postupka… Dakle, već više od dve godine mi smo svesni da smo zapravo pod istragom, a kasnije i u krivičnom procesu. U političkoj teoriji je poznato, ali zapravo i u pravu, nešto što se zove chilling effect, Mario to svakako zna. To je nešto što se tiče, zapravo, zakonodavstva ili nekih zakonodavnih praksi, ili nekih sudskih odluka ili nekakvih parnica ili sudskih slučajeva koji, na različite načine, obeshrabruju slobodu govora. Oni ne moraju neposredno nekome da ograničavaju slobodu govora, ali je obeshrabruju kod drugih, i zapravo šire jednu vrstu straha kod ljudi da upotrebe legitimna prava da se izraze. Postoji čak i naziv za posebnu vrstu parnice, odnosno posebnu vrstu slučajeva, koje se vode samo zato da bi izazvale ovaj chilling effect, bez obzira na ishod, koji čak i ne ciljaju na pozitivnu presudu u korist tužilaštva, nego je njihov cilj da ućutkaju kritičare kroz proizvodnju velikih troškova po njih, kako novčanih, tako vremenskih, tako i psihičkih troškova. Ja mogu samo da kažem da moja dva kooptužena i ja, kao što je Mario pomenuo, nikada ranije nismo imali posla sa pravodsuđem, nikada ranije nismo bili ni optuživani, a kamoli osuđivani. Za nas je potpuna novost bila susret sa pravosuđem na ovaj način – vrlo neprijatno iznenađenje, naravno. To nije nimalo prijatno.
Mario Reljanović: Jako je jednostavno sada – ne mogu da kažem ni kontrolisati – obuzdati medije. Postoji internet, i veoma je indikativno to da internet ne može da se kontroliše. Kada se gleda šira slika svega toga, ja bih rekao da to jeste chilling effect, odnosno da se u različitim slučajevima pojavljuju, povodom različitih događaja, različitih okolnosti, različitih krivičnih dela, pojavljuju se praktično iste te posledice, odnosno šalju se slične poruke. Imamo sada aktuelnu gospođu Mačić, je l’ tako, koja je optužena za izazivanje panike i nereda za vreme poplava. Član 343, vredi ga citirati: „Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku ili teže narušavanje javnog reda ili mira…”, i tako dalje, „… kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine. Ako je delo iz stava 1 učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava, ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od 6 meseci do 5 godina.” Ja bih samo pročitao nekoliko izjava koje su izrečene na RTS-u: „imamo značajne žrtve” (misli se na Obrenovac), „katastrofalna i kataklizmična situacija u Obrenovcu”, „ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali”, „ono što nam dolazi iz Bosne je jezivo”, „primenjujemo ratne mere”. Sve ove izjave je rekao premijer Vučić na sednici vlade na RTS-u. Ako ovo nije biće ovog krivičnog dela iz 343, onda ne znam šta je. I pritom smo svedoci da je različita štampa u to vreme na naslovnim stranama predstavljala razne montirane ili kakve god slike, sa hiljadama leševa koji plivaju po Obrenovcu.
Niko od njih nije odgovarao, ali smo mi našli da su neki ljudi prešli tu granicu na, ne znam, Facebook-u ili negde drugde – to se ne smatra medijima, još jednom samo da ponovim – i onda smo njih zatvorili. Neki od njih su i procesuirani protivno svakom zdravom razumu. To je, najblaže rečeno, selektivna primena zakona. Meni je simpatično bilo, na Facebook-u sam našao pre par dana, kao screenshot: aktivista Srpske napredne stranke preti administratoru zatvorene facebook grupe – kao kad bismo se sad svi mi skupili i otišli u kafanu i nešto pričali, to je to, dakle, zatvorena je – da će snositi posledice administrator grupe ukoliko ne izbaci iz grupe člana koji vređa premijera Vučića.
Možemo da kontrolišemo razne diskusije, komentare na različitim medijima; ako idemo na Blic, B92 ili neke viđenije medije, onda imamo hiljade botova koji rade, imamo razne računarske programe, imamo ljude koji to organizuju, imamo one fizičke botove, stvarne, koji to nešto pišu i stvaraju jedno lažno, kreiraju neko lažno javno mnjenje, odnosno kreiraju nešto. Druga stvar, kad pričamo o tim krivičnim delima koja se mogu dogoditi na internetu: imamo, recimo, istraživanje Centra za nove medije, juče-prekjuče objavljeno. Kada su botovi aktivni u konverzaciji, učešće govora mržnje iznosi 65 odsto. Nikom nikada nije palo na pamet da se time bavi, a mogli bi, po ovom sistemu, jedno stotinak optužnica dnevno da podignu, da samo pregledaju ove najposećenije sajtove, medije. Očigledno je da postoji neka selektivnost.
Ja sam veliki protivnik teorije zavere, ali mislim da postoji intencija da se s vremena na vreme pošalje signal: ‘Ne možemo da vas kontrolišemo da to ne radite, ali s vremena na vreme će neko od vas biti izabran, imaće čast da se upozna sa pravosudnim i policijskim organima. ‘ Uopšte nije bitno da li će to biti osuda – bitno je da ta neka osoba prođe kroz neke teškoće, da ne kažem pakao, ali za svakoga ko nikada nije imao prilike da se susretne sa pravosudnim sistemom, to deluje veoma zastrašujuće. Dakle: ‘Ne možemo tehnički da vas uništimo, nemamo te tehničke kapacitete, ne mogu botovi to sve da pokriju, ne možemo da vas sprečimo na taj način, ali možemo da imamo jednu politiku odgovaranja, prevencije’ – ako mogu tako da kažem – ‘da vi ne kažete ono što mislite.’ To je nešto što može da se izvuče kao neki zaključak iz ovih različitih slučajeva koje možemo videti ovih dana. Jer, znate, postoji veoma velika doza smelosti u tome da vi nekom kažete da će administrator snositi posledice za stvari izrečene u zatvorenoj grupi. To vam je kao kad priđete u kafani nekome za stolom, pa kažete: ‘Ne sviđa mi se ovo što pričate. Sad, ili ću da vas prebijem, da izađete, ili ćete prestati to da radite.’ E, to je taj razbojnički mentalitet, i čini mi se da će on možda i eskalirati u neko naredno vreme. Očigledno je da se to ne kažnjava, a da se neke druge stvari kažnjavaju.
Rastislav Dinić: Sad sam se setio: moja majka, recimo, kad god razgovaramo, nešto, komentarišemo politiku preko telefona, i ona kaže – ‘nemoj preko telefona’. To je jedna forma chilling effect-a, zaostala, čini mi se, iz nekog drugog vremena, iz vremena kada se… mada, možda sam ja naivan, jer u međuvremenu smo otkrili i NSA i ostalo. Ali, chilling effect funkcioniše na sličan način: dakle, neko će hteti da napiše neki komentar, ali onda će se setiti nekog slučaja, za šta se sve odgovara, i budući nesiguran oko toga kako će se protumačiti njegov komentar i šta sve zapravo spada u slobodu govora, a gde počinje krivična odgovornost, gde počinju ograničenja slobode govora, on će odustati od toga. Bolje ne preko telefona, bolje ne preko komentara. U stvari, uopšte, bolje ne. I meni se čini da je to pravi chilling effect. U vreme kada je počinjalo naše suđenje, možda smo mogli da govorimo o chilling effect, to je dakle bio kraj 2012, a sad mi se čini da imamo deep freez već, deep freez efekat u javnosti…
Dejan Ilić: Sve ovo o čemu su Mario i Rastislav govorili, tu postoji još jedan dodatak, koji je, čini mi se, veoma bitan. Sećate se kako je bilo sa doktoratima? ‘Ja sam to prelistao i zaključio da nema plagijata.’ Do dana današnjeg stoji ta tvrdnja da nema plagijata. I ti se ubi objašnjavajući. Ne. On je to rekao dan posle, i to važi do dana današnjeg. Ja moram da citiram njegovu izjavu povodom ovog drugog izveštaja koji je dao. Ja stvarno ne mogu da se uzdržim da to ne prokomentarišem. On kaže ovako: „U njima (u tim izveštajima) nema ničeg spektakularnog. Tehničkih propusta je bilo, ali oni nisu bili odlučujući za tragediju. Što se mene tiče, Tužilaštvo može da objavi izveštaj bilo kada.” Ja neću da ulazim u to što on, kao veliki stručnjak za helikoptere, kaže „tehničkih propusta je bilo, ali oni nisu bili odlučujući za tragediju”. Onda smo govorili o nekakvim prepisanim tekstovima; ovde govorimo o ljudskim životima, o sedam ljudskih života, i on se na isti način ponaša. On daje dozvolu Tužilaštvu da objavi izveštaj! Njega to ne zanima, neka objave kad hoće. Pa što ga nisu objavili? Zašto si morao to da izgovoriš uopšte? Dakle, hajde da sve to ostavimo.
Pazi reč „spektakularan”! Dakle, njemu sedam smrti nije dovoljno, on bi još i nešto spektakularno, pa pošto nema ničeg spektakularnog, onda nema veze. Ja sam užasnut izborom reči, jer taj izbor reči jako mnogo govori o sklopu te ličnosti. Koji je to tok misli koji te vodi da upotrebiš tu reč? I pošto nema ničeg spektakularnog, onda ne moramo time više ni da se bavimo. Vi imate osobu na vrhu, ta osoba zada pravac, a ovo su sve ostalo instrumenti da se taj pravac održava. Kada imate pretenziju da sve znate i o svemu sudite, onda morate da imate izuzetno jak aparat da neko ne ospori vašu kompetenciju i vaše znanje i vaše odluke. I ja mislim da on taj aparat u ovom trenutku razvija oko sebe. Meni nije jasno zašto ga ljudi poslušno slede, jer mi smo videli jednom kako se to završilo i tako će se ponovo završiti, tu nema sumnje; ko god se nada da će ovo dobro da se završi – greši.
To je jedna stvar; a druga stvar su izjave tipa: ‘ja sam imao uvid u informacije, verujte mi na reč’. Zašto bismo mi njemu verovali na reč? Zašto je njegov uvid u izveštaj relevantan za moj sud o izveštaju? Pa on kaže ‘nema tu ništa’. Ne verujem ti da nema ništa. Ne verujem ti, hoću da se uverim. Hoću da mi pokažeš izveštaj i hoću da se uverim da zaista nema ništa. I druga stvar koju on pokazuje – sve ovo je posledica tog ponašanja – ovaj sad potpuno fantastičan spor sa Hrvatskom. ‘Ja ću njega da pozovem telefonom.’ Ej, bre, šta ste vi? Dugari iz škole, iz dvorišta, pa vi telefonom rešavate spor od koga bruje dve države? Šta ste vi? Najveće baje u kraju, pa se vi dogovarate, i kako se vi dogovorite, tako će da bude? Je l’ su to ove države? Ako hoćeš tako da razmišljaš, ako hoćeš da budeš taj neko ko rešava stvari telefonom, onda sve ovo mora da bude u pogonu.
Rastislav Dinić: Pa vi ste na početku rekli kako nam se stalno govori da je ekonomija bitna, a eto, sloboda govora i ne znam šta nisu bitni. Na onom klipu – videli ste onaj klip na Studiju B gde se pojavljuju botovi uživo ili kako je već bilo; znate o kom se klipu radi – vrlo je zanimljivo šta oni kažu. Oni ne samo da kažu da je taj protest od 30-40 ljudi, ne samo da kažu da je on Miškovićev, da je ovakav, onakav, nego kažu: ‘mogle su te pare, koje su potrošene za ovaj skup’ – koje su pritom 0 dinara – ‘da se ulože nekako drugačije, u sirotišta, na primer, ili za humanitarnu pomoć’.
Mario Reljanović: I to je potpuno ispod radara prošlo, odnosno prošlo bi da se neko nije previše potrudio na Studiju B da od toga napravi jedan veliki događaj, gde građani – slučajni prolaznici – komentarišu skup, pritom zaista tridesetak, pedeset ljudi se možda okupilo, i svi komentatori na jedan ili drugi način ponavljaju istu rečenicu: ‘ovo je finansirao Mišković; to je upereno protiv vlasti, protiv Vučića, protiv naše bolje budućnosti’. Sve bi to prošlo tako, taj skandalozan jedan prilog na Studiju B je objavljen, ali bi to prošlo da neko nije prepoznao te ljude, da se, ne znam, ta jedna slučajna prolaznica slikala sa Tomom Nikolićem i to objavila na Facebook-u, da, ne znam, drugi slučajni prolaznik nije pronađen takođe negde…
Rastislav Dinić: Na suđenju žandarmima.
Mario Reljanović: … na suđenju žandarmima. A nakon toga – to je ono što je potpuno dovelo do ludila – ide saopštenje Srpske napredne stranke u kome se kaže: ‘pa nije ni čudo što su slučajnim uzorkom izabrali troje naših aktivista, jer nas ima toliko mnogo da ne možete na ulici da zaustavite ljude a da ne izaberete naše aktiviste; eto, potpuno slučajno se to tako desilo.’
Svetlana Lukić: Ha, ha, ha, ovo je duhovito već.
Mario Reljanović: Mislim da nisu hteli da budu duhoviti, da je to jedno… to je potpuno fenomenalno. Kad to pročitate onda osećate kako vam rastu, kao u crtanom filmu, one magareće uši.
Dejan Ilić: Mi ne možemo više da se složimo oko realnosti u kojoj živimo, nemamo više kanale kojima komuniciramo o toj realnosti. To je ozbiljan problem.
Mario Reljanović: Jeste. I tu se dolazi do onih kanala na internetu koji nam daju oduška. Mi ne bismo znali tri informacije o poplavama da nismo imali Facebook, Twitter i možda još nešto. Znači, sve ostalo je bilo preselektovano za objavljivanje i uglavnom se ticalo onoga što mi, kao gledaoci, treba da znamo i treba da vidimo.
Rastislav Dinić: Meni se čini, zapravo, upravo suprotno od onoga u šta se trude da nas ubede – da je sloboda govora luksuz a da je ekonomija preča i tako dalje; meni se čini da ovo gušenje slobode govora na različitim nivoima kojem prisustvujemo itekako ima veze sa ekonomijom i sa ekonomskim merama koje se sprovode. Dakle, kada vi kažete: ‘otpustićemo deset hiljada ljudi’, to je u Srbiji, u ovom trenutku – u nekoj funkcionalnoj ekonomiji ili možda u nekim funkcionalnim i dinamičnim sferama ekonomije, poput IT sektora, možda to nije tako strašna stvar; poslovi se menjaju, ulazi se, izlazi se – ali u Srbiji je jasno: ako izgubite posao, izgubili ste život, maltene; život kakav ste do tada živeli sasvim sigurno. I sad, ako biste vi dozvolili da svaki od tih deset hiljada ljudi može da izrazi svoje nezadovoljstvo, jasno je kakve bi to političke posledice imalo. Meni se čini da u tom smislu ekonomske mere koje se sprovode sada i gušenje slobode govora jesu neposredno povezane. To je jedna stvar. Druga stvar je ovo što ste vi pomenuli, da postoji jedna vrsta slaganja tehnokratske elite, čak i one koja je bila vezana za neke prethodne vlasti, koje implicitno ili eksplicitno se slažu sa tim kursem. Meni se čini da je taj kurs duboko antidemokratski i meni se čini da je ovo zapravo jedna metastaza tehnokratskog pristupa politici koji gledamo već jako dugo u Srbiji, koji nije nov. On sada samo metastazira i zapravo se pretvara u svoju najgoru, najburleskniju varijantu.
Mario Reljanović: I to nije samo za ekonomiju, samo da dodam – to možete da primenite na svaku oblast. Amerika samo što nije propala, Rusija je jača nego ikada. Mi imamo alternativnu realnost za sve. Ja samo čekam kada ćemo, kao Severna Koreja, da osvojimo svetsko prvenstvo u fudbalu.
Dejan Ilić: Čini mi se da stvari stoje još gore nego to kako si ih ti opisao. Čak bi neko mogao da kaže, to mislim da su neki ljudi skloni da kažu: ‘pa u redu, tehnokrate, ali znaju posao, umeju da urede državu, umeju da organizuju proizvodnju i, da, patićemo neko vreme, ali oni znaju kuda idu’. Mi imamo dokaze da oni ne znaju kuda idu. To je privid tehnokratije.
Rastislav Dinić: Tehnokratske elite možda misle da znaju sve najbolje, ali najčešće su to one takozvane echo chambers, gde se stalno ponavljaju iste stvari, i pošto svi mislimo isto, verujemo da smo u pravu. Zato nam je i potrebna javna diskusija, vrlo široka, sa najširim slojevima društva, svi da učestvuju, iz različitih klasa, da bismo odredili taj javni interes i šta je najbolji javni interes ovih dana, kada se o javnom interesu odlučuje glasanjem na brzinu za lex specialis i tako dalje. ‘E, sad je ovo javni interes!’ Kao da nekakvom odlukom nekog čoveka nešto može da se odredi kao javni interes.
Dejan Ilić: Pogledaj prosvetne radnike: ti si ih praktično isterao na ulicu, a onda si još krajnje nepametno… tek kad su izašli na ulicu, ti si počeo da reaguješ na njihove zahteve… Pa nemoj ih gurati na ulicu, počni odmah da razgovaraš sa njima. Ali nećeš da razgovaraš sa njima.
Svetlana Lukić: Štrajk advokata
Dejan Ilić: Tako je. Dakle, ne bismo se mi toliko sekirali za slobodu govora da sloboda govora, ili sužavanje slobode govora nije indikator da će biti smanjena mogućnost da se radi, da će biti smanjena mogućnost da se obezbedi pristojna egzistencija. Dakle, to sve ide u paketu.
Svetlana Lukić: Ono što mene pomalo brine, to je reaktiviranje mitinga i kontramitinga. Mi se približavamo tom jednom scenariju o kome nema javne rasprave nigde. Na kraju će svako ko je nezadovoljan zato što je izgubio posao, nezadovoljan zato što mu je fudbalski klub ispao iz lige – svi će otići na miting ili kontramiting. Mislim, ponovo zapravo i sami sebe teraju na ulicu da bi demonstrirali silu, i izazivaju druge da izađu na ulicu.
Rastislav Dinić: Je l’ vidite sa kakvom brzinom se čak i od toga odustaje? Nešto se tu loše sračunalo, ni oni sami ne znaju šta će s tim. Meni se čini da je tu glavni problem u stvari stravična privatizacija svačije muke. Kada otpustite deset hiljada prosvetnih radnika, to je strašno. Uništićete im živote. Ali to nije najstrašnije. Najstrašnije je ako oni prihvate samointerpretaciju koja im se nameće, a to je da su oni krivi, da su paraziti, da neće da rade, da su lenji – sve ono što im se stalno poručuje s vrha. U Srbiji u kojoj mnogi ljudi rade po dva posla da bi preživeli, to je stvarno sramno. Dakle, u tom smislu, to ne sme da se prihvati. Ja mislim da je to strašno bitno. To ne sme da se prihvati. Mora da se vidi da ta lična nesreća nije lična, da je ona zajednička, da postoje neki politički faktori koji je proizvode i da postoje nekakvi vidovi političke organizacije – ne mitinzi, ali možda, nekada, zašto da ne, i mitinzi – koji mogu da omoguće artikulaciju zajedničkih interesa.
Dejan Ilić: Ja nisam sklon nijednom nasilnom rešenju. Izađeš, predložiš, nećete – u redu. Zabranio si mi da izlazim. Ja neću da se tučem s tobom; ali ima onih koji će se tući. Ima onih koji će se tući, a ja nisam siguran da ti nose dobra rešenja. Tebe neko gura izvan sistema, gura te na marginu, da sa margine počneš da vršiš pritisak da bi uredio društvo. To nije dobra situacija, i te se situacije najčešće završavaju nasilno.
Rastislav Dinić: Ima jedna epizoda „Marti Misterije“, onaj strip koji je jedno vreme bio jako popularan kad smo mi bili klinci – ima jedna epizoda kad se Marti Misterija, istraživač nemogućeg, vraća sa neke avanture po svetu, vraća se u Njujork, i zatekne gomilu nekih radova na putu, užasan je, generalno, život u Njujorku, nesnosan, leto je… a pored toga ima neka gomila ovih turističkih bilborda koji reklamiraju izuzetno jeftina letovanja. I njemu to u startu nije jasno, ali kasnije sazna, kažu mu, da neko preti Njujorku, neki telepata koji će uništiti ceo Njujork, i gradonačelnik i ostali ljudi iz vlasti Njujorka znaju da, ako proglase evakuaciju, da će izbiti haos, i da je najbolji način da ispraznite Njujork tako što ćete praviti haos na ulicama, s jedne strane, a istovremeno praviti neke jeftine aranžmane. A jedan poznanik mi je skoro skrenuo pažnju na činjenicu – obratite pažnju, to je zaista istina – u ogromnom broju medija, štampanih medija, imate izuzetno pozitivne tekstove, ne samo reklame, nego baš tekstove, o poslovima na brodovima, o poslovima u inostranstvu. On kaže: ‘to nije slučajno, oni pokušavaju da sklone jedan veliki broj ljudi sa spiska nezaposlenih, naprosto da ih odvuku na taj način’. Tako da, meni se čini, jedan odgovor na vaše pitanje gde će biti Srbija za godinu dana – pa neće biti više nikog u njoj. Eto, to je možda jedan odgovor: svi će otići da rade na brodovima i na krstarenjima. Samo što, naravno, naša katastrofa ne dolazi spolja.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Marinko Čulić, Rastislav Dinić, Mario Reljanović i Dejan Ilić. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 08.04.2015.
