Užasne slike. U novinama – beživotno telo dečaka na plaži, u glavi – 71 osoba bori se za život u jednom kamionu. Svetska patnja je došla i do Nemačke. Građani Nemačke su reagovali, sami. U Minhenu je policija poslala kućama ljude koji su na glavnu železničku stanicu doneli poklone za izbeglice, jer ih je bilo previše. Građani su gostoljubivi i to je dobro.
Jedno je spasavati živote i dati žednom vode, a nešto sasvim drugo integrisati milione ljudi u industrijsko društvo. Da, biće ih na milione. Samo u ovoj godini očekujemo preko 800.000 izbeglica. Pored užasnih slika sa jedne strane i predusretljivosti sa druge, možda je vreme da postavimo pitanje: kako ćemo to da uradimo? Nije lako postati građanin Nemačke, to najbolje znaju sami građani, pogledajte samo Saksoniju.
Kancelarka nas ohrabruje. „Uspećemo. Spremni smo da savladamo sve prepreke.“ Neobična situcija. Angela Merkel kao lider, zasukanih rukava stvara novu Nemačku. To je u pitanju. Reč je o našem identitetu.
Možda je radost zbog izbeglica upravo zato velika: ponadali smo se da možemo biti drugačiji. Manje Nemci. Nemačka je stara, umorna i neurotična. Izgleda kao da želimo da se oslobodimo nas samih. Pomažemo izbeglicama, a one pomažu nama. Malo izmenjeni slogan jedne firme koja proizvodi bombone glasi: „Da li ste suviše različiti, da li si ti previše smeđ.“
Merkel kaže: „Nemačka efikasnost je odlična, a sada nam je potrebna nemačka fleksibilnost.“ Onda je u samo nekoliko rečenica stigla od izbegličke patnje do nemačkih vrednosti: „Došli smo do zaključka da je možda bolje da donesemo privremene norme kojima ćemo ih zaštiti od napada, od podmetanja požara i mnogih…“ Izgleda da je rešenje još daleko.
Ako se nadamo da će nas izbeglice izbaviti od nas samih, to neće biti tako lako. Naprotiv, što više bude dolazilo novih građana, to će važnije biti pitanje: šta je stvarno „nemačko“?
„Naša dominanta kultura je Ustav“, rekao je jednom lider Zelenih Cem Özdemir. Ali ovaj intelektualni patriotizam nije dovoljan za novo doba. Ustav se mora naučiti napamet, a jedan bivši ministar unutrašnjih poslova je rekao – pa ne možemo ga stalno nositi sa sobom. Test za dobijanje državljanstva sa svojih 300 pitanja – od onih šta je opozicija i da li su Alzas i Lorena još uvek deo Nemačke, sve do toga kako se Nemac ponaša kada mu se pokvari televizor ili vidi grešku u poreskoj prijavi – neprikladna je osnova za novu zajednicu.
Kako se ponaša jedno zaista multikulturno društvo kada dođe do tačke “impossible-à-supporter”? To je pojam francuskog psihoanalitičara Jacques Lacana za kojim je u intervju za Spiegel posegao filozof Slavoj Žižek. Odnosi se na nepodnošljive stvari ili situacije. Zavisno od perspektive, imamo ih nekoliko kada pogledamo Dortmund i Damask. Žižek smatra da tolerancija ne može da bude rešenje: „Zato kao levičar kažem da se moramo boriti za sopstvenu dominantnu kulturu.“
Grozne reči, ta dominanta kultura. Nekada se o tome žestoko raspravljalo. Sada se ispostavlja da tako nešto uopšte ne postoji i da je krajnje vreme da je izmislimo. Idealno odelo koje pristaje svakom imigrantu posle nekog vremena provedenog ovde. Kako će drugačije neko društvo da se stabilizuje, u kome je „multikulti“ stvarnost a ne neki apstraktni pojam u raspravama intelektualaca? Zaista neobična dijalektika istorije, na kraju će Nemačka imati oboje – dominantnu kulturu i multikulturalnost.
Spiegel, 03.09.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.09.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI
