Eskalacija

Marxovu čuvenu konstataciju da se istorija ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, potvrđuju najnoviji naleti nacionalističke makljaže između političkih lidera Srbije i Hrvatske. I jedni i drugi, svako iz svojih unutrašnjih razloga, uživaju u svađi, dok građani nikako da se zagreju za providne patriotske bitke. Svakome ko ima imalo osećaja za pravo stanje stvari, raspaljeni srpski i hrvatski lideri izgledaju neozbiljno i banlano. Pa ipak do uznemirenja u regionu je došlo. Čini mi se da srpsko-hrvatsko histerično prepucavanje prikriva neke opasnije sukobe i političke zaokrete. Zato poremećni odnosi Srbije i Hrvaske zavređuju pažnju. Po svemu sudeći, bilo je tu režije i sa jedne i sa druge strane. Što se tiče srpske strane, pažjivom posmatraču nije promakla jedna začuđujuća izjava Aleksandra Vučića od 22. marta ove godine na TV Happy. Rekao je on tada da je uplašen „zbog narednog perioda, odnosno predstojećih datuma, novih presuda, godišnjice proglašavanja fašističke nezavisne države Hrvatske, stvaranja logora Jasenovac“. Zapitala sam se od kada Srbija obeležava godišnjicu fašističke NDH. Godišnjice su se ređale sa obe strane, a retorika se pretvorila u međudržavne pljuvačine.

Kako je u tim odnosima bilo sijaset zapleta, nema smisla trošiti vreme i rekonstruisati eskalaciju sukoba da bi se utvrdilo ko je u pravu a ko u krivu, te ko je prvi počeo. Na široj slici naše prošlosti, tekuće srpsko-hrvatske svađe svedoče da nacionalne karte nisu vraćene u špil. One su ostale na stolu, pa ako liderčići loše vode državne poslove, ili im predstoji izborna kampanja, ili po svaku cenu nastoje da svoje građane drže u vanrednom stanju režiranim državnim udarima i aferama kako to čini Aleksandar Vučuć, ne preza se onda ni od „opasnih igara“ koje dobro dođu i kad za rat niko nije raspoložen.

U toj gužvi oko Hrvatske i pobesnelih nacionalista, začudo, najbolje se snašla naša opozicija. Eto i to da se dogodi, a da se nismo nadali. Kad se raspale nacionalističke strasti i kad se patrijotski treba isprsiti, demokratska opozicija tom zovu teško i gotovo nikako ne odeleva. I za Miloševićevog vakta, i sada ovog Vučićevog, vlast je šampion patriotizma, dok demokratska opozicija po pravilu kukavički ćuti i izbegava nezgodnu temu. Ovog puta se nije upecala. Baš niko nije zagrizao udicu, uključujući i DSS i Sandu Rašković-Ivić. U Danasu su se svi po tom pitanju postrojili: Tadić, Pajtić, Rašković-Ivić, Stevanović iz DJB, Živković i Borko Stefanović, i niko se nije sapleo na patriotsku fintu. Tadić je rekao da vlast simulira regionalno pomirenje i porekao da je Milanović ustaša (tu etiketu mu je prilepio predsednik Nikolić), zamerivši mu ipak prostakluk i nedostatak političke kulture. Rašković-Ivić je rekla kako zapaljiva retorika Vulina i neodmerene izjave Dačića samo dižu tenzije dok se narod na to mnogo ne osvrće. Pajtić reče da agresivna retorika samo otežava život i Srbima i Hrvatima, dok je Aleksandar Stevanović (potpredsednik DJB) ocenio da zapaljiva retorika prikriva činjenicu da Srbija i Hrvatska nemaju rešenja za nagomilana pitanja. Živković je „zapaljive retorike“ i jednih i drugih opasno izgrdio, dok je Borko Stefanović nešto teže izlazio na kraj sa ovim pitanjem, ali se i on na kraju izvukao. Posle dugog čekanja dogodilo se da opozicija iskorači ispred vlasti na najosetljiviju temu.

Što se nacionalističke farse od koje smo krenuli tiče, treba reći da se ona otprilike tu i završava za obe strane, i srpsku i hrvatsku, ali to nije i kraj priče. Priča se uozbiljuje. Položaj Srbije i Hrvatske uopšte nije isti i zato ovaj sukob neće potrajati. Dačić u ime Srbije proziva EU da se izjasni i da „ne filozofira kao da je na Tibetu“, već da presudi bez izjednačavanja krivice za svađu. On vehementno traži da EU osudi ustašku Hrvatsku i stane na stranu ugrožene i nedužne Srbije. To prozivanje samo potvrđuje da se naši odnosi sa EU ubrzano kvare, što je razgoropađeni Dačić ovako formulisao: „šta će nam ta EU u kojoj je fašistička Hrvatska njena članica“. Hrvatska naravno neće biti ukorena, jer je njen položaj mnogo povoljniji od položaja Srbije. Hrvatska je članica NATO-a i EU i to je nešto sasvim drugačije od bespomoćnog balansiranja Srbije između Zapada i Rusije. Srbija i dalje ne zna šta će sa sobom. Ona se sporo i s oklevanjem približava EU zbog protivrečnosti ciljeva koje je sama izabrala. Nije u stanju da reši svoje staro nacionalno pitanje zbog kog je ratovala devedestih: tu spadaju pitanja Kosova i Republike Srpske. Nije se opredelila za Zapad zato što Zapad nije podržao njene nacionalne ciljeve, ali i zbog tradicionalnog resantimana prema Zapadu. Kada je na dnevnom redu bilo prilagođavanje modernim i liberalnim demokratijama u postsocijalističkom periodu, Srbija je krenula u kontra smeru. I pored opredeljenja svih vlada za evropski put posle 5. oktobra, kontra evropeizaciji Srbije je preživela i u poslednje vreme se prilično osvežila.

Vučićeva vlast je prihvatila proevropski put Srbije, uključujući i institucionalizovanu kontru – vojnu neutralnost, odbijanje članstva u NATO i ozvaničenje spoljne politike balansiranja između Zapada i Rusije. Takva politika je navodno jedina prava, jer nam održava i evropski put i čuva naše „državne i nacionalne ciljeve“. Ovaj bagaž je Vučić uspešno zabašurio, predstavljajući se EU kao političar koji će rasplesti te protivrečnosti, odlučnim izjašnjenjem za EU integracije i obećanjem da će rešiti kosovsko pitanje i uspostaviti dobre i konstruktivne odnose sa susedima. Zbog toga je dobio podršku Zapada. Obećao je da će ispuniti uslov svih uslova za ulazak u EU (Kosovo i regionalno pomirenje). Po potpisivanju Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom i uspostavljanju zadovoljavajućih odnosa u regionu, Vučićevo je dobio podršku Zapada o kojoj su prethodne vlade mogle samo da sanjaju. Doduše, podrška je prevashodno bila vezana za one ključne uslove, dok su oni opšti uslovi za ulazak u EU – najvažniji za napredak Srbije – potisnuti u drugi plan.

Sada je upravo na tim ključnim uslovima došlo do zastoja, o čemu svedoči i kriza u regionu. Podrška Zapada još uvek postoji, ali se ona istanjila, delimično zbog problema u samoj EU i odlaganja proširenja na duži rok, ali i zbog neuspele domaće politike balansiranja između Zapada i Rusije. Naime, Srbija već uveliko vodi rusku politiku i ona se ogleda upravo u politici destablizacije regiona. Toj ruskoj, spremno se pridružila i agresivna srpska nacionalistička politika, koja tenzije sa Hrvatskom koristi kao paravan za realizaciju teritorijalnih pretenzija prema Bosni i Hercegovini.

Zašto je regionalna svađa „ruska politika“? Zbog eskalacije sukoba između Zapada i Rusije, u šta ovde ne možemo ulaziti, Putinov cilj je da izazove nestabilnost na neuralgičnoj tački Evrope i odatle podriva Zapad. Ta osetljiva tačka je Balkan. Putin te ciljeve ostvaruje direktnim uticajem na Srbiju i Republiku Srpsku, ne skrivajući namere da spreči ulazak Srbije u EU. Tražio je od Vučića da ponovo uzme Dačića i SPS u vladu (što je učinio i kada je Vučić prošli put formirao vladu). Ali je tražio i više uticaja, to jest da njegovi ljudi uđu u parlament i vladu, a mislio je na Nenada Popovića i SNP (Srpska narodna partija). Po nekim najavama, Popović treba da postane potpredsednik vlade. To je Putinova stranka, ekstremno nacionalistička, ksenofobična, fanatično antizapadna i konzervativna, na čemu i Šešelj može da joj pozavidi. Reakcija Nenada Popovića na sukobe sa Hrvatskom može se pročitati ovde. Treba pogledati državna glasila – Informer, Srpski Telegraf, Novosti, Pink, Studio B, Blic, sajt B92 – preplavljena su Putinom. Dok Vučić pokušava da se vrati u evopsku ligu ćutanjem i izjavom da je za mir i stabilnost regiona, istog dana Informer na prvoj strani piše da nas Putinovi obaveštajci opominju da Hrvatska i NATO u tajnosti pripremaju Oluju 2 kako bi očistili Srbe iz Republike Srpske. Podnaslov teksta je Vučićeva izjava: „okruženi smo sa svih strana“. Ugroženi smo sa svih strana i žrtve smo svoje dobrote prema svima.

Eskalacijom verbalnih duela sa Hrvatskom, koji su prilično bezopasni, sukobi su se proširili na BiH i Kosovo, što je već opasno. Ovu montiranu situaciju najslikovitije je opisao upravo ruski ambasador Čepurin, rekavši da je na Balkanu došlo do kontrolisanog haosa. On to sigurno najbolje zna.

Ovo lutanje i „kontrolisani haos“ koje proizvodi ruski uticaj u srpskoj politici, a čiji je izvođač Aleksandar Vučić, ogleda se i u fanatičnom, neukusnom i štetnom navijanju Srbije za Trampa. Štetnom pre svega za Srbiju, jer će verovatno pobediti Hillary Clinton. Navijanje Rusije za Trumpa toj velikoj zemlji neće naškoditi koliko može naškoditi Srbiji. Nedolično je to provincijsko osmatranje svetskih zbivanja samo kroz srpsko prozorče. Tu se ceo taj svet prelama, je l’ je srpski ili antisrpski, ništa van toga ne može biti, niti nas interesuje.

Ako su ovo nagoveštaji da će Vučićeva vlast postepeno gubiti podršku Zapada zbog direktnog uticaja Rusije koji ide preko Srbije, čiji se rezultati vide u stvaranju nove regionalne nestabilnosti i u vraćanju na stare pozicije oko Kosova, opozicioni političari koji su to prepoznali treba da se dogovore kako da iskoriste šansu za promene koje su na vidiku, možda još uvek udaljene, ali se ipak naziru. A idu i predsednički i beogradski izbori.

Peščanik.net, 02.09.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – „Špijuni“ iz naših redova

Marinko Čulić – Preslika početka rata

Heni Erceg – Šovinistička ljevica

Nadežda Milenković – Rat naš nasušni

Dejan Ilić – Vlada stabilnosti i bezbednosti

Miša Brkić – Trese se Italija, podrhtava Balkan