Naizgled beskonačna kriza evrozone dostiže kritičnu tačku, ali ona neće biti okončana u bliskoj budućnosti. U međuvremenu, iz nje je proistekao nesumnjivo najozbiljniji izazov ideji ujedinjene Evrope od vremena Drugog svetskog rata. Zajednička valuta, zamišljena tako da ojača ujedinjenje, postala je izvor napetosti koja preti da pocepa evrogrupu i pogubno oslabi Evropsku uniju. Zato nije čudno što u borbi za evro – takvog kakav je – mnogi vide egzistencijalnu bitku za dušu Evrope.
Šta god da se desi sa Grčkom, način na koji se u poslednjih pet godina vodi rasprava o njenom dugu otkrio je koliko je površno osećanje solidarnosti širom kontinenta i koliko je ograničena legitimnost političkih institucija Evropske unije. Grci se žale na nemačku škrtost, Nemci na grčko rasipništvo; Francuzi i Italijani su zabrinuti da bi, ako Grčka napusti evrozonu, oni mogli biti sledeći; a u celoj istočnoj Evropi ljudi se pitaju zašto bi njihov novac trebalo da bude potpora životnom standardu grčkih građana koji je i dalje viši od njihovog.
Pritom treba imati na umu da se sve to dešava samo zbog novca, koji doduše jeste vitalna snaga moderne kapitalističke ekonomije, ali ne i najuzvišenija i najplemenitija stvar oko koje treba da se bije bitka za dušu Evrope.
Ipak, ako sagledamo posledice – prve žrtve bilo koje krize – jasno je da je proces evropskih integracija uvek bio definisan krizama koliko i uspesima. Evroskeptici, koji se mršte kad god se pomene „sve tešnja unija“, treba da se sete da je ta fraza, prvi put pomenuta u Rimskom ugovoru, bila više mantra za rasterivanje zlih sila nego operativni princip. Istina je da proces integracija nikad nije tekao glatko i da se od samog početka na putu napretka nailazilo na mnoge ćorsokake.
Većina istoričara vezuje začetke Zajedničkog tržišta za početak 50-ih godina prošlog veka i stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik i Konferenciju u Mesini 1955. godine, kada su prevaziđeni loši počeci iz prethodne decenije. U vreme rata su agencije, osnovane s namerom da postanu tela koja će se baviti planiranjem, bile zanemarene i postepeno odumrle: danas se niko ne seća Evropskog savetodavnog komiteta, formiranog dok su borbe s Nemcima još trajale, i Ekonomske komisije za Evropu Ujedinjenih nacija, koja je trebalo da osnaži ekonomsku integraciju Evrope i sveta; ta tela nikad nisu stigla dalje od objavljivanja izveštaja. Američki napor u tom pravcu je bio ambiciozan, ali se završio beznačajnim učešćem u radu OECD-a. Savet Evrope nije ispunio očekivanja, a prvi ozbiljan pokušaj da se formira evropska vojska, Evropska odbrambena zajednica, prošao je tako neslavno da više nikad nije ozbiljno pominjan.
Težnja ka „sve tešnjoj uniji“ imala je izvesnog smisla u posleratnim decenijama, kad je članstvo bilo malobrojno i kada je trebalo uložiti mnogo truda da se sruše barijere ekonomskoj saradnji dostignutoj 30-ih godina, koje su izolovale narode i zemlje sve do 60-ih. Treba imati na umu i da je Zajedničko tržište uspešnije služilo preraspodeli bogatstva nego što je to činila EU: naročito je zajednički agrikulturni program preusmeravao fondove, sa urbanih područja koja su se brzo razvijala na sela koja su stagnirala, što je ublažavalo sve veću podelu na selo i grad. Kasnije su regionalni fondovi služili sličnoj svrsi.
U deceniji Delorovog predsedavanja (od 1985) učinjeni su prvi koraci ka integraciji koji nisu izazvali veću pometnju. Ti koraci obuhvatali su mnogo viši stepen mobilnosti radne snage i slobodne trgovine, intenziviranje promena u obrazovanju, osnivanje Evropske banke za obnovu i razvoj i dali su veću ulogu Evropskom sudu pravde. Tačno je da je prihvatanje Mastrihtskog sporazuma naišlo na političko protivljenje, ali rezultati referenduma potvrdili su proevropsku orijentaciju javnosti. Bilo je i primera nacionalnog protivljenja – neprijateljski stav Švajcaraca prema ideji pridruživanja naveo je vladu te zemlje da odustane od mogućeg članstva, a Norvežani su dva puta odbacili tu ideju. Ali tih godina preovladao je daleko veći broj zemalja koje su tražile prijem u članstvo.
Širenje EU je možda glavni razlog tome što se zajednička valuta pokazala kao veći izazov nego bilo koji drugi u prošlosti. Setimo se da je na početku Zajedničko tržište imalo samo šest članica. Kad je 1985. godine Žak Delor postao predsednik Komisije, bilo ih je deset; kad je 1994. otišao s tog položaja, a jedinstvena valuta već bila pod znakom pitanja, bilo ih je šesnaest, a deset godina kasnije dvadeset pet.
Ta zaista dramatična transformacija prvi put je pretvorila EU u istinski evropsko telo, uglavnom na svačiju korist. Ali je u velikoj meri povećala i disparitet bogatstva među članicama i zakomplikovala donošenje odluka. To je pre svega značilo da se predložena valutna unija nije svodila samo na šest manje više jednakih ekonomija, nego je podrazumevala i zaštitu finansijske stabilnosti širom kontinenta, od Lisabona do Rige.
Nema pravog razloga za disfunkciju evra. Regionalni dispariteti bogatstva u Americi nisu manji od onih u Evropi. Ali tamo postoje dve stvari kojih nema u Evropi. Jedna je zajednička politička lojalnost federalnom sistemu – biti Amerikanac nešto znači, a biti Evropljanin znači nešto mnogo manje. A druga stvar, koja doprinosi prvoj, jeste postojanje mehanizama za preraspodelu bogatstva i uticaja u zemlji kao celini.
Kreatori evra nisu shvatili važnost nijednog od tih činilaca. Oni su pošli od pretpostavke da će evro doprineti stvaranju osećanja zajedničkog identiteta, a propustili su da vide da valuta, u pogrešnim okolnostima, lako može postati pretnja jedinstvu EU. Takođe su mnogo više pažnje posvetili pitanju fiskalne discipline nego potrebi preusmeravanja fondova. Mastrihtski kriterijumi ograničili su domet kejnzijanskih strategija za borbu protiv recesije, zabranivši budžetske deficite iznad tri odsto bruto domaćeg proizvoda. To pravilo je i u velikim i u malim zemljama češće kršeno nego poštovano, ali ipak pokazuje da su kreatori evra bili više opsednuti mogućnošću inflacije i pada vrednosti valute, nego predviđanjem velike krize koja se spremala. Tako su njihova sopstvena pravila učinila kažnjivim najefektnije oružje koje su vlade imale u borbi protiv nezaposlenosti u recesiji.
Znaci upozorenja već su se javili u traumatičnom iskustvu bivših sovjetskih pribaltičkih država u prvim godinama globalne krize. Polazeći od mnogo niže baze nego Grci, Letonci i Litvanci su bili odlučni da uđu u evrozonu i to su i učinili. Ali oni štednjom plaćaju visoku cenu te odluke. Zašto se onda grčka kriza pokazala politički mnogo težom po evrozonu? Jedan od razloga je to što su pribaltički narodi, svesni da im je Putin na granici, bili voljni da tu cenu plate. Istovremeno, sve snažnija nemačka ekonomija poslužila je ublažavanju problema emigracije.
U Grčkoj je šok bio veći, a volja da se plati cena mnogo manja. Tome treba dodati i čist oportunizam grčkih političara koji tokom najvećeg dela tog perioda nisu propuštali priliku da interese svoje partije i lične ambicije stave iznad potreba nacije.
Suočena sa grčkim prkosom, diplomatija kreditorske strane se, naravno, takođe pokazala neosetljivom, pa je nudila kratkoročna rešenja koja je trebalo ne samo da vrate Grčku na pravi put, nego i da povlađuju finansijskim interesima samih kreditora. Program štednje je bio loše zamišljen i očigledno je pogoršao stvari više nego što je morao. U tome niko nije bio nevin.
Ma koga krivili, jasno je da su posledice koje je to ostavilo na solidarnost kontinenta veoma štetne. Što se kriza više odugovlačila, to je više nagrizala političku kulturu kontinenta i otkrivala dubine našeg neznanja o drugim zemljama i tradicijama. Novinari su posezali za uobičajenim stereotipima – kakve bi to bile novine ako bi propustile da pomenu naciste i kajzera ili drevnu grčku mudrost i Zorbu? Kad se grčka lenjost suočila s pruskom krutošću i uverenošću u sopstvenu ispravnost, etika je postala oružje parohijalne uskogrudosti.
Takvo rasplamsavanje nacionalnih strasti stavilo je pred evro izazov koji će potrajati, bilo da se sporazum skrpi ili ne, jer čak i ako evro preživi, to će se desiti na kontinentu sa različitim političkim tradicijama i ekonomskim učincima, a to znači da sistem preraspodele od zemalja s viškom do zemalja s deficitom mora postati deo evropske kulture.
Teže i važnije pitanje tiče se uticaja krize na budućnost EU. Ako Grčka bude isterana iz evrozone, tvrdnja da je članstvo neopozivo svakako će biti dovedena u pitanje. Ali čak i ako Grčka ostane, kriza bi trebalo da navede Evropljane na razmišljanje o tome da li je sada vreme za pauzu. Glavni problem evropskog projekta je duboko ambivalentan odnos prema nacionalizmu. U devetnaestom veku teoretičari nacionalizma smatrali su da nema nesaglasnosti između ljubavi prema zemlji i međunarodne solidarnosti. Ali to je bilo pre dva svetska rata. Osnivači federalizma u dvadesetom veku, poput Italijana Altijera Spinelija, gotovo da nisu krili gnušanje prema preteranom nacionalizmu, koji su povezivali sa fašizmom i ratom.
Mi možda možemo da pokažemo malo više poverenja. Čak i Ne na grčkom referendumu bio je, kao što ankete jasno pokazuju, a i premijer Aleksis Cipras priznaje – glas za Evropu i dalji ostanak Grčke u evrozoni. Pa ako, posle pet godina najgore depresije od one iz 30-ih godina prošlog veka, grčka javnost i dalje prepoznaje prednosti učešća u Evropi, možemo biti sigurni da u javnom mnjenju većine zemalja postoji čvrsto jezgro proevropskog sentimenta. Razlozi su istorijski (sećanja na svetske ratove), geopolitički (strah od Rusije i lošeg uticaja sa Bliskog istoka), kao i to što ljudi vide da rešenja stvarnih problema leže izvan dohvata pojedinačnih država – globalno zagrevanje i endemski konflikti u Africi i na Bliskom istoku, koji izazivaju strahovito destabilizujuće kretanje ljudi.
Ali ne smemo preterivati, a baš to je evrozona činila, bar kada je reč o načinu na koji se do sada njome upravljalo. Kao prvo, previše često je celu stvar predstavljala samo kao pitanje pristanka na pravila, a prećutkivala je da će centralni bankari, a ne izabrani predstavnici nacija članica, donositi najvažnije odluke u bilo kojoj vrsti demokratske konfederacije. Kao drugo, nedostajala joj je dimenzija preraspodele i solidarnosti.
Ako EU nauči lekciju iz krize evrozone i odustane od nekih nedovoljno izbalansiranih i preterano nametljivih inicijativa koje sâm evro u svom sadašnjem otelovljenju simbolizuje, može se pokazati da je grčka kriza bila samo jedan od onih poremećaja koji prate svaki veliki eksperiment. Ali ako evrozona bude vođena kao i do sada, neće biti važno da li je Grčka ostala u njoj ili nije. Tokom vremena jedinstvena valuta će nastaviti da pravi istu vrstu problema, a politike koje ona otelotvoruje još više će umanjiti popularnost ideje ujedinjene Evrope.
Mark Mazauer je profesor istorije na Univerzitetu Kolumbija.
The Guardian, 12.07.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 15.07.2015.
Srodni linkovi:
Foreign Policy – Zašto Nemačku treba izbaciti iz evrozone
The Guardian – Dužnička kriza: pre i posle Grčke
Miša Brkić – Trijumfalni poraz
Heiner Flassbeck – Šta se dogodilo?
Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Grčkanje na muliću
GRČKA KRIZA