Ovaj starac

Život u desetoj deceniji

Dobro me pogledajte. Dva gornja zgloba na prstima moje leve ruke izgledaju kao da me je obrađivao KGB. Ne, kao da sam bio hvatač za slavnog bacača Candyija Cummingsa, izumitelja slavne krive putanje, koji se povukao iz bejzbola 1877. Drugim rečima, kad bih uperio tu ruku u vas kao pištolj i opalio, metak bi vas pogodio u levo koleno. Artritis.

Stojim naspram vas. Ako jednom rukom pokrijem levo, bolje oko, vidim mutnu sliku tavanice i poda, i zidove ili prozore s desne i leve strane, ali ne nazirem vaše lice ni glavu: u sredini nema ničega. Dobra vest: ako pokrijem desno oko, opet ste tu. Kad sklonim ruku i pogledam vas sa oba oka, praznina nestaje, imate sve tri dimenzije i dobro mi izgledate. Makularna degeneracija.

Imam 93 godine i odlično se osećam. U stvari, dosta dobro kada ne zaboravim da popijem Tylenol na svakih nekoliko sati. Inače mi oštri mali bolovi sevaju niz levu ruku do korena palca. Herpes zoster iz 1996, praćen oštećenjem nerva.

Kao mnogi ljudi mojih godina, raspolažem parom arterijskih stentova koji pomažu mom srcu da radi tika-taka. Opremio sam ga i majušnom plastičnom štipaljkom koja zatvara jednu urođenu rupicu, otkrivenu kada sam zašao u osamdesete. Hirurg koji je zapušio taj VSD (ventrikularni septalni defekt – rado izgovaram te reči) bio je karakterni glumac meksičkog porekla, s brojanicama, u klompama, i vatreni obožavalac Dereka Jetera. Uz taj postupak i stentove, angioplastiju i dve tri lažne uzbune, postao sam spokojan kao panj: ne smetaju mi rentgenske kamere koje sablasno kruže nad mojim golim telom u ledenoj operacionoj sali; tu je i mali tv ekran na kome moje srce izgleda kao krpena vrećica s pohabanim trakama vena i arterija. Nije važno. Uz doručak progutam ružičasti beta blokator i beli statin, zajedno s nekoliko manjih tableta, i odem na gimnastiku za ljudski krš.

Levo koleno mi je deblje i nestabilnije od desnog. Sredio sam ga igrajući fudbal, pre milion godina, ali nedavno se s njim još nešto desilo, ne sećam se šta. Imao sam zakazano ugrađivanje veštačkog zgloba kod čuvenog kolenologa (u programu Metropoliten opere naveden je kao jedan od glavnih donatora), ali sam u poslednjem času promenio kurs i krenuo na injekcije sintetičke žablje dlake ili petlove kreste ili nečeg sličnog što me je oslobodilo bola. Sada napolju hodam sa štapom – “Ne mlataraj!”, čujem kako me opominje moja žena Carol – taksisti ne vole da ih zaustavljate štapom.

Donji deo sredine moje kičme izuvijan je i džombast kao seoski put u Konektikatu jer sam pre sedam-osam godina imao diskus herniju. Zbog toga sam se smanjio za pet do sedam centimetara i od Garyija Coopera postao Geppetto. Posle više dana ječanja na podu, blaženi epidural je okončao moju muku. “Sada možete da sednete”, rekao je doktor skidajući kapu za tuširanje. “Nego, znate li ko je Dominic Chianese?”

“Ujka junior?”, upitao sam zbunjen. “Iz Porodice Soprano?”

“Tako je. On i ja smo članovi kvarteta mandolina koji svake srede svira u hotelu Edison. Možete li nam pomoći da se oglasimo na naslovnoj strani New Yorkera?”

Primao sam udarce, ali su me najgori mimoišli. Znam da sam imao sreće i krišom kucam u drvo, pozdravljam dan i uživam u neočekivanom produžetku. Bolovi i uvrede su podnošljivi. Moja konverzacija je puna rupa i zastoja, i sada redovno šaljem svog ličnog apaškog izviđača u sledeću rečenicu, onu koja nailazi, da proveri ima li u tom krajoliku odsutnih imena ili drugih reči. Ako mi pošalje dimni signal, zastaću kao da razmišljam i onda odvaliti neku banalnost dok se ne setim nečeg boljeg.

S druge strane, još nisam zaboravio Keatsa, ni Dicka Cheneya, ni šta danas moram da podignem s hemijskog čišćenja. Da se razumemo, nisam Christopher Hitchens ni Tony Judt ni Nora Ephron; ali nisam mrtav i glava mi još radi. Propast mi visi nad glavom, ali se moje misli ne zadržavaju na tome. Ne bih se začudio kad bi se iduće nedelje oko mene sjatili na brzinu sazvani najbliži – tužni, potreseni, ali i malčice iznervirani što su morali da dođu – kako bi odlučili šta će dalje sa mnom. To saznanje koje lebdi iznad mene, taj sef od dve tone što mi se ljulja nad glavom na iskrzanom užetu, razlog je što se svi tako obraduju kad me vide. “Sjajno izgledaš! Hej, odaj mi tajnu!” uzviknu ljubazno kad se sretnemo na ulici ili na izlasku iz sale s rentgenom, a u balončiću iznad njihove glave piše: “Blagi bože – još je vertikalan!”

***

Menjamo temu. Naš foksterijer Harry bio je pun iznenađenja. Ludo društven, kao većina pripadnika njegove rase, u zrelim godinama je postao malo uzdržaniji i naučio je da svakog starog drugara ili posetioca naše dnevne sobe pozdravi posebnim mahanjem repom. Kada bi nam prijatelji došli na večeru, prekinuo bi večernju dremku i lagano kružio oko stola kao kelner u restoranu s tri zvezdice. Je li sve u redu? Želite li još nešto? Kakav je bio krem karamel? Terijeri ne vole vodu, ali Harry je uživao u kajaku na Mejnu. Sedeo bi kao pramčana figura između mojih kolena sat ili duže i osmatrao kormorane i jahte. U susedstvu je svojom ličnošću i fantastičnim izgledom ostavljao tako snažan utisak da je jedna lokalna umetnica naslikala njegov divan poentilistički uljani portret na osnovu fotografije koju je krišom snimila u Central Parku. Harry je otišao (još jedno iznenađenje) jednog junskog popodneva pre tri godine, nekoliko dana posle svog osmog rođendana. Bio je sam u našem stanu na petom spratu, kao i obično tokom radnih sati, kad ga je iznervirala grmljavina, pa je izašao kroz poluotvoren prozor. Dobro sam ga poznavao i mogao sam da pogodim šta je osećao tokom tog kratkog leta: prijatnu svežinu kiše na njušci i ramenima, uzbuđenje od vazduha i prostora oko protegnutog tela.

U desetoj deceniji mogu da posvedočim da je mana duboke starosti to što u njoj ima previše mesta za ružne vesti. Dovoljno je da dugo živiš. Kada je Harry poginuo, Carol i ja nismo prestajali da plačemo; sedeli smo u kupatilu s njegovim telom na prostirci između nas – imao je svetlosmeđe mrlje na leđima, a uši su mu još bile tamnije od kiše – i dodavali jedno drugom kutiju s papirnim maramicama. Nisu sve suze bile za njega. Dva meseca pre toga, moja prelepa ćerka, moje najstarije dete, okončala je život, i okeanska snaga i misterija tog događaja nisu ostavile dovoljno mesta za suze. Sad smo mogli da plačemo bez uzdržavanja, da zajedno oplakujemo Harryija i Callie i same sebe. Harry nas je otopio.

Želim da napišem nekoliko zapažanja o starosti, ali pre toga još par reči o gubitku. “Većina mojih vršnjaka su mrtvi. Možeš da proveriš”, rekao je Casey Stengel. Tada je imao 75 godina i savremeni sociolozi bi možda taj tekst stavili u usta deset godina starijem čoveku, ali poenta je ista. Mi metuzalemi nosimo sa sobom sve deblji imenik mrtvih muževa i žena, dece, roditelja, ljubavnika, braće i sestara, zubara i psihoanalitičara, drugara s posla, suseda s letovanja, školskih drugara i poslodavaca, koje smo nekad dobro poznavali i gledali kao bezbedan krajolik naših dana. Nije čudo što smo malo pogureni. Za mene je čudo što nas sve veći teret tih odlazaka nije sahranio i što čak i bol zbog nepodnošljivog gubitka zapravo ustukne pred nečim daljim ali još uporno sjajnim. Mrtvi su otišli, ali se pokreti i pogledi, boja glasa, pa čak i delovi odeće – ona bledožuta marama, recimo – nenadano pojavljuju, praćeni blagim dodirima miline ili razdražljivosti.

Naši mrtvi se gotovo ne mogu izbrojati i želeli bismo da ih teramo pred sobom kao stado, da ih negde zatvorimo kako ne bi odlutali. O svojima volim da mislim kao o saputnicima na brodu “Il de Frans” (tu ideju sam pozajmio od organizacije “Outward Bound”). Evo mog oca, pripaljuje Lucky Strike, još odlično izgleda u smokingu. Eno Teda Smitha, samo što nije pomenuo svoj rodni grad u Glosteru. Stiže Slim Aarons. A evo i Esther Mae Counts iz četvrtog razreda: zdravo, Esther Mae. Tamo je Gardner, iz nekog razloga sa Cecille Shawn. I Ted Yates. Anna Hamburger. Colba F. Gucker, poznatiji kao Šef. Bob Ascheim. Victor Pritchett – i Dorothy. Henry Allen. Bart Giamatti. Moja starija rođaka, dugogodišnja usedelica Jean Webster i njen kasno pristigli britanski muž Capel Hanbury. Kitty Stableford. Dan Quisenberry. Nancy Field. Freddy Alexandre. Tražim druge i ponekad mi gotovo uspeva da nekog sam prizovem. Callie dolazi telefonom. “Tata?” Ona je, nema sumnje, glas joj se nežno podiže na kraju reči – “Tataaa?” – ali ovog puta zvuči malo nestrpljivo. Nekud žuri. A onda Harold Eads. Toni Robin. Dick Salmon, rumen od smeha. Edith Oliver. Sue Dawson. Herb Mitgang. Coop. Tudie. Elwood Carter.

Ta imena je najbolje čuvati u glavi, a ne staviti u kutiju i negde odložiti. Stara pisma su čudesno zanimljiva, ali njihov broj je pregolem, foto-albumi su divni, ali za sobom ostavljaju nešto lepljivo, kao čokoladne karamele. Kućni filmovi su čisto čudo: Zeke, odavno nestali labrador, trči zdesna nalevo, s teniskom lopticom u ustima; moja sestra Nancy, divna u sedamnaestoj, puši cigaretu umrljanu ružem na brodu “Astrid”, a povetarac joj pokreće upletenu smeđu kosu; moja majka se smeje i brzo izlazi iz slike, zbunjeno mašući rukom ispred lica – ima oko 35 godina. Ja sedim prekrštenih nogu ispod stola za ping-pong, u jedanaestoj.

Moj spisak imena je banalan, ali neverovatan, a to je tek delić, samo oni koji su se pojavili za minut-dva. Svako posle šezdesete zna o čemu govorim, samo što je moj spisak duži. Ne zalazim tamo često, ali kad počnem, bataljon mrtvih je na straži, budno čeka. Zašto me tako podržavaju i bodre, zašto me podsećaju na život? To ne razumem. Zašto moje žaljenje nije beskrajno?

***

Počeo sam da računam na tog čuvara pamćenja u belom mantilu; opet tiho dolazi da mi isporuči mrvice iz laboratorijske posude koja sam postao. Pre dvadeset meseci, u danima pred smrt, Carol je ležala u krevetu, kod kuće, polusvesna. Periodi jedva primetnog disanja smenjivali su se s grčevitom borbom za vazduh. Onda bi vrhom jezika blago prešla preko gornjih zuba. Stalno je ponavljala taj obrazac. Zaboravio sam – možda je to milost – veliki deo onoga što se događalo u toj poslednjoj nedelji i nedeljama posle nje, ali to mi se stalno vraća.

Carol je još ovde, ali ne tako pouzdano. Gotovo godinu dana budio sam se iz kratke popodnevne dremke, uvek u istoj fotelji u dnevnoj sobi, i tren pre potpune svesti osećao sam da sedi preko puta mene, na svojoj fotelji. Nije bila duh, već prisustvo i začas bi opet nestala. Već sam počeo da računam na to mada sam znao da neće trajati. Onda je prestalo.

Izgleda da ljudi mojih godina, pa i mlađi prijatelji mogu da se sete velikih delova sopstvenog detinjstva i dugih sekvenci iz najranijeg života svoje dece: celih razgovora, šta su tačno jeli, rođendanskih zabava, izleta, letovanja, odlazaka na balet, vremena kad… Ja to ne mogu i to me grize, a onda, bez ikakve najave ili povoda, nešto iskrsne. Šetam Ladlou Lejnom, u Snedensu, sa svoje dve ćerkice, jednog nedeljnog jutra pre mnogo godina. Bližim se četrdesetim; one imaju otprilike devet i šest godina, i ja se žalim zbog strmog dela puta između nas i naše kuće. Možda starim, podastirem im objašnjenje. Jednog dana ću biti zaista star, kažem, i one će morati da me pridržavaju. Podražavam starca koji mrmlja besmislice i s mukom hoda. Callie i Alice ciče od smeha i drže me, svaka sa svoje strane. Kad prestanem, traže još, i tako mnogo puta.

***

Vidim da mnogo izostavljam. Na primer, moj posao – još radim, na neki način. Čitam. Svet u propadanju grubo nadire. Uvek me nešto uzbudi ili oneraspoloži. Svakodnevica, ali kako to da objasnim? Možda pomoću bloga koji je nedavno postavila na Facebook jedna poznanica iz Australije. “Mili bože, nestalo nam je oraščića!” – tako počinje. “Kako se to dogodilo?” U poslednje vreme mi tako prolaze cele nedelje.

Bliski prijatelji i porodica – moji sad nisu blizu, ali ih uvek mogu pozvati, uvek su sa mnom. Moja deca Alice i John Henry i snaha Alice – da, još jedna – i moje unuke Laura, Lily i Clara, koje su zajedno i svaka za sebe bile čvrste i blistave kao odred marinaca onog dana kad smo sahranili Carol. Kao i drugim danima i na druge načine. Laura, na primer, koja će doći čim je pozovem da me preveze, sa psom i prtljagom, skoro hiljadu kilometara na istok, a onda i natrag krajem leta. Sati razgovora i sna (mog, ne njenog) i onda – napušteni mlinovi u Lorensu, u Masačusetsu, Ket Mausam Roud, reka Naramisik, sve je još tu – odmor od nekoliko dana, opet uz letnje sveće.

Mnogi prijatelji me sad izvode na večeru ili kuvaju za mene. (Jednog popodneva našao sam pred ulaznim vratima sveže ispečeno pile; dva sata kasnije na istom mestu se pojavilo još jedno.) Prijatelji me pozovaju u operu ili u nedeljnu šetnju ili na večeru s njihovom decom u Ist Sajd Deli ili na venčanje u kapeli Rokbound, ili donose sladoled da ga zajedno pojedemo dok gledamo utakmicu Jenkija. Oni su mi spasli život. Prvog leta posle Caroline smrti, čovek koga sam decenijama površno (i lagodno) poznavao slušao je dok sam govorio o promeni rutine, mojim lekarima, šetačima pasa i novinama. Zastao sam na tren i onda je on rekao: “A imaš i nas.”

Druga poruka od koje zastaje dah, takođe kratka, došla je jednog popodneva od mog dugogodišnjeg terapeuta, u času kad sam mislio da sam izgubio gotovo sve. “Ne znam kako ću kroz ovo proći”, rekao sam.

Poćutao je i odgovorio: “Ne znam ni ja. Ali hoćeš.”

Ja sam šampion u jadikovanju, ali osetim opipljivu radost od svog večernjeg Dewara, od Robinsona Canoa između bacanja, od prvih stranica “Sastanka u Samari” ili poslednjih stihova “Pesme” Elizabeth Bishop. Od najkraćeg odlomka Handela, Roya Orbisona ili Dennisa Braina i njegovih čudesnih Mozartovih koncerata za hornu. (Ta ploča u izdanju Angela možda je među prvim stvarima koje smo Carol i ja kupili odmah posle venčanja – slušam je kako odjekuje jednog sunčanog subotnjeg jutra u našoj 24. ulici.) Tu su i lica a onda i imena Jean Dixon ili Roscoe Karns ili Porter Hall ili Brad Dourif u još jednoj reprizi na kanalu Netflix. Chloe Sevigny u “Trees Lounge”. Gail Collins u dobrim danima. Porodično klizanje u blizini Harlema osamdesetih godina, sa službenicima parka, naduvanim od mladosti ili trave, koji prave luping unazad, nasmešeni.

Nove i ne tako nove studije (među njima i šezdesetogodišnja Grantova studija o životu nekih studenata Harvarda iz 40-ih godina 20. veka) potvrđuju da većina nas starijih od 75 godina i dalje same sebe iznenađuje srećom. Stavite me na taj spisak. Deca su nam odrasla i uglavnom odletela iz gnezda, i nadajmo se da su puna sopstvenog života. Prerasli smo svoje ambicije. Ako su nam žena ili muž još s nama, osećamo iskrice zadovoljstva u pouzdanim tokovima rutine, naklonost u dugom ćutanju, spokojstvo u blagoj dosadi starih prijatelja, ponavljanih priča i plesnivih stavova. Kao i u udaljenom, blagom pljusku iza naših prozora.

Mi stari smo ponešto naučili, između ostalog da budemo nevidljivi. Sedim s proverenim prijateljima – starim, ali zapravo ne tako starim: u šezdesetim. Dovršavamo vino i ozbiljno razgovaramo o globalnom zagrevanju u Nijaku ili o transvestizmu Virginije Woolf. Razgovor na tren zastaje i ja ubacim nekoliko rečenica. Gledaju me uljudno, a onda nastavljaju tačno tamo gde su stali. Molim? Kako? Zar ja ništa nisam rekao? Da nisam izašao iz sobe? Da nisam doživeo ono što neurolozi zovu TIA – prolazni ishemijski napad? Nisam želeo da namećem svoje mišljenje, očekivao sam samo reč-dve. Ali večeras nema ničeg. (Žene koje poznajem kažu da njima to počinje da se dešava kad pređu pedesetu.) Kad pomenem tu pojavu nekom približno mojih godina, osmehne se i klimne glavom. Da, mi smo nevidljivi. Slavljeni, poštovani, čak i voljeni, ali ne sasvim dostojni da nas saslušaju. Ti si imao svoju šansu, matori; sad je red na nas.

***

Pitam se zašto ne mislim o posetiocu koji se približava – o smrti. Pre trideset-četrdeset godina često mi je bila na umu, mada više kao neznanka. Smrt me je tada užasavala zato što sam imao gomilu obaveza. Nametnuto suprotno stanje – ni dogovora za večeru, ni atrakcija na vidiku, ni hitnih poslova, zabava, poziva, kupovina, uzvratnih reči ili dodira – ostavilo je prazninu koju ne mogu da osvetlim ili popunim: to stanje pamtim iz ružnih snova i naglih buđenja u detinjstvu. Ne još, ne uskoro, verovatno ne, tešio bih sebe i to dobrodošlo odlaganje manje sam doživljavao kao pretnju a više kao porodičnu obavezu – čaj s tetkom Moli u Monkleru, u bliskoj budućnosti, ali ne sad. Smrt je, u međuvremenu, bila stalno na sceni ili je menjala kostim za sledeći zadatak – kao Bergmanov igrač šaha; kao srednjovekovni noćni jahač s kapuljačom; kao nespretni posetilac Woodyija Allena koji se stumba u sobu dok ulazi kroz prozor; kao čovek u sjajnom kućnom kaputu W.C. Fieldsa – i u mom duhu se preobrazila iz aveti u drugorazrednu poznatu ličnost koja čeka u redu za Lattermanov šou. Ili bezmalo. Neki ljudi koje poznajem kao da su izgubili svaki strah od smrti dok su umirali, i čekali su je sa izvesnim nestrpljenjem. “Umorilo me ovo ležanje”, rekao mi je jedan. “Zašto to ovoliko traje?”, upitao je drugi. Smrt će mi na kraju doći, i ostaće predugo, i mada ne žurim da se s njom sretnem, osećam da sam je dosad gotovo odveć dobro upoznao.

Izvestan zamor smrću postoji u meni i u svima nama na drugi način, mada to jedva primećujemo. Postali smo neumorni voajeri smrti: ona je u jutarnjim i večernjim vestima, kao i u podnevnim – ne samo smrt poznatih ljudi već bilo čija smrt. Poginuli u saobraćajnoj nesreći, pokriveni čaršavom. Mrtva porodica, izvučena iz daleke ruševne zgrade i pobijena mecima. Mrtvi putnici. Postradali od poplava, uragana i cunamija. Mrtvi vojnici koji defiluju u tišini na kućnom ekranu, mladi i brižljivo očešljani. Neprijateljski ratni gubici ili ponovo otkriveni ratni gubici (veći brojevi). Odbojni i otupljujući total ne samo iz ovogodišnjeg rata već i iz onih pre toga, i onih još starijih u kojima su neki od nas preteklih možda učestvovali. Svi mrtvi iz ratova i prirodnih katastrofa, i pucnjava u školama, i uličnih zločina, i porodičnih zločina koje je svako od nas još jednom izbegao i sad se oseća grozno i planira da ode na mesto nesreće i ostavi venac ili papirno cveće. Ničeg novog o smrti, naravno, osim što sad ima bolji publicitet. Postali smo veštaci smrti iz druge ruke; znamo o njoj više nego mrtvozornici, srodili smo se s njom kao oni jadnici iz davnih vekova koji su pokušavali da prežive kontinentalne epidemije. Smrt je fuj, ali… upali televizor.

***

Snalazim se. Ponekad mi se učini da imam više energije i nade nego neki moji vršnjaci, ali zaslugu za to ne pripisujem sebi. Nisam član kluba ljubitelja knjige ili bridža; ne učim mandarinski niti idem na časove viole. U povremenim naporima da sačuvam mozak od buđi, počeo sam da učim napamet kraće pesme – Auden, Donne, Ogden Nash i drugi – koje ponekad recitujem u sebi dok šetam psa, Harryijevog naslednika, foksterijera Andyija. Postao sam i bloger, i uživam u lakoći i slobodi te forme: pomalo me podseća na pravljenje papirnih aviona i gledanje kako hvataju vadušnu struju. Ali zar ne bi trebalo da se bavim nečim ozbiljnijim ili složenijim – pozni radovi, solidna dela kojima se smeši op. cit.? Bojim se da ne bih. Misli starosti su kratke misli. Ne čitam Sveto pismo i ne držim se životnih recepata osim možda pravila za starce Waltera Cronkitea, koja mi nisu isporučena preko televizije: Pazi, prdež ume da iznenadi. Nikad ne preskači piće. Nikad ne ignoriši erekciju.

Računam na viceve, čak i one o smrti.

Učiteljica: Dobro jutro, razrede. Danas je prvi dan škole i treba da se upoznamo. Prozivaću vas jednog po jednog i svako će nam reći svoje ime i, možda, čime se bave mama ili tata. Da počnemo od ovog kraja.

Dečak: Moje ime je Irvin a tata mi je automehaničar.

Učiteljica: Automehaničar! Hvala ti, Irvine. Sledeći?

Devojčica: Zovem se Ema a moja mama je advokatica.

Učiteljica: To je dobro, Ema! Sledeći?

Drugi dečak: Ime mi je Luka i moj tata je mrtav.

Učiteljica: O, Luka, to je tužno. Svima nam je žao zbog toga, je l’ da razrede? Luka, možeš li nam reći šta je tvoj tata radio pre nego što je umro?

Luka se hvata za grlo i krklja.

Nije loše – čuo sam da učenici četvrtog razreda baš vole ovaj vic. Evo još jednog.

Muž i žena su bezuspešno pokušavali da naprave dete. Prolazile su godine, bili su uporni – ali ništa. Voleli su se pa su im pokušaji bili prijatni, ali su s vremenom počeli da tuguju. Na kraju je ona zatrudnela, čuvala se u trudnoći i rodila divnog dečaka od skoro četiri kilograma. Bili su van sebe od sreće. Te večeri ponosna majka je rekla mužu da svrati do lokalnih novina i oglasi rođenje kako bi radosnu vest podelili s prijateljima. Sutradan ga je pitala je li to obavio.

“Jesam”, reče on, “ali nisam znao da su ti mali oglasi tako skupi.”

“Skupi? Koliko si platio?”

“Osamsto trideset sedam dolara. Imam priznanicu.”

“Osamsto trideset sedam! Sigurno si nešto pogrešio. Šta si im rekao?”

“Devojka na šalteru dala mi je formular. Upisao sam tvoje i moje ime, ime i težinu malog Tedija, i kad ćemo početi da primamo posete. Dao sam joj to, izbrojala je reči i upitala: “Koliko puta?” Rekao sam – dvaput nedeljno tokom četrnaest godina i onda mi je dala račun. Okej?”

Čuo sam taj vic pre više od pedeset godina, kada je moju prvu ženu Evelyn i mene pozvao na čaj otmeni stari par, koji se nedavno doselio u naše malo susedstvo. Bili su u poodmaklim sedamdesetim i vrlo ljubazni. Jedva smo se poznavali i začudio sam se kad je stari gospodin zamolio suprugu da nam ispriča vic o paru koji pokušava da dobije dete. “Ne, ne”, rekla je ona. “Ne žele to da slušaju.”

“Hajde, draga – znam da će im se dopasti”, rekao je sa osmehom. Narogušio sam se u sebi i pripremio se za lažni smeh kad je ona stidljivo počela. Na kraju smo se, naravno, svi slatko smejali.

Te noći Evelyn je rekla: “Jesi li video Keithovo lice dok je Edie pričala vic? A njeno? Šta misliš, da li je moguće da oni to još rade?”

“Video sam, i mislim da rade. Pomislio sam isto što i ti. Neverovatni su.”

Tada mi je to saznanje bilo novo, ali sad nije. Sećam se odlomka na koji sam naišao mnogo godina kasnije u uvodniku Timesa; napisao ga je čovek kome je nedavno pre toga umrla supruga. “Spavali smo goli u istom krevetu četrdeset godina”. Tu je i moj divni kolega Bob Bingham, koji je umro pre šezdesete. Jedan prijatelj ga je upitao šta je propustio ili šta bi drukčije radio kad bi dobio priliku. Zamislio se na tren i rekao: “Više onih stvari.”

Više onih stvari. Više ljubavi; više bliskosti; više seksa i romanse. Vratite nam to, nije važno kako, nije važno što smo stari. Taj naš žarki uzvik potvrdili su Simone de Beauvoir i Alice Munro i Laurence Olivier i gomila starih drugara. Laurence Olivier? Mislim na ono što je rekao u nekom intervjuu: “Iznutra smo svi sedamnaestogodišnjaci rumenih usana.”

To je nezgodna tema, posebno kad dolazi od svežeg udovca, ali ću otići korak dalje u kršenju koda i reći da smo Carol i ja ponekad o tome razgovarali. Nismo smatrali da je memorijalna vernost važna. Po našem mišljenju, pokojni supružnik – verovali smo da ću to biti ja – neće više biti tu ali zna, ili je znao da će uvek biti voljen. Samo napred, draga – ne propuštaj trenutak. A Carol je pred kraj rekla: “Ako vidim da za godinu dana nisi nikog našao, vratiću se da te proganjam.”

***

Starenje je na drugom mestu među mojim najvećim životnim iznenađenjima. Za tri koplja ispred njega je otkriće da naša potreba za dubokom vezanošću i intimnom ljubavlju ne iščezava. Mi stari svakog dana i svakog sata čeznemo za ljubavlju i obnovom domaćeg života, za nekim s kim ćemo otići u bioskop ili muzej, za nekim ko će sedeti pored nas u autu dok se vraćamo kući.

U ovim godinama ništa nije lako i prvi sastanak starijih ljubavnika može biti veoma rizičan. U sobu se uvlače uzdržanost i nespretnost. Ali i sreća. Jedan moj poznanik, bogati stari udovac oženio se medicinskom sestrom koju je upoznao u bolnici, ali nije mogao da joj zapamti ime. Zvao ju je “dete”. Dvostruka udovica od osamdeset i kusur koju odavno znam, našla je još jednu ljubav, krhkog ali živahnog profesora sa srednjeg zapada, blizu devedesete, i par je proveo dve-tri srećne godine zajedno pre nego što je on umro. Kad je pozvala njegovu decu da se dogovore kada da dođe po svoje stvari koje su ostale kod njega, videla je da su sve što je bilo njeno poređali ispred ulaznih vrata.

Ali dođavola sa svima njima i sa svim tim, u redu? Nazdravlje, dragi starci. Imate pravo na to, svi do jednog. Najpunije pravo; nije bitno zašto ili zbog čega; negde u noći; voli me zauvek ili bar do sledeće nedelje. Nama i svakom koga to uznemirava, svakom ko je mlađi i ko se još zgražava kad vidi starije ljude kako se grle, preporučujem Updikeovo “Seks ili smrt: sam izaberi” – rečenicu koja se pojavljuje (u malo dručijem obliku) u njegovoj kasnoj priči “Igranje s dinamitom”.

To je veliko pitanje, odličan izbor plana osiguranja. Mislim da se može naći u Zakonu o nezi i brizi. Primite to od nas koji poznajemo prazninu gubitka, a još krstarimo, osećamo se srećnim i ne potpuno usamljenim.

Autor piše za The New Yorker od 1944. National Magazine Award for Essays and Criticism je ovaj tekst proglasio za najbolji esej u SAD napisan 2014. godine.

Roger Angell, The New Yorker, 17.02.2014.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 07.02.2016.

Srodni link: Šta mrtvi ne znaju