Srbija je uhvatila korak sa svetom, barem kada je reč o obrazovanju. To tvrdi ministar prosvete. Po običaju, ministar je ostao nedorečen. S kojim svetom? Na šta ministar uopšte misli kada kaže svet? Kojim se merama služi kada ocenjuje da „hvata korak“? Za šta je mera „korak“ kada govorimo o obrazovanju? Šta je uopšte obrazovanje za ovog ministra?
Pomozimo ministru. Pokušajmo da osmislimo njegovu tvrdnju. Hajde da pretpostavimo da je ministar mislio na konkretne podatke dobijene ako ne iz relevantnih, a onda barem iz međunarodno priznatih istraživanja za komparativno praćenje prosvetnih učinaka. Jedno takvo istraživanje, s visokim ugledom među školskim vlastima širom sveta, jeste Program za međunarodnu procenu postignuća učenika – poznatiji pod skraćenicom PISA.
Kako Srbija stoji u ovom programu Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD)? Ne znamo. Razlog što to ne znamo je jednostavan: Srbija nije učestvovala u prikupljanju podataka kada je prošli put, 2015. godine, trebalo proceniti uspeh domaćih škola. Đaci u Srbiji preskočili su testiranje ne samo zato što se kasnilo sa pripremama, nego i zato što država nije bila u stanju da obezbedi sredstva potrebna za proveru. Jeste, to je vreme kada je današnji nelegitimni predsednik republike bio predsednik vlade.
Tada se spekulisalo da sredstva nisu manjkala a pripreme odocnile samo zbog poslovične nesposobnosti novoradikalskog režima: s obzirom na očajne rezultate iz prethodnog istraživanja, kada su učenici iz Srbije ubedljivo zauzeli mesto u donjoj polovini tabele zemalja učesnica u projektu PISA, pretpostavljalo se da je režim – vođen tipičnim novoradikalskim lukavstvom – naprosto želeo da izbegne novo prosvetno sramoćenje.
Stvari su se u međuvremenu tobože promenile. Danas imamo zakon po kome škole moraju učestvovati u istraživanjima koja se sprovode na osnovu potpisanih međunarodnih ugovora. Pa se tako mora sprovesti i novo istraživanje u okviru PISA. Pošto se ta istraživanja rade na svake tri godine – 2018. je nova godina istine. Od aprila će u preko 200 škola više od 8000 učenika rešavati testove iz čitalačke, matematičke, naučne i finansijske „pismenosti“. (Pismenost tu stoji kao sinonim za kompetenciju ili jednostavno sposobnost.)
Možemo sada da nagađamo da ministar prosvete zna nešto što drugi ne znaju i zato tvrdi da domaće školstvo „hvata korak sa svetom“. Recimo, prošle godine su, stoji u vesti, đaci vežbali da rešavaju PISA testove i tako se pripremali za ovogodišnju zvaničnu proveru. Možda su đaci na toj probi postigli izvanredne rezultate i ministar sad s pravom računa da će se Srbija na osnovu novih merenja znatno podići na rang listi. Kako god da je to probno testiranje prošlo, rezultate, izgleda, zna samo ministar.
Moguće je i da je vežba poslužila da ovdašnje školske vlasti smisle način da prevare međunarodne ocenjivače. Iako postoje pravila po kojima se biraju škole i đaci, već sama činjenica da će iste testove đaci iz različitih škola raditi u različito vreme, u rasponu od mesec i po dana, izaziva sumnju, pošto znamo s kakvim vlastima, i sa kakvom konkretnom osobom na čelu domaćeg obrazovanja imamo posla. Ne bih se iznenadio ako se pokaže da je neka prosvetna ujdurma bila razlog za ministrovo uverenje da se „hvata korak sa svetom“. Ali, o tome glavu treba da lupaju OECD-ovi ljudi zaduženi za PISA.
Iskrslo je, pak, nešto drugo o čemu će morati da misli ovdašnja prosvetna vlast. U okviru PISA od ove godine se pored provere čitalačke, matematičke, naučne i finansijske kompetencije uvodi provera još jedne sposobnosti učenika – tolerancije. Naime, dizajneri testova za PISA osmislili su i proveru sposobnosti učenika da prihvate drugačije kulture i uverenja, da odole predrasudama, te naprave razliku između pouzdanih i nepouzdanih izvora informacija i odbace lažne vesti.
Eto izazova za domaće školstvo. Ako bi se čitalačka i matematička kompetencija mogle i lažirati dobrom selekcijom i pripremom učenika, šta raditi s tolerancijom? Kreatori su zamislili da novi test bude odgovor struke na trenutno loše stanje u svetu. Pored drugih sposbnosti, smatraju oni, zrele osobe moraju da nauče kako da žive sa drugačijima od sebe i kome da veruju, e kako bi svet postao ako ne baš bolje a onda makar stabilnije mesto za život.
Iako ne vidim da domaće obrazovanje može uspešno da odgovori na ovaj OECD-ov potez – reklo bi se čak, iz ugla našeg školstva, svojevrsnu provokaciju – čitava stvar, kada do toga dođe, biće ipak lako rešiva. Naime, na pomen novih testova promptno su reagovale administracije Engleske i Sjedinjenih Država – njihovi đaci naprosto neće raditi novi test. (Zabavno je to što je, za razliku od Engleske, Škotska novi test prihvatila sa oduševljenjem.) Kakve se istine plaše tamošnji obrazovni čelnici možemo da spekulišemo. Kao što možemo pretpostaviti i da bi razvijanje jedne takve kompetencije ozbiljno podrilo tekuće režime u tim zemljama.
Šta bi bio rezultat takvog testa u Srbiji, pouzdano znamo. Ali, ne treba strepeti, sasvim je sigurno da će ovdašnji ministar u vezi s tim držati korak sa svetom – to jest jednim njegovim (lošijim) delom – i jednostavno odbiti da se i ova provera uradi u domaćim školama, barem dok se ne nađe način da se vara i na ovom testu.
Peščanik.net, 03.02.2018.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Ko testira testiranje?
Aleksandar Baucal – PISA, PISA, e pa šta je, ako je PISA nije lav…
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
- Banjska, pa Banjska… - 09/04/2024
