Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Ramuš Haradinaj uhapšen je u Francuskoj početkom januara po poternici Srbije. Nakon što je više puta odlagao donošenje odluke o izručenju, francuski sud – zadržavši Haradinaja više od tri meseca u Francuskoj (istina, ne u pritvoru, ali ipak s ograničenom slobodom kretanja) – doneo je odluku da ga ipak ne izruči Srbiji. Sudeći po onome što nam je za sada poznato iz medija, ali imajući u vidu i ono što je izjavila njegova advokatica, sud je odlučio da Srbija Haradinaju ne može da ponudi fer i pravično suđenje. Kako stvari stoje, on će uskoro biti u Prištini.
Navedeno obrazloženje, samo po sebi, nije sporno. Vrlo lako možemo zamisliti pod kojim bi se pritiskom mogao naći srpski sud koji bi sudio Haradinaju. Takođe se može zamisliti da bi neko poput Haradinaja u srpskom zatvoru mogao biti izložen različitim vidovima zlostavljanja. Ukoliko je francuski sud imao indikacije da zaista postoji takav rizik, ne samo da je imao pravo, nego je bio u obavezi da odbije zahtev za ekstradiciju, u skladu sa međunarodnim pravom ljudskih prava.
Ono što jeste sporno je činjenica da je francuski sud Haradinaja jednostavno pustio na slobodu. Ponavljam, za sada još uvek ne znamo šta je francuski sud utvrdio u pogledu materijala koji je dostavila Srbija (konfuziji doprinosi i činjenica da su mediji oprečno izveštavali o njegovoj odluci). Haradinaju je ranije suđeno pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, i to u jednom od najkomplikovanijih postupaka pred tim sudom. On je pravosnažno oslobođen optužbi, ali srpski zvaničnici su više puta istakli da se domaća optužnica ne odnosi na zločine za koje mu se ranije sudilo, te princip ne bis in idem (ne može se dva puta suditi za isto kažnjivo delo) nije prepreka novom suđenju.
Ukoliko se francuski sud isključivo rukovodio činjenicom da Haradinaj u Beogradu ne može dobiti fer suđenje, te na osnovu toga u potpunosti zanemario dokaze koje je dostavila srpska strana, prekršio je jednu od fundamentalnih normi međunarodnog humanitarnog prava, a to je princip aut dedere aut judicare (ili izruči ili sudi) u vezi sa ratnim zločinima. Ovaj princip podrazumeva obavezu države koja pod svojom jurisdikcijom ima lice koje se sumnjiči za ratne zločine da ga izruči drugoj državi koja će mu suditi, ili da mu sama sudi, što Francuska nije učinila.
Moguće je da Srbija jednostavno nije dostavila adekvatne dokaze. Ipak, hapšenje Haradinaja u Francuskoj po optužnici Srbije po mnogo čemu podseća na hapšenje Orića u Švajcarskoj 2015. godine. Tada je švajcarski sud zaključio da Orića ne bi trebalo isporučiti Srbiji, ali je povratak Orića u Bosnu i Hercegovinu uslovio pokretanjem suđenja za ratne zločine u samoj BiH. I zaista, suđenje Naseru Oriću pred Sudom BiH još uvek traje. Francuski sud nije tako postupio.
Uopšte se ne radi o tome da li je Haradinaj zaista kriv ili nije; o tome može da odluči samo sud, a ne javno mnjenje na jednoj ili drugoj strani u oružanom sukobu. Međutim, dovoljno je da postoji osnovana sumnja da je Haradinaj počinio ratni zločin da bi nastala obaveza da se to istraži i da mu se za to sudi.
Još je prvo Pretresno veće MKTJ koje se bavilo slučajem Haradinaj u presudi iz 2008. godine naglasilo postojanje rasprostranjenog straha od odmazde među svedocima Tužilaštva. Više zločina pokrivenih otpužnicom, uključujući i masakr nad četrdesetak Srba i Albanaca čija su tela pronađena u Radonjićkom jezeru, mogli su se pripisati pripadnicima OVK, ali ne, van razumne sumnje, samom Haradinaju. S obzirom na dokaze koje je Tužilaštvo bilo u stanju da iznese, Sud nije mogao da utvrdi da je Haradinaj kriv. U sudskom pogledu, to poglavlje je zatvoreno. Ipak, činjenica je da je jedan međunarodni sud našao da, kada je reč o navedenim zločinima, ima dovoljno dokaza da se pokrene postupak, pa prosto ne možemo da se odupremo utisku da je francusko sudstvo pogrešilo kada nije pokrenulo novo suđenje po optužnici Srbije.
Ipak, ova kratka repriza slučaja Haradinaj najviše će uticati na predstojeća suđenja pred Specijalizovanim većima Kosova u Hagu. Bez obzira na kvalitet i količinu materijala koje je prikupilo srpsko Specijalno tužilaštvo u vezi sa zločinima OVK, teško je zaključiti po čemu je ono bilo u boljoj poziciji od Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKTJ) kada je ono istraživalo te iste zločine. Pritom treba imati u vidu da je MKTJ istragu vodio tek nekoliko godina po okončanju sukoba, a suđenja pred Specijalizovanim većima Kosova počeće možda čitavih 20 godina od rata na Kosovu. Neki svedoci više nisu živi, oni koji jesu slabije pamte navedene događaje nego pre 10 ili 15 godina, a i samih žrtava kojima bi osuđujuće presude trebalo da donesu satisfakciju sve je manje. Pitanje se postavlja samo od sebe: da li će Specijalizovana veća Kosova biti u stanju da zaista donesu pravdu žrtvama (i srpskim i albanskim) ili će se pretvoriti u još jednu crnu rupu budžeta Evropske unije?
Ne možemo znati šta su tačno mislile sudije u Kolmaru, ali sudeći prema onome što nam je za sada poznato, odluka francuskog suda nije pravedna. Štaviše, ona je protivpravna.
Peščanik.net, 28.04.2017.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Ko to tamo ponižava
Nemanja Stjepanović – Višak politike, manjak dokaza
KOSOVO