Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Kalemegdan

Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Kalemegdan, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Odluka francuskog suda da Ramuša Haradinaja, sadašnjeg kosovskog političara i nekadašnjeg komandanta tamošnjih oružanih snaga ne izruči Srbiji – neočekivana je. Zapravo, preciznije, sama odluka verovatno nikoga nije iznenadila, ali je u tekućem političkom kontekstu „neočekivano“ njeno obrazloženje. Francuski sud je praktično rekao da Srbija nije pravna država, to jest da njeno sudstvo nije nezavisno. Pored ostalog, smatra sud, od velikog uticaja u slučaju Haradinaj bila bi i činjenica da on ima kosovsko državljanstvo, a Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova. Iako nemamo uvid u celokupnu odluku suda, jedan njen deo objavljen u medijima sugeriše da je francuski sud ustanovio da dela za koja je Haradinaj optužen nisu politička, ali da bi politički odnosi Srbije i Kosova mogli imati uticaja na njegov status tokom suđenja. Odluka implicira i da bi okrivljeni za zločine na Kosovu trebalo da polože račun pred tamošnjim sudovima ili pred nedavno (2016) osnovanim Sudom za bivše pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova sa sedištem u Hagu, koji će suditi prema kosovskim zakonima. Osnivanje tog suda je još jedno u nizu posrednih priznanja da je Kosovo nezavisno od Srbije.

Dobro, sve smo to znali i ranije: ovde se, što se tiče suđenja ratnim zločincima, već deceniju i po malo šta menja, te da u vezi sa tim stvari bivaju samo sve gore. Kada se tome u ovom konkretnom slučaju dodaju i prethodne odluke Suda u Hagu, ovo novo odbijanje nimalo ne iznenađuje. A opet, obrazloženje izgleda pomalo neočekivano. Ono je došlo samo nekoliko nedelja posle jednoglasnih čestitki i neskrivenog oduševljenja zbog pobede ovdašnjeg predsednika vlade na izborima za predsednika republike. Ta osoba sa višestrukim identitetom, koja nikako da odluči da l’ joj je draže da ga vide kao predsednika vlade ili kao „novoizabranog“ predsednika republike, kao proevropskog političara ili nikada preobraženog zadrtog nacionalistu, ne samo što se često predstavlja kao (potencijalni) miljenik „Zapada“ – vidi, recimo, insistiranje na izjavi jednog inače krajnje sumnjivog američkog senatora u domaćim medijima – nego i sa tog istog „Zapada“ neretko stižu potvrde za takav njegov status.

I sad, posle obostranih izjava ljubavi, desio se razdor: jedan francuski sudija bez uvijanja je pokazao da je petogodišnji politički učinak „miljenika“ pored ostalog i potpuno urušavanje domaćeg sudstva. (Na to je upozorio i jedan ovdašnji bivši tužilac: „imam bojazan da mešanje predstavnika izvršne vlasti to ne pokvari“, kao što se to i ranije već događalo sa zahtevima za izručenje.) Naravno, na konstataciju da je domaće sudstvo politizovano odavde se trenutno odgovorilo da je odluka francuskog suda „više od svega politička“ i još – „sramna, skandalozna, protivpravna i apsolutno nepravična“. Pa smo tako umesto razmene simpatija, sada dobili poruke mržnje, kako to obično biva u strasnim vezama. A da neka veza tu ipak postoji (popustimo sad na kratko pred iskušenjem teorija zavere) može se spekulisati i povodom odlaganja francuskog suda da donese odluku. Pošto smo svi mogli da pretpostavimo kakva će ta odluka biti, možda nije bilo razloga da je francuski sudija mesecima odlaže. Ali, kao za inat, vreme za odluku podudarilo se sa ovdašnjim izborima za predsednika republike. Dobar deo kampanje predsednika vlade počivao je na isticanju njegovih odličnih veza sa (zapadnim) svetom, pa ne bi bilo zgodno da mu iz tog sveta stigne šamar za to što je urušio državu.

I da ovu spekulaciju odmah relativizujemo: za razliku od naše, u demokratskoj državi sud je sud, i on ne bi smeo imati veze sa vlašću. Može vlast – zakonodavna i pre svega izvršna – pokušati tu i tamo da se uplete i izdejstvuje ovo ili ono, ali to nije verovatni scenarij, pre svega zato što se zaista retko događa. U tom se pogledu sudovi u zapadnim demokratijama razlikuju od ad hoc suda za Jugoslaviju, ili Međunarodnog krivičnog suda, gde su političke konsideracije od početka upisane u mandat. Zato treba podići ogradu prema pomisli da bi mogla postojati veza između „oklevanja“ francuskog suda i srpskih predsedničkih izbora.

Kako god, sva ova buka i bes domaćih zvaničnika protiv francuskog suda deluju krajnje neiskreno, to jest namešteno. „Najnameštenije“ (recimo to tako nepravilno, jer sasvim odgovara izveštačenosti retorike „novoizabranog predsednika“) delovao je bes samog predsednika vlade na jučerašnjoj konferenciji. Njegov obračun sa francuskim sudijom, čitanje njegove odluke stavku po stavku i onda neuko komentarisanje, sa sve pominjanjem „čokolada i bombona“, a sa „čokoladama i bombonama“ i „silovanih žena, ubijenih ljudi, ljudi bačenih u reku“ (što je retorički pandan „vađenju očiju i klanju“, kada je reč bila o jednoj drugoj neizručenoj osobi), ličio je ponajpre na amatersku pozorišnu predstavu. Ali, od predsednikovog amaterizma, na koji smo se takođe već odavno, nažalost, navikli, više nas pogađa njegova okorelost i odsustvo saosećanja prema žrtvama čiju nesreću i ovaj put bezočno instrumentalizuje. Žrtve su u ovom domaćem jeftinom pravnom vodvilju ionako gurnute u stranu i služe samo kao pomoćni rekvizit. Brine, međutim, to što se spram domaćih amatera nalaze takođe – amateri. Makedonski scenarij, koji se valjda neće odviti do kraja, savršen je primer (vidi posebno prošlogodišnje izjave Johannesa Hahna o krizi u Makedoniji) za nepromišljenu intervenciju: taj scenarij je pored ostalog i posledica podrške koju su donedavno najjačem akteru na makedonskoj političkoj sceni davali zvaničnici iz EU, sve u ime stabilnosti, a protivno svim vrednostima za koje se tobože zalažu.

Peščanik.net, 28.04.2017.

Srodni linkovi:

Nadežda Milenković – Ko to tamo ponižava

Nemanja Stjepanović – Višak politike, manjak dokaza

Pavle Kilibarda – Problem Haradinaj

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).