Predgovor iz autorove nove knjige „Moderno ustavotvorstvo. Tri priče o odnosu istorijskih slučajnosti i normativnih principa“, Fabrika knjiga i Peščanik, 2024.
Every constitution has an interesting story to tell.
Günter Frankenberg
1. Svaki ustav priča neku zanimljivu priču. Ili, možda bi bilo preciznije reći: iza svakog ustava nalazimo neku zanimljivu priču. Jer ustav, sam za sebe, tek je list hartije, ili mala knjiga. Ono što tamo piše često nije previše atraktivno za ljude koji nisu pravnici: apstraktne odredbe, ponekad napisane sumnjivo lošim stilom, sa dugačkim rečenicama koje kao da obeshrabruju vaš eventualni napor da razumete tekst. Naravno, tu i tamo, najčešće u preambuli i uvodnim odeljcima, naići ćete i na neke zanimljive izreke, koje grubo možete podeliti u dve grupe, one koji gledaju u prošlost i one koji skiciraju poželjnu budućnost. No, to nije uvek lako razumeti, između ostalog i zato što su taj tekst, taj ustav, napisali neki ljudi u nekom istorijskom trenutku, koji je za njih bio sadašnjost a za nas je tek prošlost, ponekad tako daleka da o njoj saznajemo tek iz udžbenika istorije. Da li to znači da moram da razumem njihovu prošlost da bih razumeo tekst mog ustava?
Pitanje je možda suvišno, jednostavno zato što možda ni ne morate da čitate ustav. Na primer, može biti da ste dovoljno stari da pamtite više decenija života u „vašem“ društvu i državi, pa još može biti i da ste dovoljno srećni da ste te decenije proživeli u pristojnom društvu. Ako ste državljanin Danske ili Norveške, verovatno je da ćete, i ne čitajući ustav, znati da ste autonomna osoba koja uživa osnovna prava; znaćete i da ste ravnopravni s drugim ljudima. Bićete sigurni i da država garantuje vašu autonomiju tako što štiti ta vaša prava, uključujući i zaštitu vašeg prava da budete različiti od većine. Bićete isto tako uvereni kako će država prema vama i svim vašim sugrađanima uvek postupati sa jednakom brigom, garantujući vam socijalnu sigurnost i ljudsko dostojanstvo u situacijama i životnim fazama koje vas čine ranjivim ili nemoćnim. Konačno, bićete sigurni da država upravlja pravično. Svaki njen zakon i odluka transparentni su i podložni vašoj kontroli i vi uvek možete da zahtevate odgovor na pitanje da li i kako konkretna državna akcija doprinosi vašim pravima. Ukratko, nema potrebe da se zamarate čitanjem ustava: vaše praktično iskustvo života u zajednici iskustvo je slobode, jednakosti i solidarnosti; konačno, nema razloga da ne verujete kako će sva ta dobra sutra biti garantovana i vašoj deci.
Ipak, svi znamo da takva slika, sve i ako bi tačno opisivala Dansku i Norvešku, ne kaže mnogo o stvarnim životima velike većine ljudi u drugim društvima, pod drugim političkim režimima. Svet je loše mesto, u kome milioni ljudi bukvalno ne znaju da li će doživeti sutrašnji dan. Između krajnosti rata, terora, zločina ili masovne smrti od gladi i zaraznih bolesti, s jedne strane, te danske i norveške idile, s druge strane, nalazimo mnoga lica nepravde i konflikta: gorke svetonazorske sukobe, političku represiju, socijalnu nejednakost i ekonomsku eksploataciju. Lista bi mogla biti i duža, no to su samo reči koje manje ili više uverljivo opisuju ljudsko stanje. I tu negde nalazimo ustav. Treba uvek imati u vidu da se ustav ne donosi za idealan svet, slobodan od nabrojanih sukoba i nepravdi. „Tamo“, u jednom takvom svetu, najviši pravni akt ne bi bio potreban. Nama ustav treba danas i ovde, prvenstveno zato što nam je – i samo ako nam je – stalo da odbranimo ljudsku autonomiju, dostojanstvo i pravdu u svetu u kome su prilike za njihovo gaženje mnogobrojne i akutne. U prvom poglavlju ću, između ostalog, objašnjavati podelu političkih režima na ustavne i neustavne. Primetimo zasad tek kako je reč o razlikovanju društava i zajednica u kojima je ustav važan od onih u kojima ustav nije važan. Ustav je važan samo ako garantuje vašu individualnu slobodu i ravnopravnost sa drugim ljudima danas i ovde, te napose ako vas štiti od samovolje političke vlasti. Dodajmo ovim vrednostima i zahtevima još ljudsko dostojanstvo, zaštitu manjina i socijalnu pravdu, pa nazovimo sve to zajedno ustavnim dobrima.
2. Ova knjiga je, kao i mnogi akademski poduhvati, počela sa identifikacijom određene ideje, teme i hipoteze, samo da bi završila kao nešto sasvim drugo. Hteo sam da napravim neku vrstu sažete analize ustavne demokratije, na tragu čuvene Oksfordove serije Veoma kratkih uvoda. Mislio sam kako bi to moglo biti korisno u zemlji kakva je Srbija, u čijoj modernoj istoriji su se smenjivali razni politički režimi, ali gde se pokušaji uspostave demokratije sve do danas završavaju u žalosno pervertiranim oblicima lične vlasti. Ukratko, hteo sam da napravim knjižicu o tome zašto je ustav važan, koja bi se mogla čitati i kao tekst o tome kako bi, pod kojim uslovima, ustav mogao da postane važan za Srbiju.
U planu te nesuđene knjige, poglavlje o istoriji nastanka modernog ustava i konstitucionalizma bilo je zamišljeno kao neka vrsta okvira neophodnog za razumevanje ustavne demokratije. No brzo se pokazalo da s ustavnom istorijom ide teško, pogotovo u kriznim vremenima. Jedan od zadataka ovog predgovora je da ukaže na važnost ustavne istorije za razumevanje krize. Počinjem uvidom da su ovo neobična vremena za studente ustava. Ustavna demokratija se raspada, a ustav kao da nikad nije bio važniji, barem ako je suditi po pažnji koju mu posvećuju kako ljudi u akademiji tako i političari. Možemo reći i ovako: ustavno pitanje je zanimljivo baš zato što živimo u istorijskom momentu u kome se ustavna demokratija urušava na mestima gde to nismo očekivali i na načine koji su dosad bili nepoznati. Verujem da se to može empirijski pokazati i da se odatle mogu izvesti neki naizgled radikalni normativni zaključci. Zato, pre nego što se vratim pitanju opravdanja ustavno-istorijskog istraživanja, evo jedne kratke – analitički nepotpune i argumentacijski verovatno nedovoljno pouzdane – ekskurzije o stanju ustavne demokratije.
Osnovni empirijski uvid glasi da stare izvesnosti više ne važe; život u demokratiji više nije samorazumljiva konstanta; populizam i iliberalizam, diktature, autokratije i plebiscitarni despotizmi, nisu više svodivi na TV vesti iz bezbedno udaljenih zemalja, čije bi se pažljivo proučavanje mirno moglo prepustiti univerzitetskim katedrama i opskurnim policy ekspertima. Trampov prvi mandat i Bregzit bili su pozivi na uzbunu onima koji su verovali u sposobnost ustavnog režima da se efikasno odupre izazovima plebiscitarno legitimirane lične vlasti i zloupotrebe većinskog principa. Ili pogledajte Evropsku uniju. U mnogim državama članicama na vlasti su desničarski iliberalni režimi koji se oslanjaju na populističku ideologiju, osporavajući kako jednaku slobodu građana tako i vladavinu prava. Čini se da Unija, i pored stalno isticane vernosti demokratskim principima, nije ni spremna ni sposobna da se suoči s otvorenim pretnjama ustavnoj demokratiji. Konačno, razmislite o demokratskim izborima, danas i ovde. Nedavni izbori u Italiji, Španiji, Holandiji i Portugalu pokazali su snagu pokreta i partija koje bi se još donedavno smatrale ekstremno desnim. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da su te partije i dalje ekstremno desne, ali da se promenila percepcija o tome šta možemo očekivati u političkom životu: ekstremna desnica postala je „mejnstrim“. Kad je o budućnosti reč, liberalni demokrati sa zebnjom iščekuju šta će se dogoditi ove 2024. godine, koja je već proglašena „godinom globalnih izbora“ i „najvećom izbornom godinom u ljudskoj istoriji“. To nije tek žurnalistički atraktivan slogan. Ove godine će se glasati na nacionalnim i nadnacionalnim izborima u nekih pedeset zemalja sveta, u kojima živi preko četiri milijarde ljudi, od SAD do Indonezije, od Evropske unije do Indije. Istraživanja pokazuju da drugi predsednički mandat Donalda Trampa nije nezamisliv; neka druga istraživanja predviđaju „oštar zaokret udesno“ na predstojećim izborima za Evropski parlament. Ukratko, empirijska slika je mračna.
Obećao sam i normativno tumačenje. Kad sam počeo da razmišljam o knjizi, rukovodio sam se jednom održivom i jednom pogrešnom idejom. Održiva ideja glasila je da je ustavna demokratija aranžman za koji se vredi zalagati. Tu ideju – nazovimo je normativnom preferencom za liberalni egalitarizam – i danas sam sklon da branim, zato što mislim da je taj režim bio sposoban da ponudi slobodu, jednakost, političko samoupravljanje, zaštitu manjina i socijalnu pravdu. Liberalna ustavna demokratija jedini je poredak u istoriji ljudskih društava koji je formalizovao razliku između socijalne moći i legitimnog političkog autoriteta. To je, verujem, analitičko jezgro i konačni smisao toliko kritikovanog klasičnog liberalnog razlikovanja privatnog i javnog domena. Vlast, pravo na vladavinu i sposobnost vladanja ne izvode se iz činjenice posedovanja socijalne moći, u bilo kom njenom obliku. U idealnom liberalno-demokratskom scenariju, nemoćni i ranjivi biraju da autonomno žive pod vlašću kojoj ne veruju, zato jer je takva – poverenja nedostojna i korupciji sklona – vlast istovremeno i neophodna za opstanak svih, od pojedinca do društva kao celine i, konačno, zajednice. Znamo da su koncepti apstraktnog građanina i neutralne države mnogo i dugo napadani, i sleva i zdesna. Međutim, jedino apstraktni građanin, čovek bez svojstava, čovek koga niko nije video naprosto zato što takav čovek ne postoji, može biti osoba snabdevena pravima koja su jednaka pravima svih drugih osoba – formalna i negativna prava omogućavaju svakoj osobi da izrazi svoju konkretnu neponovljivost, a da pri tom ne ugrožava slobodu drugih i da njena sloboda ne bude ugrožena od strane drugih. Istovremeno, samo neutralna država – država koja ne razlikuje građane po njihovim identitetima, svetonazorima ili interesima – može prema svima da iskaže jednaku brigu i poštovanje, ostajući pri tom u granicama definisanim zakonom.
Nevolje sa takvom idealnom slikom su mnogobrojne. Napuštajući apstraktnu ravan, prelazim na pitanje o drugoj polaznoj ideji, onoj koja se pokazala neodrživom: verovao sam u sposobnost ustavne demokratije da prevaziđe krizu. Trivijalno je očigledno da između liberalne ideje i prakse zjapi dubok jaz. Liberalni režimi su u svojoj kratkoj istoriji počinili mnoge nepravde i prolazili su kroz mnoge krize, ali činilo se, istovremeno, da raspolažu hvale vrednom sposobnošću učenja, uključujući i spremnost da se greške, ma koliko teške bile, priznaju i da se takvo priznanje institucionalizuje. U tom pogledu, u liberalnoj istorijskoj perspektivi, kriza sa početka dvehiljaditih nije se činila ni najgorom ni nepremostivom. Proteklih godina dosta sam se bavio uzrocima, kao i socijalnim, političkim i pravnim manifestacijama te krize. Pokušavao sam, kao uvereni socijalni liberal, da mislim i konstruktivno, odnosno da se pitam kakve bi normativne i institucionalne reforme bile neophodne za spas ustavne demokratije, na nacionalnom i globalnom nivou. Neću sad ništa od toga ponavljati, niti ću upućivati na mnogobrojne kvalitetne doprinose respektabilnoj biblioteci o krizi demokratije.
Danas više ne mislim da je liberalizam sposoban da prevaziđe krizu. Svestan rizika da budem proglašen jeftinim „katastrofičarem“ koji preferira velike fraze na račun analitičke ozbiljnosti, tvrdiću da je kriza završena, upravo da je završena implozijom režima koji znamo kao ustavnu demokratiju. Režim se pokazao nesposobnim da se suoči sa ekonomskom, političkom i kulturnom krizom koju je najvećim delom sam generirao, pa se ustavna demokratija preselila u muzej, kao tek jedan od poznatih istorijskih tipova modernog političkog režima. Pad u populizam ne izgleda kao pad, zahvaljujući između ostalog i instrumentalnoj upotrebi liberalno-demokratskog ustava za neliberalne svrhe. Režim formalno nije srušen, ali se njegov supstancijalni kvalitet urušava iznutra. Ustav se zadržava kao pozitivno-pravni konstrukt, oslobođen od normativnog sadržaja. Institucionalna školjka režima, onako kako je definisana u ustavu, retko se formalno osporava (podela vlasti, izbori, partijski pluralizam, katalog ustavnih prava), ali se aktivno poništava ono što možemo odrediti kao ustavna dobra, ili „duh konstitucionalizma“. Vrednosti lične i političke autonomije, jednakosti u pravima, vladavine prava, ljudskog dostojanstva i solidarnosti, urušavaju se pod pritiskom institucionalnog voluntarizma i socijalnih procesa koji se odvijaju po logici dominacije, arbitrarnosti i isključivosti. Sve se to podržava ideološkim fanatizmom što ga proizvode režim i njegovi saveznici.1
Reč je o dubokoj istorijskoj promeni koja zatvara horizont budućnosti na kvazipremoderan način. Ustav, konstitucionalizam i ustavna demokratija koriste se da promovišu „konačne istine“, na potezu od Sjedinjenih Američkih Država, preko Velike Britanije, do Indije i Mađarske. Oko tih „istina“ nameće se novi konsenzus, ili se barem formira nova iliberalna većina. „Jedina moguća budućnost“ izvodi se često iz obavezujućeg tumačenja prošlosti, pri čemu se kao prošlost ne predstavlja neki racionalno spoznatljiv događaj ili proces koji se odigrao u prethodnom vremenu. „Naš autentičan identitet“, „pravi glas naroda“, „slavna prošlost“, „hrišćansko nasleđe“, „tradicionalne porodične vrednosti“, Trampov poklič Make America Great Again!, Bregzit slogan Taking Back Control – sve su to tek ideologeme, ili mitski podupirači obavezujućeg tumačenja sadašnjosti. Možda nećemo svugde naći eksplicitne reference na tradicije i mitove. Ono što međutim odlikuje sve režime koji osporavaju ustavnu demokratiju iznutra koristeći liberalni ustav za neliberalne svrhe, aktivno je delegitimiranje pluralizma, što vodi poništavanju mogućnosti individualnih prava. Na metodičko mesto osnovnih prava stupa naizgled premoderan – ali ovog puta izobličen i pervertiran – sistem privilegija. Zamena apstraktnih prava jednakih za sve konkretnim privilegijama određenih grupa jedno je od suštinskih obeležja dinamike populističkog povratka u prošlost.
3. Problemi sa stabilnošću liberalnog ustavnog režima proizlaze kako iz njegovog idejnog utemeljenja tako i iz načina njegovog nastanka. Jedno od bitnih svojstava tog režima je specifičan odnos prema vremenu. U prvom poglavlju uvešću koncept koji ću nazvati „vremenskom dimenzijom pravnog važenja“. Tu se pita zašto je u jednom društvu pravo prihvaćeno kao pravo, odnosno kao skup legitimno obavezujućih normi. Tvrdiću da se važenje modernog prava opravdava, između ostalog, i idejom otvorene budućnosti. Dok je u prerevolucionarnom dobu pravo bilo u funkciji očuvanja datosti koja se ideološki predstavljala kao jedina moguća (monarhijski apsolutizam, privilegovan položaj crkve, staleška podela društva), od modernog prava se očekuje da definiše okvir zajedničkog života za budućnost slobodnu od obavezujućih dogmi. To je novina čiji se značaj teško može preceniti i koja je zahtevala da se u sliku uvede ustav, kao akt koji definiše temeljna komunikacijska pravila za jednu budućnost koja je otvorena, nepoznata i nesigurna. Jedno od pitanja tada glasi: kakvu sliku budućnosti i kakva uputstva za budućnost liberalni građani, društvene grupe i političke institucije mogu legitimno izvesti iz ustava? Načelan odgovor znamo još iz Federalističkih spisa: u pluralnom društvu, identitetski, interesni i vrednosni konflikti ne mogu se legitimno sprečavati državnom prinudom. Suživot onih kojima se priznaje pravo na različitost zahteva spremnost na kompromis. Jedan neposredan izvod glasi da ustavna demokratija može da se održi samo ako u društvu postoji saglasnost oko temeljnih premisa konstitucionalizma. Onog momenta kad neko – građani ili elite, ili građani i elite – ospori tu saglasnost, ustavni režim je ugrožen. Znamo da se to može uraditi na demokratski-proceduralno savršeno korektan način. Sledi da je ovaj režim trajno izložen pretnji krize, nezaštićen, ili nedovoljno zaštićen relativizma koji podržava većina. To nas dovodi do priče o kraju ustavne demokratije kojom sam završio prethodni odeljak ovog predgovora.
4. Naravno, ta priča i njen zaključak lako mogu biti odbačeni kao izraz impresionističkog, konceptualno i analitički loše utemeljenog teorijskog pesimizma. Želeo bih da verujem kako detaljne analize tri klasična ustavotvorna procesa – britanskog, američkog i francuskog – u poglavljima 2-4 mogu da odgovore na takav prigovor, odnosno da istorijska analiza može da ponudi ozbiljne argumente za tezu da otvorenost liberalnog ustavnog režima treba čitati i kao njegovu ranjivost.
U analizama tri istorijske epizode krećem se na liniji prošlost–sadašnjost–budućnost. „Prošlost“ upućuje na istorijski period koji je prethodio donošenju ustava ili, u engleskom slučaju, uobličavanju onoga što se identifikuje kao moderni engleski ustav. Prošlost je dinamika procesa, događaja i ideja pod starim prerevolucionarnim režimom, koji su svi vodili krizi i koji su kulminirali modernim ustavotvorstvom. Važno je primetiti da u tom procesu i modernom ustavu kao njegovom ishodu ništa nije bilo unapred zadato. Ustavna država može se videti i kao rezultat nekih istorijskih kontingencija, koje su sve mogle otići i u sasvim drugom smeru. Istorija se ne kreće utvrđenom stazom, ni kao Hegelovo ovaploćenje ideje, ni kao Marksovo ovaploćenje dostignutog nivoa razvoja proizvodnih snaga. To ne znači da su istorijski akteri bili pioni nekih viših sila, ali možda znači da su moderne revolucije i ustavni dizajn kao njihov element u značajnoj meri bili reaktivni procesi, u kojima su akteri odgovarali na karakter konkretnih socijalnih i političkih izazova. Ustavna država je mnogo više od istorijskog incidenta, ali je i mnogo manje od onog „kraja istorije“ o kome se tako mnogo i rado pričalo pre par decenija. To je važno imati u vidu danas, kad se ovaj politički režim razgrađuje: ništa u načinu njegovog nastanka i karakteru trajanja ne upućuje na njegovu nadistorijski večnu održivost.
U pomenutoj vremenskoj trijadi, „sadašnjost“ upućuje na ustavotvorni proces. Prateći Niklasa Lumana, tvrdiću da u revolucijama sadašnjost postaje bitna normativna i praktično-politička odrednica, kao vreme u kome se, na osnovu refleksije o starom režimu, donosi svesna odluka o budućoj konstituciji zajednice – ta svesna odluka i delanje koje mu sledi konvencionalno se zove ustavotvorstvom. Ponekad se koristi i termin „ustavni dizajn“ da se naglasi kako su neki ljudi, koji su raspolagali neophodnom socijalnom moći, prvi put u istoriji doneli svesnu odluku da raskinu sa prošlošću i da autonomno definišu koordinate budućeg zajedničkog života.
5. Knjiga je podeljena u četiri poglavlja. Prvo poglavlje, posvećeno pojmovima i metodu istraživanja, biće pomalo suvoparno i, bojim se, na mnogim mestima dosadno. Veštiji pisac, koji bolje vlada stilom, verovatno bi tekst mogao učiniti manje „olovnim“. No, ako se loša proza i mogla izbeći, verujem da istorijska analiza ne može da se ukloni zahtevu za konceptualnim i metodičkim okvirom, koji treba da objasni šta je predmet analize, kako će se analiza odvijati i zašto će se odvijati baš tako a ne na neki drugi način. Drugim rečima, komplikovane, manje ili više atraktivne, istorijske priče fokusirane na ustav pretpostavljaju elementarno znanje o pojmovima koji će se koristiti, opravdanje izbora teme, kao i objašnjenje metoda, odnosno načina njihovog proučavanja. Kad je o metodu reč, imam tri važne napomene. Prvo, ne možemo izbeći pravnu analizu, jer ustav je najviši pravni akt. Drugo, pravna analiza je nedovoljna, budući da nam ne kaže ništa, ili skoro ništa, o razlozima za postojanje ustava. Naglasak će zato biti na kontekstualnom čitanju ustavotvornog procesa. Analiza konteksta uključuje proučavanje konkretno-istorijskog razumevanja prava u jednom vremenu i prostoru, kao i razumevanje političkih konstelacija, socijalnih odnosa, ideja i ideoloških konflikata. Treće, kad kažemo da ćemo se baviti nastankom engleskog, američkog i francuskog ustava, opredeljujemo se za ograničenu komparativnu analizu; zato će neophodno biti jedno elementarno objašnjenje načina na koji će ovaj pisac koristiti uporedni metod, koje će pratiti pokušaj da se izbor baš ova tri režima opravda pred izazovima različitih mogućih prigovora.
Osvrnimo se konačno na tri epizode koje se detaljno analiziraju u poglavljima 2-4. Već letimičan pogled na sadržaj pokazaće čitaocu da su poglavlja različite dužine. Američka priča je najkraća, zato što je u nekom smislu najjednostavnija. Bilo bi preterano reći da su Sjedinjene Države zemlja bez istorije, ali mislim da se može tvrditi kako je reč o državi bez premoderne istorije. U Novom svetu nije bilo feudalnog nasleđa prošlosti oko čijeg bi se vrednovanja ljudi sukobljavali kao pristalice starog i borci za novo. Naravno, time se ne osporavaju elementi feudalizma u osamnaestovekovnom britanskom režimu. No, američki kolonisti su ustali protiv pravnog i političkog režima koji je bio fizički udaljen. Ne može se zanemariti važnost naizgled trivijalne okolnosti da su se oni naseljavali na jednoj najvećim delom praznoj teritoriji.2 Ta je okolnost omogućila kolonistima da se ponašaju kao osobe u „prirodnom stanju“, koje autonomno odlučuju da u novom staništu naprave nekakav pravni i politički poredak. Drugo, i podjednako važno, njihov sukob sa Londonom dobio je oblik spora oko tumačenja britanskog ustava. Kad u drugoj polovini osamnaestog veka kriza dosegne vrhunac, kolonisti će formulisati ideju ustava kao najvišeg pravnog akta, pozivajući se na neophodnost formalne zaštite osnovnih principa britanskog ustava. To se može sažeti jednostavnom tezom da je moderni pisani ustav nastao kao instrument američke borbe za nezavisnost.
I u Francuskoj je ustav jedan od najvažnijih zahteva i rezultata revolucije. Videćemo da je između američke i francuske revolucije, te između dva ustavna odgovora, bilo mnogo sličnosti. Obe revolucije insistiraju na načelima narodne suverenosti, podele vlasti i primata osnovnih prava. S obe strane Atlantika narod kao demos proglašen je nosiocem konstitutivne moći i izabrana je ustavotvorna skupština kao narodno predstavničko telo čiji je jedini zadatak da pripremi i usvoji ustav. No, socijalni i politički konteksti dve revolucije bili su veoma različiti, što je diktiralo različite revolucionarne ambicije, razlike u dometima prevrata, te konačno različita razumevanja uloge ustava u konstituciji nove zajednice. Amerikanci, koji se iskrcavaju na pustu zemlju, samo bi da osiguraju ono što vide kao svoja već postojeća prava. Francuski revolucionari ustaju protiv duboko ukorenjenog i moćnog feudalizma, u seriji događaja koji su se munjevito smenjivali i koji su kulminirali u avgustu 1789. godine, kad je feudalizam ukinut dekretom i kad je nekoliko dana kasnije usvojena Deklaracija prava čoveka i građanina. Pravno ukidanje starog režima pratili su radikalni socijalni i politički zahtevi, sažeti u sloganu „slobode, jednakosti i bratstva“. Dok je američka revolucija bila fokusirana na osvajanje pravne i političke nezavisnosti od kolonijalnog režima, francuska revolucija bila je rukovođena socijalnom ambicijom potpunog preobražaja društvenih odnosa. Opet, za razliku od Amerikanaca koji su pod starim režimom imali iskustvo pravno garantovane slobode, u Francuskoj su sloboda i jednakost revolucionarne ideje, koje prvi put treba pokušati ostvariti, a čije oživotvorenje zahteva da se pristupi izgradnji jednog novog sveta. Ustav je jedan od instrumenata takve revolucionarne intencije.
Engleska priča je najduža, ne zato što je proces nastanka modernog ustava tamo najduži, nego zato što je to proces bez kraja. Kad govore o svom ustavnom režimu, Englezi vole da naglašavaju pravni i politički kontinuitet, od Viljema Osvajača (jedanaesti vek) do Bregzita. Reč je, pokušaću da pokažem, o praktično-politički važnom mitu. Za razliku od Amerike i Francuske, u Engleskoj ne možete da identifikujete ustavotvorni momenat; znamo da ova zemlja nema kodifikovani ustav. Možemo reći da je engleski ustav otvoren, ili nedovršen, budući da se svaka tema koja bi se konvencionalno smatrala ustavnom materijom može u svakom trenutku na nov način regulisati redovnim zakonom; to je suverenost parlamenta, princip koji Englezi smatraju temeljem svog ustava. Ustavna otvorenost starija je međutim od modernog doba i od same institucije parlamenta; njene početke nalazimo u utvrđivanju nekih važnih principa i donošenju nekih važnih propisa duboko u srednjem veku. Taj fascinantni kvalitet ustavne otvorenosti glavni je razlog zašto engleski ustav pratimo od premodernih „začetaka“, pa sve do postbregzit stanja. Podjednako je važno videti još nešto što se doima duboko protivrečnim: iz zakonodavne suverenosti parlamenta proizlazi nemogućnost konstitucionalizma. To je sigurno neobična tvrdnja za zemlju koja se često smatra kolevkom modernog ustavnog režima. No, problem se čini očiglednim jednom kad prihvatimo da je u jezgru konstitucionalizma zahtev za ograničenom vladom: ako parlament ”može sve sem da muškarca pretvori u ženu, i obratno”, sledi da u Engleskoj politička vlast nije ograničena. Lišen posebne pravne zaštite, engleski ustav doima se još mnogo ranjivijim od američkog i francuskog. Pozivanje na stabilizujuću i zaštitničku snagu tradicije dugo je figuriralo kao argument u prilog tvrdnji da Englezima pisani ustav nije ni potreban. Ustavno-pravne kontroverze oko ulaska u Evropsku uniju i istupanja iz nje pokazale su iluzornost takvog istorijom legitimiranog optimizma.
6. Završavam ovaj predgovor vrlo kratkim osvrtom na moguće kritike i eksplikacijom jednog metodičkog stava koji mi se čini važnim.
Poglavlja 2-4 nude detaljne analize. Možda će se čitalac koji nije istoričar izgubiti u svim detaljima, ili će ih jednostavno naći zamornim; neki istoričar će verovatno naći da analiza nije dovoljno pouzdana, ili da nije dovoljno detaljna; neki pravnik će možda primetiti da analiza nije dovoljno ustavno-pravno utemeljena; neko će misliti kako je mnoštvo pravnih i političkih detalja dato na uštrb socijalne istorije, pa da se ne vidi, ili se ne vidi dovoljno, ono najvažnije: istorija eksploatacije i represije. No, u jednoj knjizi se ne može reći sve što je važno o jednoj temi. Ova knjiga nudi tri komplikovane istorijske priče, u koje je integrisana teorijski ambiciozna istorija pojmova. To su pojmovi čije jedinstvo tvori ustavnu teoriju: revolucija, legitimitet, ustavotvorstvo, suverenost, sloboda, pravna jednakost, vladavina prava, konstitucionalizam, vladavina na osnovu saglasnosti podanika. Sve te i još neke druge važne koncepte mogao sam proučavati koristeći pristupe političke teorije, ustavnog prava, ili političke nauke. I tu ne bi bilo ništa loše. Opredelio sam se ipak za istorijski metod, kako bih pokazao komplikovan međuodnos između istorijske kontingencije i principa koji se u liberalnim demokratijama smatraju (ili su se smatrali) univerzalno normativno validnim. Drugim rečima, ovo je knjiga o rađanju principa iz istorijskog haosa, ali i o tome kako režimi zasnovani na nekim principima ne mogu pobeći od istorije.
Evo na kraju i obećanog metodičkog uputstva: razumevanje revolucije i ustava iz istorijskog konteksta ne znači da je karakter promene režima izveden iz karaktera krize, niti da ustav jednostavno izražava ideje i interese onih koji su pobedili u socijalnom i političkom sukobu. Istorijski pristup ne sastoji se u traženju odgovora na pitanje o karakteru ishoda u događajima koji su ishodu prethodili — ako bismo rekli da ono što prethodi istorijskom događaju definiše karakter i domet tog događaja, bio bi to tek loš determinizam. Istorijski pristup sastoji se u identifikaciji pitanja koje je istorijska situacija postavila, te u identifikaciji dinamike u kojoj je uobličen konkretan odgovor na ta pitanja. U takvom pristupu, ništa ne pretpostavlja da odgovor nije mogao biti drugačiji.
Iz sadržaja:
Prvo poglavlje
Istorijska analiza modernog ustavotvorstva: pojmovi i metod
Drugo poglavlje
Dugi nastanak britanskog ustava
Treće poglavlje
Američka revolucija i donošenje Ustava Sjedinjenih Američkih Država
Četvrto poglavlje
Francuska revolucija i donošenje prvog francuskog Ustava
Fabrika knjiga, jun 2024.
Peščanik.net, 24.07.2024.
Srodni link: Nenad Dimitrijević – Bregzit: ustavna restauracija ili razaranje ustavne demokratije?
________________
- U ovom i nekoliko narednih paragrafa koristim izvode iz jednog mog teksta koji će 2024. godine biti objavljen u zborniku Država, čovek i građanin, u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Zahvaljujem se urednicima zbornika na dozvoli da koristim tekst.
- Nikako mi nije namera da zanemarim masovne zločine nad domorodačkim stanovništvom koje su kolonisti počinili u periodu od sedamnaestog veka do kraja devetnaestog. Fraze o „praznoj zemlji“ i terra nullius (v. poglavlje o američkom konstitucionalizmu) upućuju tek na dve stvari: prvo, u momentu kad se prvi britanski kolonisti iskrcavaju, ogromna prostranstva kontinenta bila su nenastanjena; drugo, na tom prostoru nije postojao uobličen pravni i politički režim.
