Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

U školama u Srbiji danas se sekao slavski kolač. I slavio se sveti Sava. Državni funkcioneri iz drugog ešalona raštrkali su se po školama da se krste zajedno sa đacima. Ministar prosvete i gradski menadžer završili su u osnovnoj školi koju pohađaju deca sa smetnjama u razvoju. Iz vesti smo saznali da istu školu, verovatno po istom programu, pohađaju i đaci iz tri doma za decu bez roditeljskog staranja. Da je vest krenula u tom smeru, saznali bismo i da druge slične škole širom Srbije pohađaju romska deca, kada se pokaže da ne mogu istom brzinom da savladaju gradivo kao njihovi materijalno bolje situirani vršnjaci. Umesto da im se poboljša položaj i omogući da uče, ti učenici se smeštaju u škole za decu sa smetnjama u razvoju. Jednom kada vas društvo gurne na taj kolosek, s njega više nema skretanja, šta god dalje da pokušate.

Vest je međutim išla u smeru slavskog kolača, povećanja plata nastavnicima i reformi – a pod tim se mahom misli na uvođenje informatike i preduzetništva u osnovne te dualnog obrazovanja u srednje škole. O preduzetništvu kao predmetu u osnovnoj školi, odnosno o dualnom obrazovanju, kao korisnim stvarima potpuno je besmisleno govoriti, jednako kao i o informatici. Praviti programe za škole u oblastima koje se praktično menjaju iz meseca u mesec, kao što je to slučaj sa informatikom, savršena je besmislica. Kao i preduzetništvo, deca će informatiku najbolje savladati tako što će im se dozvoliti da se igraju (pogotovo onoj deci kojoj računari nisu dostupni kod kuće). Sve što bi o informatici i preduzetništvu deca mogla da saznaju od svojih nastavnika, sasvim će sigurno biti neupotrebljivo u njihovom svakodnevnom životu van škole. Baš kao i slavski kolač pred kojim su se danas prekrstila.

Da se pitamo šta su danas popovi radili u školama, sa kolačem, svećama i političarima – nema previše smisla. Pozivati se na sekularnu državu, objašnjavati razliku između etničkog i nacionalnog identiteta, skretati pažnju na diskriminaciju kojoj su danas, na Svetog Savu, bila izložena sva deca koja se ne osećaju kao Srbi u takozvanim srpskim školama – odavno je ispričana priča. Hajdemo zato o samom Savi. Pre dve i po decenije Siniša Kovačević napisao je dramu o svetom Savi čije je izvođenje u Beogradu nasilno prekinuto. Ako već mora da se slavi, onda ne bi bilo loše da se Kovačevićeva drama svake godine na ovaj dan odigra u svim školama u Srbiji (čime bi se kompenzovalo i traumatično sećanje na njen prekid u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, što su mnogi, paralelno sa prekidom fudbalske utakmice u Zagrebu, videli kao početak rata). Iz same predstave deca bi mogla mnogo da nauče o državi uopšte, a i o srpskoj državi posebno.

Kovačevićeva zamisao umnogome je neobična. On je praktično napisao hvalu ocu nacije – svetom Savi, u osvit novih (zločinačkih) pregnuća u izgradnji srpske države. Stvaranje nacije i države Kovačević dosledno opisuje kao krvav posao. A tog posla, nema iluzija Kovačević, može da se lati samo osoba prepredena, bez jakih moralnih ograničenja, spremna na sve – kako je uostalom sveti Sava i prikazan u drami. Ali, veruje pisac, sve to zlo je i za neko dobro, pa ta država, koja se gradi na mrtvim telima, treba za one koji prežive da obezbedi i obrazovanje i zdravstvenu negu i sve drugo što bi njenim podanicima bilo od koristi. Kovačevićev nacionalizam je s jedne strane bez iluzija, dok je s druge strane gotovo naivno idealistički. Kada se čita u svom istorijskom kontekstu, ta drama izgleda kao pokušaj da se opravdaju zločini koji će uslediti iz ugla dobra koje treba da donese nova država.

Istorija najnovijeg „srpskog“ projekta pokazala je, međutim, da se iz tog prvog kruga državotvornog zločina ne može iskoračiti. Pa je onda i premisa na kojoj stoji Kovačevićev poetski nacionalizam zapravo pogrešna – cilj ne može opravdati sredstvo, jer samo sredstvo (zločin, dakle) ne dozvoljava da se dođe do cilja. Izuzev ako sama iluzija cilja nije tu da prevari podanike/građane i osigura privilegije zločinačke elite. Kovačevića u drami mahom zanima elita. Podanici tu ostaju baš to što jesu – podanici, i nije jasno da li bi im autor otvorio prostor za pobunu, ako bi se ispostavilo da je cilj bio lažan. To, međutim, ne umanjuje zanimljivost i poučnost Kovačevićeve drame i to baš za ovdašnje osnovce i srednjoškolce. Jer oni sad na tu dramu mogu baciti pogled naknadne pameti. S jedne strane, sticali bi svest o zločinima kojima su položeni temelji države u kojoj žive, što Kovačević predstavlja brutalno neuvijeno. S druge strane, mogli bi da se zapitaju gde je nestalo to drugo, bolje lice nacionalnog novčića iz Kovačevićeve drame – makar kada je reč o školama. Bilo bi čak i neke istorijske pravde u tome da upravo oni koji su pre dve i po decenije prekinuli izvođenje predstave o svetom Savi, danas kada su na vlasti uvedu ovaj Kovačevićev komad u škole.

Peščanik.net, 27.01.2017.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).