Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Sažetak

Autor analizira spoljnopolitičke perspektive država Zapadnog Balkana koje se do 2017. godine nisu integrisale u EU ili NATO (Srbija, Kosovo, BiH i Makedonija). Članak razmatra i uticaj unutrašnje politike na evroatlantske integracije država Zapadnog Balkana, a posebno uticaj desničarskih političkih partija. Autor zaključuje da Brisel treba odlučnije da reaguje na odstupanja od demokratskih normi država Zapadnog Balkana, jer se one time samo udaljavaju od EU.

***

Zoran Đinđić, a zatim i Nenad Dimitrijević pisali su o problemu “nedovršene države”, najpre SFR Jugoslavije, a zatim i državnih zajednica u kojima je bila Srbija. Tri decenije nakon objavljivanja prve takve studije, situacija u Srbiji se nije značajno promenila – princip javnih politika nije oživotvoren, demokratske institucije su i dalje veoma slabe, granice nedefinisane, a odsutna je i jasno formulisana spoljna politika. To pokreće pitanje ustavnih promena, a na međunarodnom planu Beograd već neko vreme vodi dvovektornu, često šizofrenu spoljnu politiku između gotovo hladnoratovski sučeljenih strana – zapada i Rusije.

I nije samo Srbija u takvoj nedefinisanoj i nekonsolidovanoj situaciji. Tu si i ostale uglavnom postkonfliktne države Zapadnog Balkana – Bosna i Hercegovina, Makedonija i Kosovo (de facto) – koje se nisu integrisale u EU i NATO, te funkcionišu gotovo u permanentnom nestabilnom političkom, ekonomskom i bezbednosnom stanju. Kakva je spoljnopolitička perspektiva tih država i koliko na nju utiče unutrašnja politička dinamika? Gde se države Zapadnog Balkana nalaze u geopolitičkom pozicioniranju uticajnih igrača i kakve bi posledice mogla imati njihova dugoročna teška tranzicija – pitanja su na koje ova analiza pokušava da odgovori.

Prepreke u evroatlantskim integracijama

Sintagma Zapadni Balkan odnosi se prvenstveno na države koje se nisu integrisale u EU – bivše republike SFRJ i Albaniju.1 Od Solunske deklaracije 2003. godine, kojom je jasno otvorena evropska perspektiva regiona, EU i NATO su se pridružile Slovenija (2004) i Hrvatska (2013), dok su samo članice NATO postale Albanija (2006) i Crna Gora (2017).

Srbija, Kosovo, BiH i Makedonija zbog različitih razloga se nisu integrisale u ta dva zapadna saveza. Svim tim državama zajedničko je da su postkonfliktna i podeljena društva, ali barem sa deklarativnim opredeljenjem da se integrišu u Evropsku uniju.

Prema istraživanju organizacije Freedom House – Nations in Transit, 2016. godine Srbija je bila polukonsolidovana demokratija, dok su Kosovo, BiH, Makedonija bili tranzicioni, odnosno hibridni režimi2 (Schenkkan 2017). Sve te postjugoslovenske države u ovom su istraživanju ocenjene kao relativno jaka građanska društva, gde su izbori demokratski. Kad je reč o lošim ocenama, sve te države uglavnom ozbiljno pogađaju – problem korupcije, odsustvo nezavisnog sudstva, loše upravljanje državom na nacionalnom nivou i problem slobode govora.

Sve te manjkavosti demokratije tipične su za pojam “stabilokratije” (stabilocracy),3 koji je tokom poslednjih godina ušao u medijske napise i stručne analize, a koji označava fazu urušavanja tranzicionog režima. Stabilokratija slikovito opisuje stanje u državama Zapadnog Balkana, u kojima su na čelu lideri autokratskih sklonosti, koji sebe predstavljaju prozapadnim političarima i “faktorom stabilonosti” u regionu. Demokratija u tim društvima slabi, zaštitnici demokratije, poput nezavisnih medija i jakih institucija propadaju, a klijentelizam vezuje mnoge građane za elite na vlasti  kooperacijom i prinudom (BiEPAG 2017: 7).

Termin “stabilokratija” upotrebio je Srđa Pavlović, želeći da opiše političke prilike i politički režim u Crnoj Gori, gde manjkavu demokratiju podržavaju zemlje zapadne demokratije. On smatra da je Milo Đukanović, kao ključna politička figura, stvorio stabilokratiju za koju je karakteristično nameštanje izbora, marginalizacija opozicija i zloupotreba državnih resursa za političku i ličnu korist. Takva politika zapada dugoročno je, ustvari, podrivanje vlastitih interesa u regionu, a to može imati i neželjene efekte produbljivanja nezadovoljstva prema stranim akterima.4

Srbija

Dimitrijević nedovršenom državom smatra i Srbiju, oslobođenu svih saveza i državnih zajednica, pre svega kad je reč o kontinuiranom problemu s Ustavom (donošenje i izmene), razgraničenju između grana vlasti, nepostojanju javnih politika i dominaciji stranaka u političkom režimu.5 Samostalnu spoljnu politiku Srbija je počela da vodi tek nakon raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2006). Međutim, Srbija nema ni jasno utvrđenu i u Narodnoj skupštini usvojenu spoljnopolitičku strategiju, kakvu su imale pojedine države bivše Jugoslavije.6 Javno razočarana podrškom nezavisnosti Kosovu (2008) većine država EU, Srbija je u novim okolnostima, predvođena koalicijom oko Demokratske stranke spoljnu politiku deklarisala kao oslanjanje na “četiri stuba” (SAD, EU, Rusija i Kina).7 Kasnije, nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke (SNS), veoma apstraktna politika “četiri stuba” u političkom diskursu sužena je na dva – “i EU, i Rusija” (Đukić i Varga 2017: 5-6).

Integracija u EU ostao je sve do sada, bar deklarativno, spoljnopolitički prioritet Vlade Srbije. Međutim, odnosi između Moskve i Beograda najintenzivniji su od kraja hladnog rata i uvek kada se govori o evrointegracijama Srbije, kao da ih se ne razdvaja od strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom.

Nakon dugoročnog odugovlačenja zbog nesaradnje sa Međunarodnim tribunalom u Hagu, Srbija je status kandidata za članstvo u EU dobila u martu 2012. godine. U proces pregovora Srbija je stupila tek u januaru 2014. godine, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma i pristanka da otpočne normalizaciju odnosa sa Kosovom.

U promenjenim geopolitičkim okolnostima u Evropi zbog ukrajinske krize, Beograd je ostao na kursu evrointegracija, ali je odbio da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Takva politika, u medijima i na zapadu nazvana “sedenjem na dve stolice”, može da utiče na dalji tok pregovora sa EU. U pregovaračkom procesu, od 35 poglavlja postoje neka u kojima saradnja Srbije sa Rusijom može da uspori proces, ili čak zakoči integraciju Beograda u EU. To su četiri poglavlja 21, 30, 31 i 35, a odnose se na energetiku, spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku, spoljnu trgovinu i normalizaciju odnosa sa Kosovom (Đukić i Varga 2017: 22-23).

Zvanični Beograd smatra da vodi politiku vojne neutralnosti, nakon što je u decembru 2007, u Narodnoj skupštini usvojena Deklaracija o Kosovu.8 Međutim, komplikovanost i dugoročna neodrživost spoljne politike “i EU, i Rusija”, najvidljivija je u bezbednosnom smislu – kada je u pitanju vojna saradnja sa zapadom i Rusijom.

Okvirni sporazum o pristupanju programu NATO Partnerstvo za mir potpisan je u decembru 2006, a osam godina kasnije Vlada Srbije je usvojila Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP)9 sa NATO, što predstavlja najviši oblik saradnje s alijansom države koja nije njena članica.

Uporedo sa približavanjem zapadu, Beograd korača i prema istoku. Nedelju dana pre potpisivanja Briselskog sporazuma između Vlade Srbije i Kosova, u aprilu 2013. godine, Srbija je primljena, u svojstvu posmatrača u Parlamentarnu skupštinu Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).10 Od izbijanja ukrajinske krize Srbija aktivno učestvuje u vojnim vežbama koje organizuje Rusija.

Dolaskom na vlast Srpske napredne stranke (SNS), otcepljenih radikala, na srpskoj političkoj sceni je bar deklarativno, prestao da postoji jak antievropski politički akter. Međutim, time nije smanjeno prisustvo ruskog faktora; čak je i pojačan, a spoljna politika je dobila izrazito dvovektorni karakter – Brisel i Moskva. Pod očiglednom kontrolom SNS su i srpske nacionalističke i ekstremističke organizacije, poput onih koji se protive dijalogu sa Kosovom, saradnji sa NATO i Haškim tribunalom, ili promovisanju liberalnih vrednosti (pre svega LGBT zajednice). Tako se ta partija pred spoljnim akterima samopozicionirala kao jedini pouzdan partner koji može da kontroliše ekstremnu desnicu i utiče na održavanje stabilnosti ne samo u Srbiji, već i u regionu. Istovremeno, međunarodni akteri zarad stabilnosti pristali su da “zatvore oči” ne samo na šovinističku retoriku vlasti u Beogradu, već i na sistemsko urušavanje demokratskih institucija u Srbiji.

Kosovo

De facto država od februara 2008. godine. Izgradnju Kosova prate tri ključna međunarodna aktera – Ujedinjene nacije, NATO i Evropska unija.

Iako nezavisnost Kosova nisu priznale sve države članice EU (Grčka, Rumunija, Slovačka, Španija i Kipar), postojao je snažan konsenzus da ta država dobije šansu za evropski put i potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je stupio na snagu u aprilu 2016. godine. Međutim, viznu liberalizaciju sa EU Kosovo ne može da ostvari zbog problema demarkacije granice sa Crnom Gorom i nedovoljne borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.11

Na zahtev EU i SAD, formiran je Specijalni sud (Specijalno veće i tužilaštvo) koji će se baviti zločinima počinjenim tokom sukoba na Kosovu, odnosno akcent je stavljen na bivše pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova. Očekuje se da bi rezultati rada tog suda trebalo da utiču na međuetničko pomirenje na Kosovu.

Finaliziranje nezavisnosti i integrisanje Kosova u međunarodne organizacije (UN, UNESCO, Interpol) blokira Srbija uz jaku međunarodnu podršku Rusije u Savetu bezbednosti UN. Blokadom zaokruživanja državnosti Kosova, Beograd gura Prištinu u institucionalnu integraciju sa Albanijom. Priština i Tirana su u septembru 2017. postigli sporazum u vezi zajedničkog pomoćnog fonda za diplomatska zastupanja Kosova u Evropi.

Veliku podršku Albanija pruža Kosovu u evroatlantskim procesima, umesto da to čini Srbija. Vlade Kosova i Albanije rade na uspostavljanju zajedničkog ekonomskog i energetskog tržišta.12 Gotovo pretećim tonom, premijer Albanije Edi Rama izjavljuje kako će se Kosovo i Albanija ujediniti ako Brisel ne bude otvorio Prištini put za integraciju u EU.13

Briselskim sporazumom i pregovorima između Beograda i Prištine dogovoreno je formiranje Zajednice/Asocijacije srpskih opština (ZSO), što ima za cilj da srpsku etničku samoupravu integriše u državni sistem Kosova. Međutim, nakon sve glasnijih izjava Milorada Dodika o referendumu Republike Srpske o izlasku iz BiH, Priština strahuje da bi ZSO u određenim okolnostima takođe mogla krenuti sličnim putem. Ti strahovi nisu neosnovani. Nelegalni referendum na severu Kosova protiv kosovskih institucija održan je u februaru 2012. godine u srpskim sredinama, kojom je prilikom 75 odsto birača potvrdilo takvo opredeljenje.14

Ideje o podeli Kosova povremeno se i sada mogu čuti u Srbiji. U avgustu 2017, je to bio predlog prvog potpredsednika vlade Srbije Ivice Dačića o “trajnom razgraničenju sa Albancima na Kosovu”,15 iako se u njemu navodi da je reč o razgraničenju tradicionalne baštine. To političko opipavanje pulsa i podizanje tenzije ne uliva nadu u dobar suživot i normalizaciju međunacionalnih odnosa na Kosovu. Teza o podeli Kosova za vreme vladavine Socijalističke partije Srbije devedesetih godina sve vreme je bila na stolu. Nakon NATO intervencije na Kosovu 1999, ruski mirotvorci iz BiH prešli su na teritoriju Kosova i bezuspešno pokušali da te ideje sprovedu u delo (Klark 2003: 411-438).

Bosna i Hercegovina

BiH je određena vrsta de iure međunarodnog protektorata sa Kancelarijom visokog predstavnika međunarodne zajednice (OHR, Office of the High Representative), akterom sa pravom veta, koji je zadužen za nadgledanje sprovođena Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Među državama Zapadnog Balkana, BiH i Kosovo najviše zaostaju u procesu evropskih integracija. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između BiH i EU stupio je na snagu u junu 2015. godine, a BiH je zvaničan zahtev za članstvo u Uniju podnela u februaru 2016. Postoji niz nerešenih pitanja zbog kojih BiH ne može da dobije status kandidata za članstvo EU, a zapad tu državu smatra nefunkcionalnom. Brisel smatra da BiH mora u vrh svojih prioriteta staviti borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i reformu pravosuđa. Zabrinjavajuća je i stalna prisutnost verbalnih međuetničkih tenzija na najvišem političkom nivou, a u sva tri konstitutivna naroda najveću popularnost imaju stranke koji vode isključivu nacionalističku i populističku politiku. Posebno “veoma rizičnim” u Briselu smatraju referendum Republike Srpske o obeležavanju dana tog entiteta, koji se tumači kao prethodnica izdvajanja Republike Srpske iz BiH.16

Separatističke težnje u Republici Srpskoj intenzivirane su tokom poslednje decenije, a njihov zagovornik je lider tog entiteta Milorad Dodik. Huan Linc i Alfred Stepan smatraju da demokratija neće postati jedinstveno pravilo – “jedina igra u gradu” – ukoliko određeni nacionalni, društveni, ekonomski, politički ili institucionalni faktor na određenoj teritoriji uloži značajnija sredstva u pokušaj da postigne svoje ciljeve tako što će pribeći nasilju ili stranoj intervenciji da bi se otcepio od države (Linc i Stepan 1998: 18–20). U slučaju BiH to bi mogla biti Republika Srpska, ohrabrena podrškom iz Rusije i Srbije.

Kada je reč o integrisanju BiH u NATO, to je jedina država koja taj cilj ima definisan u Zakonu o odbrani BiH.17 Rusija se aktivno zalaže protiv uključivanja BiH u NATO, a sledeći primer Srbije, Republika Srpska je u oktobru 2017, usvojila Deklaraciju o vojnoj neutralnosti.18

Razni politički i društveni akteri iz Rusije aktivno podržavaju Republiku Srpsku i njenog lidera Milorada Dodika u nacionalističkoj, antidržavnoj i antisistemskoj politici prema BiH. Na zahtev predsednik Srbije Tomislava Nikolića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, Rusija je u julu 2015. uložila veto u Savetu bezbednosti UN na Rezoluciju o Srebrenici koju je predložila Velika Britanija. Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije je 2015, podržalo odluku Skupštine Republike Srpske o raspisivanju referenduma o “poverenju u pravosudni sistem u Bosni i Hercegovini”,19 čime je potvrđena ruska nedoslednost u podršci Dejtonskog mirovnog sporazuma i uopšte mira na Balkanu.

Makedonija

Među svim državama Zapadnog Balkana, Makedonija se tokom devedesetih izdvajala veoma dobrim rezultatima u demokratskoj tranziciji. Dvehiljaditih, Makedonija je, kad je reč o procesima evroatlantskih integracija bila odmah iza Slovenije, a u decembru 2005, postala je kandidat za članstvo u EU, uprkos unutrašnjim oružanim sukobima koji su samo nekoliko godina ranije okončani Ohridskim mirovnim sporazumom (2001).

Međutim, nerešeno spoljnopolitičko pitanje u vezi sa imenom države i grčka blokada evroatlantskog procesa, ubzo je tu bivšu jugoslovensku republika stavilo u neku vrstu međunarodne stagnacije. Takva situacija uticala je na porast unutrašnjih nacionalističkih i evroskeptičnih raspoloženja, te pogodovala razvoju populizma i korupcije dok je na vlasti (do januara 2016. godine) bila koalicija okupljena oko VMRO-DPMNE (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija-Partija za makedonsko nacionalno jedinstvo) i premijera Nikole Gruevskog.

Kao u Srbiji, i u Makedoniji su stranke desnog centra pokušale da se nametnu kao nezamenjiv faktor stabilnost, kako za unutrašnje, tako i za spoljnopolitičke aktere. Gruevski je tokom političke krize (2014–2017) pokušavao da problem u državi predstavi kroz prizmu etničkih podela i tenzija, te jačanja albanskog ekstremizma. Opozicija je insistirala na tome da je ključni problem u državi korumpirani režim koji zloupotrebljava etničku napetost.20

Oružani sukobi u Kumanovu 2015, koje je vlada okarakterisala kao pokušaj terorističkog napada albanskih ekstremista, mnogi izvori smatraju veoma zamagljenim slučajem. Politička kriza u državi mogla je da preraste u međunacionalne tenzije, pa i u sukobe. Međutim, građanski protesti protiv VMRO-DPMNE i premijera Gruevskog ipak su pokazali da je u pitanju politička manipulacija, a ne međuetničke tenzije.21 Zapad je za sve vreme krize igrao ulogu posrednika između vlasti i opozicije, u kojima su od EU veći uticaj pokazali predstavnici pojedinih država – SAD i Nemačke.22

Parlamentarni izbori u Makedoniji u decembru 2016, ishodovali su neznatnom prednošću vladajuće VMRO-DPMNE. Problem formiranja vlade eskalirao je do sukoba u Sobranju u aprilu 2017, nakon čega je situacija stabilizovana, rešavanje krize vraćeno je u institucije, a vladu je formirala koalicija okupljena oko opozicionog Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), na čelu sa liderom Zoranom Zaevim.

Rusija je tokom trajanja te krize u Makedoniji sve vreme bila prisutna i bila je na strani Gruevskog. Moskva je smatrala da zapad u Makedoniji primenjuje metod “šarenih revolucija”,23 kako bi se vlast navodno smenila na ulici nasilnim putem. Rusija je bila zainteresovana za učestvovanje Makedonije u rusko-turskom energetskom projektu, takozvanom “Turskom toku”, a oružane sukobe u Kumanovu Moskva je smatrala pritiskom zapada na Gruevskog da odustane od tog projekta.

Pragmatizam i/ili pomirenje

Najbolji odgovor separatističkim težnjama u regionu nesumnjivo je njegovo integrisanje u Evropsku uniju. Međutim, sve više se mogu čuti stavovi da bi prethodnica ulaska Zapadnog Balkana u EU trebala pratiti veća regionalna integracija u raznim sferama.

Primer dobre prakse regionalne integracije pre stupanja u EU može poslužiti sporazum CEFTA (Central European Free Trade Association), koga su 1992. godine osnovale članice Višegradske grupe.24 To je multilateralni ugovor o slobodnoj trgovini između srednjeevropskih država koje nisu članice EU, ali su u procesu da to postanu. Tim sporazumom sada su obuhvaćene države Zapadnog Balkana i Moldavija.

Na četvrtom samitu Berlinskog procesa, inicijative za regionalnu saradnju na Zapadnom Balkanu, potpisvanjem ugovora u Trstu, u julu 2017. godine, pokrenuta je inicijativa za stvaranje transportne zajednice, koja treba da integriše transportne mreže unutar regiona i poveže ih sa EU. Pokrenuto je i pitanje ekonomske integracije, između ostalog i u okviru Komorskog investicionog foruma Zapadnog Balkana koji okuplja trgovinske komore iz regiona.25

Još nakon samita Berlinskog procesa u Parizu 2016. godine glasno se govorilo o idejama pragmatičnih rešenja koje jačaju međusobne integracije država Zapadnog Balkana, kao o nekoj vrsti predintegrativnog procesa u EU. Pozdravljene su i ideje o ekonomskom regionalnom integrisanju posredstvom trgovine, industriji i međugraničnih projekata. Ima stavova da, ukoliko se ubrza integracija država regiona bez prethodno temeljno sprovedenih reformi, nakon dobijanja članstva Savet EU i Evropska komisija neće imati adekvatne instrumente kojima će moći korigovati ono što u tim državama nije urađeno na pravi način.26

Međutim, postoje značajne razlike u tranziciji i procesu evrointegracija država Višegradske grupe i Zapadnog Balkana. Tu je pre svega reč o suočavanju sa prošlošću i ratnim zločinima. Dimitrijević smatra da je suočavanje sa prošlošću jedan od važnijih procesa. Prema njegovom mišljenju, postoji određeni kontinuitet nedovršene države, kako SR Jugoslavije za vreme Miloševića, tako savezne države nakon petooktobarske revolucije. Reč je o problemima razorenog političkog društva i dominaciji kolektivističke političke kulture. Posebno povodom suočavanja sa prošlošću, Dimitrijević smatra da se reformistička zabluda postpetooktobarske političke elite ogledala u tome da su zapostavili tezu da budućnost Srbije nije moguća bez prevazilaženja prošlosti. Za njega nisu u pitanju samo ratni zločini počinjeni tokom devedesetih u regionu, već da se ta okrenutost budućnosti mora zasnivati na političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom i moralnom prevazilaženju nasleđa.27

Bivša portparolka Haškog tužilaštva i novinarka Florans Artman smatra da zbog neuspelog suočavanja s prošlošću i povratka retorike iz devedesetih, političari u miru, u dvehiljaditim, žele da nastave ono što nije bilo završeno u ratu. Govoreći o misiji Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Artman smatra da je najveća manjkavost tog suda, to što nije uspeo jasno ukazati na fenomen povezanosti propagande i ideologije sa počinjenim zločinima. Zato se sada u regionu rehabilituje politika koja je bila ostvariva jedino zločinom, dok se žrtve žele izbrisati, kako bi se opravdali ciljevi koji su se trebali postići ratom i zločinima. Artman smatra da nesuočavanje s prošlošću i negiranje ratnih zločina je, ustvari, legitimisanje te politike, koja se vodila u prvoj fazi – ratom, te ukazuje na opasnost i od mogućih obnavljanja ciljeva, poput podele Bosne i Hercegovine.28

Kao Artman, i Marko Atila Hoare smatra da su nakon pada Miloševića nacionalisti u Srbiji prestali da vode politiku podele BiH i stvaranja posebne srpske države, ali da od tog cilja nikad nisu odustali. On smatra da sve dok je Srbija izvan Evropske unije, njene vođe neće biti u poziciji da rade na potpunoj podeli BiH, ali će tražiti načine da sačuvaju Dejtonski mirovni sporazum koji garantuje postojanje srpskog entiteta. Ukoliko Srbija uđe u EU, mogla bi se osećati manje ograničenom da završi podelu BiH, smatra Hoare (Kovač 2014: 47).

Željeni rezultati mogu da izostanu ne samo zbog nesuočavanja sa prošlošću, već i od pomenutog regionalnog pragmatizma. Jedan od glavnih problema takvog stanja je populizam  partija i lidera koji su na vlasti od raspada SFRJ. U teoriji, populizam se javlja kao manipulativno pozivanje na narodna uverenja i sentimente i kao takav se koristi kao sredstvo političke mobilizacije za uzdizanje harizmatskih vođa i pružanje otpora svakom elitizmu (Mijatović 2008: 134). U tom slučaju, sredstvo političke mobilizacije za uzdizanje političkih vođa je nacionalizam, stvaranje nepoverenja prema drugim etničkim zajednicama na Zapadnom Balkanu, ali i otpor da se prizna autoritet međunarodnih institucija, što se odnosi na uvažavanje presuda Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Zaključak

Četiri su ključna faktora koja utiču na buduće perspektive regiona Zapadnog Balkana:

a) Promena spoljnopolitičkog okruženja

Države Zapadnog Balkana koje se nisu integrisale u EU i NATO (Srbija, Kosovo, BiH i Makedonija) našle su se u novim međunarodnim okolnostima, koje trenutno nisu povoljne za pristupanje Evropskoj uniji. Glavni razlog je dugoročna kriza u Uniji (finansijska, ekonomska, izbeglička, politička) i promene granica (Bregzit), što utiču na to da je reč “proširenje” postala nepopularna, a proces je stavljen u drugi plan, bez obzira na to što su se, Solunskom deklaracijom države Unije obavezale da će Zapadnom Balkanu pružiti jasnu evropsku perspektivu.

Drugi važan faktor je kriza na evropskom kontinentu nakon ruske aneksije Krima i hibridnog rata na istoku Ukrajine. Ukrajinska kriza podelila je Evropu i distancirala Rusiju od zapadnih projekata, a situacija je od 2014, napeta poput one iz perioda hladnog rata.

Zategnutost odnosa odigrava se i na liniji Brisel – države Višegradske grupe, čij je samo formalan povod izbeglička kriza i odbijanje azilanata. Posredi je ozbiljna erozija demokratije u Srednjoj Evropi i razvoj nacionalističkih populističkih režima (Mađarska, Poljska, Slovačka). To u pojedinim državama članicama EU dodatno povećava opreznost za primanje u Uniju ostalih istočnoevropskih država.

Bez obzira na sve probleme u Uniji i na Zapadnom Balkanu, politički diskurs u javnosti se ne menja i usmeren je na integraciju regiona u EU. Ukoliko Brisel odustane od tih ciljeva i na dugi rok ih stavi ad akta, ili ih bude sprovodio s političkom zadrškom, to bi ponovo moglo destabilizovati ceo region Zapadnog Balkana.

b) Problem unutrašnje političke dinamike

Države koje se nisu integrisale u EU i NATO, su prevashodno, nedovršene države. Sve imaju problem s vladavinom prava, korupcijom, slobodom štampe, kao i sa lošim upravljanjem na nacionalnom nivou.

Srbija nema definisanu granicu sa Kosovom (kao ni sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom), pitanje Ustava je konstantan problem, kao i mešanje uticaja među granama vlasti, partokratija i odsustvo javnih politika. BiH je nefunkcionalna država. U Makedoniji se sporost evroatlantskih integracija odrazila i na unutrašnju političku krizu. Kosovo ima slabo razvijene institucije; kao u slučaju Makedonije i Grčke, međunarodna blokada Srbije Kosova,  mogla bi da utiče na porast nacionalizma i povećanje međuetničkih tenzija (na Kosovu).

Sve analizirane držve su na svojoj teritoriji imale oružani konflikt i većinom nisu spremne da se suoče s prošlošću, što posebno važi za Srbiju, Kosovo i BiH. Međuetnički, međudržavni i teritorijalni sporovi mogli bi da postanu osnovna prepreka Srbije, Kosova i BiH za integraciji u EU i (NATO). Ne samo da je upravljanje državom jedan od njihovih najvećih problema, već se prisustvo secesionističkih namera direktno veže za problem konsolidacije njihovih demokratija.

Nacionalizam je zajednički imenitelj populističkih ideja u celoj Jugoistočnoj Evropi – od Poljske do Makedonije. Ali jak građanski sektor i snaga protesta – najjača su poluga u borbi protiv populističkih lidera i korumpiranih elita. Dobar primer je “petooktobarska revolucija” u Srbiji (2000), dve revolucije na Majdanu u Ukrajini (2004 i 2014) i protesti u Rumuniji (2017). Zato je Rusija u opsesivnom strahu od pritiska građanskog društva na nedemokratske režime.

c) Faktor Rusija

Na geopolitičku situaciju u regionu utiče i povratak Rusije na Balkan, koja, za razliku od perioda neposredno nakon pada komunizma mnogo intenzivnije deluje na Zapadnom Balkanu. Rusija je prisutna, više ili manje, u svakoj analiziranoj državi. Moskva se snažno protivi proširenju NATO na postsocijalističke države. Posebno je prisustvo Rusije primetno u Srbiji, Republici Srpskoj i na Kosovu, gde je NATO vojno intervenisao 1995, i 1999. godine. Osnovni model širenja ruskog uticaja na bivše komunističke države je vojna neutralnost, odnosno zaustavljanje širenja NATO na istok.

Rusija je bezuspešno pokušala da utiče i na političku situaciju u Makedoniji i Crnoj Gori, ali bez rezultata, jer Moskva tim državama nije mogla da ponudi konkretan geopolitički aranžman – članstvo u ekonomskom ili vojnom savezu.

Međutim, u slučaju Srbije, Rusija uglavnom uz pomoć “meke sile” podstiče srpski nacionalizam i revizionizam. Posebno pothranjuje osećaj viktimizacije i ohrabruje srpske ekstremiste kad je reč o reviziji granica i vrednovanju ratova devedesetih. Iskustvo Ukrajine svedoči o tome da Rusija najverovatnije stvara zonu uticaja na jugu Evrope, koga pokušava da udalji ne samo od NATO, već i od EU. Rusija već sada stvara nove podele u regionu, koje bi mogle da se odraze na evroatlantsku perspektivu Srbije, Kosova i BiH.

Učestvujući u vojnim vežbama NATO i Rusije, Srbija ne samo da ne pripada nijednom od sučeljenih geopolitičkih blokova, već sve više gubi vlastitu spoljnu politiku. Takođe, postojeći oblik vojne neutralnosti Srbije više je deo ruske bezbednosne strategije u Evropi, takozvane nove bezbednosne arhitekture uz pomoć koje se zaustavlja širenje NATO na istok, što Srbiju dodatno udaljava od EU.

d) EU i nova integrativna paradigma

Zbog zastoja u proširenju EU, ponuda članstva u NATO bi privremeno mogla biti određena vrsta substitucije tranzicionim državama za približavanje zapadu. Istovremeno, pristupanje NATO, znači i distanciranje od Rusije. Među analiziranim državama jedino u  Makedoniji i na Kosovu postoji unutrašnji društveni i politički konsenzus povodom ulaska u Alijansu. Za Makedoniju bi ulazak u NATO predstavljao i faktor bezbednosne stabilizacije.

Proceduralno, ulazak u NATO nije uslov državama kandidatima koje žele da se integrišu u EU. Međutim u praksi, svaka postsocijalistička država prošla je kroz političko-bezbednosnu transformaciju, postajući najpre članica NATO, a tek potom EU. U novim okolnostima podela u Evropi, ulazak u NATO bi za kandidate u EU mogao da postane novi politički uslov.

Perspektiva integracije u EU, za Srbiju i Kosovo važan je motiv za demokratizaciju i reforme. Međutim, pojava stabilokratije svedoči o tome da države EU često primenjuju dvostruke standarde u oceni demokratizacije država Zapadnog Balkana i ne reaguju adekvatno na sistemsko podrivanje demokratije. Makedonski premijer Gruevski bio je prvi koji je gotovo bez reakcija iz Brisela mogao da guši medije, sputava pravosuđe i uvodi sistemsku korupciju. Veoma tiho se reaguje i na urušavanje institucija u Srbiji političke garniture okupljene oko Vučića. Dodik u Reublici Srpskoj još uvek bez posledica i reakcija OHR može da organizuje referendume i govori o raspadu BiH.

Države zapada ne bi trebalo da dozvole  ponavljanja situacije iz sredine devedesetih, kad su lidera Srbije Slobodana Miloševića takođe smatrali faktorom stabilnosti. Ukoliko se bude zatvaralo oči na populizam koji koristi radikalnu nacionalističku retoriku i potpiruje strasti u regionu, Zapadni Balkan će samo regresirati. Iz EU se više puta izjavljivalo da ne žele, kao u slučaju Kipra, da u Uniju “uvezu” međuetničke i teritorijalne podele. To je jasan signal da će države sa izraženim secesionističkim težnjama ostati van EU. Težnje za separacijom Katalonije samo će dodatno usmeriti orijentaciju Unije da u svoju zajednicu primaju samo države sa trajno rešenim teritorijalnim problemima. To se pre svega odnosi na BiH i Republiku Srpsku, ali i Srbiju i sever Kosova.

Evroskeptična, pa čak i antievropska raspoloženja dodatno mogu biti podstaknuta umorom od tranzicije, razočarenjem, osećajem nedostižnosti ili nepoželjnosti zapadnobalkanskih država u EU. Ukoliko dođe do napuštanja evropske orijentacije, nacionalistički orijentisane političke elite bi mogle da se vrate ciljevima iz devedesetih. Srbija će tada motivisati secesionizam u Republici Srpskoj i na severu Kosova. U tome će imati podršku Rusije.

Dugoročna blokada Srbije zaokruživanja državnosti Kosova, prirodno će Kosovo motivisati da pomoć traži u podršci susedne Albanije. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, Srbija i Rusija su te koje podstiču institucionalno srastanje Kosova i Albanije.

Stoga EU ne sme zanemariti region Zapadnog Balkana, ili ga prepustiti uticajima drugih država, poput Rusije. Brisel mora odlučnije da reaguje na odstupanja od demokratskih normi država Zapadnog Balkana i uskratiti podršku stabilokratima, jer se time te države samo udaljavaju od EU. Za pomirenje nisu dovoljni samo pragmatični integrativni regionalni projekti, već se ne sme zanemariti poziv na suočavanje sa prošlošću i odbacivanje nacionalističkih politika koje su i dovele do ratnih razaranja. U suprotnom, sa integracijom u EU će se ipak uneti sve međunacionalne i međuteritorijalne balkanske probleme.

Gora je ipak varijanta ako Zapadni Balkan ostane izvan EU, jer će se u regionu razviti nedemokratski politički režimi, poput onih iz devedesetih, koji u svojoj prirodi nose sve one rizike od fatalnih posledica koje je ovaj region već pretrpeo.

Literatura

BiEPAG (2017). The Crisis of Democracy in the Western Balkans – Authoritarianism and EU Stabilitocracy. Policy Paper: Balkans in Europe Policy Advisory Group. March 2017.

Đinđić, Zoran (1988). Jugoslavija kao nedovršena država. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.

Đukić, Srećko, Varga, Boris (2017). Srbija na putu ka EU i Rusija. Spoljnopolitičke sveske No2. Beograd: Evropski pokret u Srbiji-Forum za međunarodne odnose.

Klark, Vesli K. (2003). Moderno ratovanje: Bosna, Kosovo i budućnost oružane borbe. Beograd: Samizdat B92.

Kovač, Mirnes (2014). Opsada islama: intervjui sa istaknutim svjetskim misliocima o islamu i muslimanima danas. Sarajevo: Buybook.

Linc, Huan, Stepan, Alfred (1998). Demokratska tranzicija i konsolidacija: Južna Evropa, Južna Amerika i postkomunistička Evropa. Beograd: Filip Višnjić.

Mijatović, Boško, Vujačić, Ilija, Marinković, Tanasije (2008). Pojmovnik liberalne demokratije. Beograd: Službeni glasnik–Centar za liberalno-demokratske studije.

Schenkkan, Nate (2017). Nation in Transit: The False Promise of Populism. Freedom House.

Autor je novinar i politikolog. Detaljnija biografija ovde.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, januar 2018.

Peščanik.net, 01.02.2018.

MAKEDONIJA

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/western-balkans/ (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  2. Hibridni ili mešoviti politički režimi su oni koji imaju elemente demokratije, ali i autoritarizma.
  3. https://www.economist.com/news/europe/21724414-some-call-it-stabilitocracy-others-call-it-way-things-have-always-been-west-backs-balkan (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  4. http://blogs.lse.ac.uk/europpblog/2016/12/23/montenegros-stabilitocracy-how-the-wests-support-of-dukanovic-is-damaging-the-prospects-of-democratic-change/#Author (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  5. Debata nakon izlaganja profesora ustavnog prava na odseku politologije CEU Nenada Dimitrijevića na okruglom stolu “Decentralizacija, regionalizacija i položaj Vojvodine u kontekstu pregovaračkog procesa sa EU i najavljenih ustavnih promena”, koja je 14. decembra 2017. održana u organizaciji Peščanika i NDNV u Novom Sadu.
  6. Slovenija je u parlamentu usvojila Spoljnopolitičku strategiju 1999. godine, u kojoj su jasno navedeni ciljevi integracije države u NATO i EU.
  7. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/123751/cetiri-stuba-srpske-spoljne-politike.html (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  8. U Deklaraciji se u jednom pasusu definiše “odluka o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju”: http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=80729 (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  9. http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  10. ODKB (rus. Организация договора о коллективной безопасности, ОДКБ) je organizacija koja vojno objedinjuje deo članica bivšeg SSSR, a predvodi je Rusija. Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti još nazivaju “Istočni NATO”, a čine je članice bliske ruskoj bezbednosnoj politici: Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Tadžikistan i Kirgistan; http://www.vesti.rs/Politika/Srbija-postala-posmatrac-u-Parlamentarnoj-skupstini-ODKB.html (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  11. https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-bezvizni-rezim-demarkacija/28065273.html (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  12. http://balkans.aljazeera.net/vijesti/rama-za-jedinstveno-ekonomsko-trziste-albanije-i-kosova (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  13. http://balkans.aljazeera.net/vijesti/rama-ujedinjenje-albanije-i-kosova-zavisi-od-eu (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  14. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/1045398/sever-kosova-nece-pristinu.html (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  15. http://www.blic.rs/vesti/politika/dacic-trajno-razgranicenje-sa-albancima-na-kosovu-crkvama-status-kao-na-svetoj-gori/cz1fzes (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  16. http://www.dw.com/bs/bih-kandidat-za-%C4%8Dlanstvo-u-eu-na-%C4%8Dekanju/a-37578435 (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  17. http://avaz.ba/vijesti/teme/190037/bih-nece-do-kraja-godine-aktivirati-akcioni-plan-za-clanstvo-u-nato (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  18. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=06&dd=08&nav_category=167&nav_id=1141410; http://rs.n1info.com/a335790/Svet/Region/RS-usvojila-Rezoluciju-o-vojnoj-neutralnosti.html (pristupljeno 19. oktobra 2017).
  19. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/1986585/Rusija+podr%C5%BEava+referendum+u+RS.html (pistupljeno 15. oktobra 2017).
  20. http://www.bbc.com/ukrainian/politics/2015/06/150608_macedonia_crisis_ukraine_comparison_vs (pristupljeno 15 oktobra 2017).
  21. Protesti su nazivani građanskim, a na njima su povremeno isticana i makedonska i albanska nacionalna obeležja.
  22. http://www.bbc.com/ukrainian/politics/2016/07/160711_macedonia_color_revolution (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  23. „Šarenim revolucijama“ nazivaju se protesti koji su doveli do pada sa vlasti predsednika Edvarda Ševarnadzea u Gruziji (2003), Leonida Kučme u Ukrajini (2004) i Askara Akajeva u Kirgiziji (2005).
  24. Češka, Slovačka, Poljska i Mađarska.
  25. https://eeas.europa.eu/headquarters/headquarters-homepage/29678/samit-lidera-zapadnog-balkana-2017-%E2%80%93-bolja-regionalna-saradnja-radi-pribli%C5%BEavanja-evropskoj_sr (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  26. http://www.capital.ba/eu-ce-prvo-traziti-ekonomsku-integraciju-balkana/ (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  27. http://pescanik.net/srbija-kao-nedovrsena-drzava/ (pristupljeno 15. oktobra 2017).
  28. http://balkans.aljazeera.net/vijesti/hartmann-za-ajb-politicari-u-miru-nastavljaju-ono-sto-nisu-zavrsili-u-ratu (pristupljeno 15. oktobra 2017).

Author: Boris Varga