Privatizacija?
To be continued.
Ali.
”Sudnji dan” opasno se približava, ”glogov kolac” preti, a sat sudbine neumitno otkucava.
Odbrana i poslednji dani (što bi rekli ”Idoli”) društvene svojine i socijalizma događaju se bukvalno tu, pred nama.
Drama treba da se okonča da kraja ove godine, a zavesa posle prvog čina trebalo je da se spusti 31. maja. Sutradan, 1. juna, po Zakonu o privatizaciji, trebalo je da padne zaštita nekadašnjih ”privrednih giganata” od poverilaca i da oni najzad plate svoje dugove EPS-u, komunalnim preduzećima, Poreskoj upravi, Fondu za razvoj, Srbijagasu, bankama, dobavljačima i osiguravajućim kućama… – 4 (četiri) milijarde evra dugova.
ČEEETIRI milijarde evra.
I kad su se svi poverioci ponadali da će najzad pravda i njih ”pogledati”, naša Vlada se u cajtnotu odlučila za pogrešan potez – da ”stoti put” (od 1990. godine do danas) promeni Zakon o privatizaciji i napravi novi rezervat u kojem će godinu dana čuvati 17 zaštićenih ”belih medveda”. Zaštićenih od poverilaca.
Scena liči na onu filmsku u kojoj kockar grozničavo ulaže sve veće sume novca u iščekivanju da će najzad dobiti, ali stalno gubi i stalno traži još jednu šansu.
I srpska Vlada kao da je zapala u kockarsku groznicu – već je prokockala nekoliko milijardi evra (dve na dugove i bar još pet-šest na plate i ostale troškove) i još bi da potroši.
A dobit je toliko neizvesna da se ne vredi više kockati.
Parlament bi u ponedeljak 25. maja (i simbolično na Dan mladosti) trebalo da produži život 17 firmi ”od strateškog interesa za državu” tako što će ih godinu dana staviti pod državnu zaštitu od poverilaca. Poznato je da je prošle godine u avgustu ovaj isti Parlament ”99. put” od 1990. godine promenio Zakon o privatizaciji kojim je bilo predviđeno da taj ključni tranzicioni proces bude završen do kraja ove godine, a da zaštita od poverilaca ”padne” 31. maja ove godine i time formalno i faktički započne taj proces.
Kad bi odredbe tog Zakona bile dosledno poštovane i kad bi prestala zaštita od poverilaca, samo poverioci – država, državna preduzeća i institucije ali i banke, dobavljači i osiguravači – naplatili bi samo od 50 firmi (od 526 koje treba da se privatizuju) ČETIRI milijarde evra (po dve milijarde država i komercijalni poverioci).
Podsećanja radi, Svetska banka izračunala je da država Srbija kao onaj kockar u Las Vegasu svake godine ulaže u ta preduzeća 750 miliona evra i – gubi.
Onda je došao Međunarodni monetarni fond da nam pomogne da se spasemo državnog bankrota, lupio rukom o sto i rekao – ”basta”.
I mi smo prihvatili da se rešimo društvene svojine, preduzeća s neuspelim privatizacijama i firmi u restrukturiranju do kraja ove godine.
A onda smo se popišmanili.
Ne mi, nego naša Vlada koja se smilovala nad sudbinom 17 kobajagi ”strateških” preduzeća i još 33 firme za koje će do kraja maja biti objavljen poziv za prodaju.
Tih 50 društvenih preduzeća država će zaštititi od poverilaca – onih 17 još godinu dana, a ovih 33 do kraja oktobra (pa ako se ne prodaju, idu u stečaj).
Naša Vlada kaže da je to ”nacionalni problem koji će odrediti ekonomsku pa i društvenu budućnost Srbije” (ministar privrede u razgovoru s novinarima, 20. maj 2015). I još kaže da je to problem koji je Vlada dobila kao vruć krompir od prethodne i da sad ”ima političke snage i volje” da se reši istorijsko pitanje definitivne sahrane društvene svojine.
Ova Vlada s pravom optužuje Tadićevu vlast za bolećivost i politički kukavičluk koji su Srbiju doveli do ekonomske katastrofe.
I tačno je pobrojala sve simptome bolećivosti i kukavičluka – neprivatizovana preduzeća služila su političariima kao glasačka mašina s kojom su trgovali po sistemu ”mi vama pare za plate, vi nama glasove na izborima”. Imovina tih preduzeća koristila se kao ”Alajbegova slama” – svako je krao i čerupao šta je i koliko hteo, a najveću korist imali su direktori i sindikalni ”prvaci”. A kad je državi ponestalo para, takozvani radnici ili su dolazili pred Vladu i blokirali je ili su logorovali na autoputu.
Sadašnja Vlada precizno je snimila sve simptome bolesti srpskog privrednog sistema i javno ih saopštila (što je značajan napredak).
Ali kad je trebalo da prepiše adekvatnu terapiju i ona je pokazala da pati, istina od nešto lakšeg (ali i dalje opasnog) oblika bolećivosti i populizma.
Najočigledniji pokazatelj tog sindroma je spisak 17 zaštićenih ”belih medveda” koje će država još godinu dana čuvati u posebnom rezervatu, zaštićene od svih kojima duguju pare.
Tu bolećivost Vlada pokušava da sakrije preteranim normativizmom, stotinama akata, propisa, mera, zakona, pravila, tumačenja, podzakonskih akata… koji je sprečavaju (ah ta ”pravna država”) da konačno sahrani društvenu svojinu i završi privatizacija kao ključni tranzicioni proces.
Samo što je donet, a Zakon o privatizaciji iako je ocenjen kao najbolji mora da se menja.
Samo što je donet, a Zakon o stečaju iako je ocenjen kao najbolji u regionu mora da se menja.
Samo što je donet, a Zakon o radu iako je ocenjen kao najbolji u ovom delu Evrope mora da se menja.
I tako unedogled. Donesemo jedan zakon i onda ga ubrzo menjamo, čime samo produžavamo nezavršen posao.
Podsećanja radi, Zakon o privatizaciji koji je donela Vlada Ante Markovića imao je 11 članova sa sve prelaznim i završnim odredbama. A privatizacije koje su tada urađene i danas se ocenjuju kao najuspešnije.
Toliko o političkoj volji.
Postoji još jedna sitna podvala vlasti. Uspešno je primenjena na beznadežnom slučaju Azotare iz Pančeva.
Naime, Azotara duguje državnom preduzeću Srbijagas za preuzeti gas 24 milijarde dinara (oko 20-ak miliona evra) i pošto nema da ih vrati, onda je Srbijagas taj dug konvertovao u vlasništvo i postao većinski vlasnik Azotare. I sad je Azotara kobajagi spasena, jer 31. maja neće biti izložena odredbama o prinudnoj naplati i može mirno da čeka kupca.
A što se tiče bolećivosti, ona može i da se kvantifikuje. U 17 ”belih medveda” zaposleno je 21.483 radnika, a u 33 preduzeća koja su zaštićena do kraja oktobra ”radi” još 4.425 ljudi. Što bi rekla sadašnja Vlada kritikujući prethodnu: sve je to ”glasačka mašina” koju treba pogurati ”uz malu pomoć” (ministar privrede na radnom sastanku s novinarima).
Uz čiju pomoć?
Pa države, naravno.
Tih 17 ”belih medveda” odabrano je, kako kažu u Vladi, ne sistemom slučajnog uzorka i lutrije, nego na osnovu ”temeljnih analiza” koje su pokazale da ta preduzeća imaju tržišnu perspektivu i da mogu dobro da se prodaju samo ako ih država ”uz malu pomoć” još godinu dana drži ”pod staklenim zvonom” i ako im oprosti dve (2) milijarde evra dugova.
Kad se tako kaže, još bi se i moglo poverovati da su to zaista strateška preduzeća, dakle firme od nacionalnog interesa čim je država ”zalegla” za njih pred Međunarodnim monetarnim fondom i proglasila ih ”zaštićenom vrstom”.
Ali.
Samo ”ovlaš” pogled na spisak izaziva ozbiljnu sumnju da su ta preduzeća ”kapitalci” koje država treba da stavi pod svoju jednogodišnju zaštitu od poverilaca.
Kakav je, recimo, strateški interes države za preduzeće FAM (Fabrika maziva) iz Kruševca, koje je bilo privatizovano pa oduzeto Milu Đuraškoviću?
I sledeći slučaj, opet Kruševac (nameće se, možda, neobična asocijacija na lokalpatriotizam jednog od ministara) – Fabrika guma Trajal koja takođe iza sebe ima neuspešne privatizacije. Da je neko do sada bio zainteresovan za to preduzeće mogao je da ga kupi.
Zanimljiva ”zverka” pod zaštitom države biće i Jumko. Mesto na spisku ”belih medveda” to preduzeće mnogo je više izborilo valjanjem radnika po autoputu, nego tržišnom perspektivom koja se trenutno zasniva jedino na državnim narudžbama odela za vojsku i policiju.
Ili, zašto naša Vlada misli da je strateški interes Srbije da proizvodi autobuse i da zato treba da postoji Ikarbus? Zar nije logičnije da ako nema kupca koji ne vidi tržište za tu robu, država ugasi Ikarbus?
Isto važi i za preduzeća Kablovi iz Jagodine i Prvu petoletku iz Trstenika u kojima se izređalo bar deset ruskih partnera u režiji ministra Dinkića.
Da li će se, na primer, nešto kataklizmički dogoditi ako se ugase Galenika i RTB Bor? Neće. Oba ta preduzeća imaju veće gubitke nego što im je vrednost imovine. Možda tek kad se ugase, naiđe neki ”putnik namernik” zainteresovan da pravi antibiotike ili valja bakar. I da se opet zajedno podsetimo – te ”bele medvede” nisu hteli da prodaju Tadić-Dinkić-Cvetković jer je navodno bila mala cena, za Galeniku 100 miliona evra, a za RTB Bor se nudilo i 400 miliona evra. Gde bi nam danas bio kraj da je to tada prodato.
Problem je u tome što ćemo se za godinu dana svi ponovo češkati po potiljku i pitati ”šta bi ovoj našoj Vladi da čuva ‘bele medvede’”.
A šta tek reći za ”belog medveda” koji je u APR-u registrovan pod imenom Politika AD; kakva li je to strateška firma koju država treba godinu dana da čuva od poverilaca. I zašto?
Hladne glave treba gledati i na rudnik Resavicu u kome je zaposleno 4.000 radnika. Ekonomija u tom preduzeću svodi se na jednostavnu računicu – ugalj koji se izvadi ne može da podmiri ni polovinu plata zaposlenih. Preporuka svima koji su emotivno i socijalno vezani za sudbinu rudara – sakupite novac, kupite Resavicu, postanite njen vlasnik i štitite rudare do mile volje.
Današnji zvaničnici vlasti najvećim bezobrazlukom smatraju duboki ”zimski san” kojim je prethodna vlast uspavala direktore društvenih preduzeća i radnike zaposlene u njima.
Odlukom da im produže zaštitu, zvaničnici sadašnje vlasti produžili su ”belim medvedima” na još godinu dana ”zimski san”, uz uspavanku o njihovoj ”strateškoj” važnosti.
Peščanik.net, 21.05.2015.
Srodni link: Miša Brkić – MMF je bio “majka Mara”