Peščanik je u nedelju obeležio 20 godina od kada je počeo sa radom na Radiju B92. Tim povodom, tadašnje i današnje urednice, dve Svetlane, podsetile su nas na prvu emisiju koju su snimile pod imenom Peščanik. Ona je snimljena i emitovana neposredno po završetku rata u Jugoslaviji, a koji se u najvećoj meri odvijao na Kosovu. Prvi važan utisak je da Peščanik postoji čak dvadeset godina. Drugi je da je poslednji ratni sukob na našoj teritoriji završen tek pre dvadeset godina. Ovo drugo, samleveni svakodnevnim događajima, često zaboravljamo.
Zanimljivo je slušati ovaj snimak posle dve decenije. Obraćaju nam se Srbi sa Kosova. Jedni su izbegli u Srbiju, a drugi, iz Orahovca i Velike Hoče, i dalje istrajavaju u pokušaju da ostanu kod svojih kuća, u novim uslovima. Pričaju o tome kakav je njihov život, šta očekuju, kome veruju.
Mnogo toga se nimalo nije promenilo. Uzmimo samo odnos prema tadašnjem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću – čije ime bi se danas komotno moglo zameniti imenom Aleksandra Vučića, a da kontekst ne bude ni malo narušen. U najavi emisije čujemo čoveka koji kaže da se plaši Miloševića, makar ga video i sa leđa. Drugi kaže – vodi nas lud čovek, ne želim ime da mu spomenem. Izbeglice se kolebaju, istovremeno ga smatraju osobom kojoj najviše veruju („od našeg predsednika, od njega najviše očekujemo, drugome ne verujemo nikom“), ali i čovekom koji ih je ostavio na cedilu („nikako mu ne verujem, izdao nas je sve“).
Srbi sa Kosova, bilo da su u izbegličkim kampovima ili u svojim kućama na Kosovu, uglavnom se slažu i izjavljuju da „žele makar da spavaju na slobodi“, da „žele mir“, dok osećaju „kao da su u logoru“. Tuguju za ubijenim i kidnapovanim članovima svojih porodica. Apeluju na građane Srbije da ih izbave iz nemoguće situacije, ali i realno zaključuju da „kad se gore gnjavi, baš ih briga za nas dole“. Tako je, kao što vidimo, ostalo i dvadeset godina kasnije.
Sudbinama kosovskih Srba se trguje u međunarodnoj podeli vlasti i moći. Samo što je kategorija onih „dole“ od srpskog stanovništva na Kosovu uveliko zahvatila sve građane Srbije. Gore se i dalje gnjavi, dok dole svi trpimo.
Teško je, ali poučno slušati poruke predstavnika UNMIK-a i KFOR-a koji se izvinjavaju zbog „privremenog ograničavanja slobode kretanja“, ali koji Kosovu istovremeno predviđaju „demokratsku budućnost“. Poznato nam je da na Kosovu ni danas nema potpune slobode kretanja ni naročito prosperitetne budućnosti. Demokratija je i dalje tek na horizontu, pogotovo za manjine.
Ako je sve zaista toliko isto, licemerno i ponavljajuće – da li ima razloga za proslavu dvadesetogodišnjice postojanja Peščanika? Naravno, ako izuzmemo to da je veliki lični poduhvat bio održati radijsku emisiju, a kasnije i nezavisnu produkciju, koja se uvek kretala mimo glavne struje, koja je prikazivala ono što većina nije želela da vidi i prizna. Svetlane su za ovaj lični poduhvat 2018. primile nagradu „Osvajanje slobode“.
Moguća dva pogleda na ovo pitanje su – ne, ništa nije vredelo jer nam se događaji i ljudi ponavljaju. Ili sasvim suprotno – vredelo je i to iz najmanje tri razloga.
U vremenima neslobode, a to u manjoj ili većoj meri važi za prethodne dve decenije, Peščanik je bio prostor u kome se slobodno mogao izraziti stav, gde se moglo argumentovano sukobiti sa neistomišljenikom, ali što je najvažnije – gde su se bez ikakve cenzure mogli kritikovati nosioci javne vlasti.
Drugi razlog leži u tome što je uz Peščanik odrasla mlada publika u Srbiji i u regionu. Danas, možda mimo svih očekivanja, najviše narasta upravo mlada publika Peščanika. Ona se – kada to već nije na drugim mestima – kritici lošeg u našim životima može naučiti u ovom malom prostoru slobode. Deo publike koju je u mladosti privukao Peščanik, postao je i njegov sastavni deo. Tu skromno, ali sasvim ponosno, vidim i sebe. Moji društveni i politički pogledi nikada ne bi bili isti da nije bilo Peščanika i njegovih autora. To kažem bez imalo preterivanja i uz mnogo zahvalnosti.
Treći razlog za slavlje je taj što i dalje imamo šansu da iz već viđenih scena, likova koji se ponavljaju, istih nepodopština koje čine – izvučemo neku pouku. Na jednom mestu imamo dobar deo svedočanstva o posledicama brutalne politike i društvenog nasilja. Ta nova publika i neki novi ljudi (ipak se nisu svi odselili), povremeno zaranjajući u Peščanikovu arhivu, mogu doneti važne zaključke i iskoristiti ih za društvenu promenu.
Na kraju, ali ne najmanje važno, u februaru 2000. delovalo je kao da Milošević nije ni blizu odlaska sa vlasti (iako se to desilo samo 7 meseci kasnije). Isto danas mnogi misle za Aleksandra Vučića.
U tom smislu je vrlo zanimljiva opservacija Momčila Trajkovića iz te prve emisije Peščanika koji se pita da li međunarodna zajednica uopšte želi Srbiju? Jer „ako čekaju da Milošević padne“, ako Srbiju „ne žele zbog antidemokratske vlasti“, Trajković se plašio da bi se na ovu saradnju možda „moralo čekati malo duže“.
Na sreću, tada se nije čekalo dugo. Međutim, danas se ponekad čini da međunarodna zajednica Srbiju želi upravo zato što ima antidemokratsku vlast. Koliko je konzistentna bila domaća razarajuća politika, toliko je bila nekonzistentna međunarodna politika koja je u dve decenije zaključila da je za Srbiju sasvim prihvatljiv Miloševićev ideološki klon.
Trajković kaže i još najmanje dve važne stvari – da ne smatra da je Miloševićeva opozicija „zlato“, ali da je ona jedina alternativa, da ne postoji druga. Da ne postoje prepreke da se pojavi neko bolji, ali da se to ipak ne dešava. Da smo mi nažalost i u najvećoj meri – upravo Milošević.
Ključnom greškom opozicije on smatra to što je prihvatila da se na tom trulom mostu koji se zove Miloševićev sistem ili stari sistem, rve sa Miloševićem. U tom sukobu ljuljaju se svi, Milošević, opozicija i narod, a ispod nas je ambis, kaže Trajković.
„Opozicija je morala da ostavi taj truli most Miloševiću i da pokuša da napravi novi most, novu alternativu i da narod vidi da gazi čvrstim putem. I šta bi bilo, on bi se ljuljao tamo, a narod bi već bio na jednom čvrstom mostu, ali Milošević to zna i zato ruši svaku alternativu. Ja sam siguran da će narod preći na drugu stranu, a ta druga strana je demokratska Srbija, Jugoslavija i demokratska Evropa. To je taj put i to je naša šansa, e, pitanje je hoćemo li mi izdržati ovde, otanjilo je sve.“
Deluje kao da nam Peščanikova emisija od pre 20 godina, a naročito Momčilo Trajković, nešto govore i o izborima koji će se održati 2020, o kojima se trenutno uveliko polemiše. Ko je danas Milošević, šta je truli most i da li njime treba da gazimo, gde je ambis, kakva je opozicija, da li ćemo izdržati i koliko je sve otanjilo – nema potrebe dalje da objašnjavamo. Dosta dobro razumemo ove reči. Samo je važno da iz toga konačno nešto naučimo.
Peščanik.net, 04.02.2020.
Srodni link: Emisija – Radio u biblioteci
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
