Iz svedočenja Dražena Erdemovića pred Haškim sudom, vojnika 10. diverzantskog odreda vojske bosanskih Srba. U julu 1995. na vojnoj ekonomiji Branjevo učestvovao je u masovnim pogubljenjima više od 1.000 srebreničkih muslimana. Svi su streljani za nekoliko sati. Pred sudskim većem Erdemović je rekao da je „ubio oko 70 osoba“. Bio je prvi koji je priznao krivicu, a kasnije je svedočio u drugim postupcima pred Haškim sudom. Osuđen je na 5 godina zatvora.
Ahmo Hasić je jedan od šestorice ljudi koji su preživeli streljanje na farmi Branjevo. Lutao je desetak dana, a potom bio ponovo zarobljen i zatočen u logoru Batkovići. Razmenjen je u decembru 1995. Dvojica sinova Ahme Hasića su sa nekoliko hiljada muškaraca pokušali da se kroz šume probiju do Tuzle. Hasić je pronašao i sahranio ostatke jednog sina, a o sudbini drugog ništa nije saznao. U Srebrenici su ubijena i njegova dva brata čiji su posmrtni ostaci pronađeni u masovnoj grobnici u Pilici. Širi snimak svedočenja.
Alo!
…
Kako ste, gospodine generale?
Ja sam odlično, a ti?
Pa, zahvaljujući Vama, i ja.
…
Kako je zdravlje?
Pa dobro, hvala bogu, dobro je.
Je l’ vi radite dole?
Radimo, nego šta!
Dobro.
…
Aha!
…
Nijednog živog nemoj da ostavljate!
Tužilac: Gospodine Erdemoviću, sada ćemo preći na 16 juli, dakle 16. juli. Da li ste Vi i pripadnici Vašeg odreda dobili novi zadatak? Od koga ste dobili taj zadatak?
Dražen Erdemović: Došao nam je Brano Gojković i rekao nam je, meni, Franc Kosu i Goronji Zoranu, da se spremimo i da imamo zadatak. Kad smo ga mi pitali ko je to rekao, on je rekao da je Pelemiš izdao to naređenje.
Tužilac: Da li možete da imenujete tih 8 osoba koje su krenule na taj zadatak?
Dražen Erdemović: Brano Gojković, Aleksandar Cvetković, koji je vozio vozilo u kojem smo se mi nalazili, kombi naše jedinice, Golijan Vlastimir, Franc Kos, Goronja Zoran, Savanović Stanko i ja.
Tužilac: A ko je bio vođa te grupe?
Dražen Erdemović: Brano je organizovao sve, da se spakujemo, da uđemo u kombi i šta treba da ponesemo za akciju, i on je bio vođa grupe.
Tužilac: Gospodine Erdemović, recite sudijama šta se desilo kada ste stigli na tu lokaciju.
Dražen Erdemović: Kada smo stigli ovdje ispred ove rampe, otvorena nam je rampa, i ušli smo unutra sa tim vozilom. Iz vozila su izašli samo Brano i vozač, i otišli su ovdje, u ovu prijavnicu.
Tužilac: Recite nam šta se desilo na toj lokaciji.
Dražen Erdemović: Posle nekoliko trenutaka iz ove zgrade su izašli Brano Gojković, Aleksandar Cvetković, potpukovnik kome ja ne znam ime i dvojica vojnih policajaca, koji su imali ambleme Vojna policija Drinskog korpusa.
Tužilac: Nakon što su ovi muškarci izašli, šta se desilo?
Dražen Erdemović: Došao je Brano. Mi smo bili otvorili vrata, koja se otvaraju sa strane u kombiju. Rekao je da zatvorimo vrata, i kad smo ga mi pitali gdje idemo sada, rekao je da ćemo pratiti potpukovnika koji je bio ispred nas u vozilu Opel Kadet. Nedugo zatim, stigli smo na, skrenuli smo sa ovoga puta koji vodi Zvornik-Bijeljina, na lijevu stranu, na makadamski put koji nije bio asfaltiran, i došli smo na jednu farmu.
Tužilac: Šta se zatim desilo?
Dražen Erdemović: Tada je Brano obratio se nama i rekao da će sada da dođu autobusi sa civilima iz Srebrenice. I ja… i pojedinci smo još počeli da prigovaramo zašto, šta mi treba da radimo tu. On je rekao da treba da strijeljamo te ljude. U toku te rasprave je već dolazio prvi autobus, to je možda bilo posle 20 minuta, ne znam tačno. Kad je došao prvi autobus ja sam… ja znam za sebe, ne znam za ostale i ne mogu da kažem ko je šta ostali govorio… rekao da ne želim to da radim, da ne mogu to da radim, da to nije naš zadatak, zadatak naše jedinice.
Brano mi je tad rekao: „Ako nećeš da radiš, stani s njima, ili daj ti njima svoju pušku, pa da vidiš hoće li oni u tebe pucati“. Kad je došao prvi autobus, Brano nam je rekao da se rasporedimo u liniju od ovog objekta garaže. Tad je Brano rekao da mi stanemo u stroj, da se postavimo u stroj. Ispred nas je naređeno ljudima da se nama okrenu leđima. Kad su se ti ljudi okrenuli leđima, mi smo pucali u te ljude. Naređeno je da se puca u ljude.
Tužilac: Da li je i Brano takođe pucao?
Dražen Erdemović: Da.
Tužilac: Da li su svi pripadnici Vaše jedinice, dakle svih desetorica, pucali?
Dražen Erdemović: Da. Osmorica, nije…
Tužilac: Nakon što je streljana ova prva grupa od 10 zatočenika, šta se zatim desilo?
Dražen Erdemović: Brano i Golijan Vlastimir su otišli. Mi smo stali opet isto u kolonu da obezbjeđujemo put gdje će ti ljudi stali. Brano i Golijan Vlastimir su otišli ponovo po grupu ljudi.
Tužilac: Šta se zatim desilo?
Dražen Erdemović: Dovedena je druga grupa i ona je postrojena odmah iza tih prvih ljudi koji su ubijeni, nazad…
Tužilac: Dakle, to se ponavljalo tokom čitavog dana.
Dražen Erdemović: Samo moram da kažem da su u toku zadnje grupe prvog autobusa, ili početkom drugog autobusa, Aleksandar Cvetković i Brano došli na ideju da strijeljanje ide brže. Uzeli su da koriste mitraljez M84.
Tužilac: A šta se desilo sa tim mitraljezom M84?
Dražen Erdemović: Tada su, tada je Aleksandar Cvetković uzeo taj mitraljez, postavio i počeo da puca u grupu od 10 ljudi. Međutim, zbog jakosti te municije, ljudi su samo bili ranjavani, osakaćeni i molili su da ih se dovrši, da ih se ubije.
Tužilac: Nastavite.
Dražen Erdemović: Tada je nastala žučna rasprava između mene, Brane, Slovenca i Goronje, Ace… pojedinci nisu više mogli da slušaju kako su ti ljudi molili da ih se ubije. Zašto da, ako ljudi moraju da umru, zašto da ne umru onako kako bi trebalo da umru, s mirom, ne da ih se masakrira, da ih se tuče, da ih se vrijeđa i to. I tada je, odmah su sklonili taj mitraljez M84.
Tužilac: Koliko je otprilike autobusa stiglo na farmu Branjevo 16. jula? Koliko se vi najbolje možete setiti?
Dražen Erdemović: Kako ja mogu da se sjetim, jer sam se nalazio tad u teškim psihičkim trenucima, to je za mene bilo nešto veoma teško, ja mislim između 15 i 20.
Tužilac: Koliko ljudi po Vašoj proceni, gospodine Erdemoviću, je pogubljeno na farmi Branjevo 16. jula?
Dražen Erdemović: Ja mislim oko 1.000, 1.200.
Tužilac: Jeste li razgovarali sa jednim od žrtava, jeste li pokušali ga poštedeti od sudbine koja ga je čekala?
Dražen Erdemović: Da. Taj čovjek, čim je izašao iz autobusa, počeo je da govori da je on pomagao nekim Srbima, pomogao da iz Srebrenice pređu u Saveznu Republiku Jugoslaviju, i pokazivao je neke papire, govorio je da su to brojevi telefona od tih ljudi. Ja sam ga uzeo, rekao: „Odi ovamo“, i onda sam mu dao da zapali cigaru. Ja mislim da sam mu, pošto je tu bila česma nedaleko, donio i da se napije vode. Bilo mi je žao i želio sam da spasim tog čovjeka, i više ljudi, ali…
Ovaj, njega sam uzeo, izabrao, zato što je on govorio da je spašavao Srbe u Srebrenici, da im je pomagao da izađu na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, i mislio sam da će mi to uspjeti, da ga spasim. Međutim, nedugo zatim je došao Golijan Vlastimir, uzeo je tog čovjeka, i onda je došao i Brano. Kad sam ja rekao: „Pa zašto, zašto se ne ispita da li je taj čovjek to uradio, da se spasi čovjek“, rekli su uglas: „Da nema svjedoka“, da ne žele da imaju svjedoka.
Tužilac: Je li i taj čovjek pogubljen?
Dražen Erdemović: Ja mislim da ga je ubio Golijan Vlastimir. Negdje oko 1 sat, između 1 i 2, možda, ne znam tačno, su došli pripadnici iz Bratunca, tako sam čuo kad je rečeno da su došli ljudi iz Bratunca u ispomoć. I oni su tada preuzeli to da ubijaju te ljude, na isti način kao što je i naša grupa radila. Samo su oni prepoznavali neke ljude, iživljavali na ljudima, čak ja mislim da je jedan čovjek od tih iz Bratunca bio rodom iz Srebrenice, koji je čak prepoznavao neke ljude… a sjećam se slučaja, prepoznao je mesara iz Srebrenice. Znam da je rekao: „Dobar si čovjek, ali moramo te ubiti. Znam da nisi bio nacionalista“.
Tužilac: Kako su se ljudi iz Bratunca ponašali prema žrtvama iz Srebrenice?
Dražen Erdemović: Tukli su ih željeznim šipkama, puškama, nogama, rukama, tjerali ih da klanjaju na muslimanski način… iživljavali su se na njima, eto.
Tužilac: Je li jedan pripadnik Vaše jedinice, gospodine Erdemoviću, da li se on vama hvalio koliko je ljudi ubio na vojnoj farmi Branjevo?
Dražen Erdemović: Da. To je Savanović Stanko, pod brojem 3. Rekao je da je ubio između 200 i 300 ljudi, da je on brojao.
Tužilac: Koja je bila starosna dob ljudi koji su pobijeni na vojnoj farmi Branjevo?
Dražen Erdemović: Koliko sam ja procjenio, između 17 i 60-70 godina.
Tužilac: Kako su ti ljudi bili odjeveni?
Dražen Erdemović: Svi su bili u civilnoj odjeći osim jednoga: imao je maskirne hlače.
Tužilac: Je li itko od tih ljudi pružio bilo kakav otpor streljačkom vodu, vojnicima Bratunačke brigade koji su tamo bili prisutni?
Dražen Erdemović: Da, jedan je čovjek, ja mislim kad su tek došli, počeo da bježi, i oni su ga stigli i ubili tu. Nedugo zatim je došao taj poptukovnik, Brano, Aleksandar Cvetković, Savanović, i odmah je rekao da treba da se ide u obližnji dom u tom mjestu, da tamo ima 500 Muslimana iz Srebrenice koji hoće da provale vrata iz doma. Nas četvorica smo rekli da to nećemo da uradimo, da nam je dosta, da mi nismo ničije mašine za ubivanje ljudi.
Brano je rekao: „Pa zašto, pa…“ Mi smo rekli da nećemo više, da je dosta, dosta. I tada je poptukovnik se okrenuo, i otišao je tamo do tih ljudi iz Bratunca. I oni su ne znam posle koliko, minut, dva, pet… odmah otišli, sjeli u vozila i otišli. Dok mi još smo bili tu na farmi, dok smo pakirali tu svoje oružje i sve to što je bilo po… taj mitraljez je bio isto van kombija, dok smo to sve stavili, već smo čuli pucnjavu na tom pravcu, mjesto Pilice.
Tužilac: Rekli ste da ste čuli pucnje, je li tako? Koliko vremena nakon odlaska vojnika iz Bratunca ste vi otišli sa farme Branjevo?
Dražen Erdemović: Nakon 10 minuta, ne znam tačno, 15, tako negde. 10, 15 minuta.
Tužilac: Dobro. Kamo ste otišli?
Dražen Erdemović: Otišli smo u pravcu mjesta Pilica, gdje se nalazila ta… taj kafe, kafana, gdje smo trebali da imamo sastanak sa tim potpukovnikom što nam je Brano rekao.
Tužilac: Što se dogilo kada ste došli tamo, u kafanu, tko je bio tamo, što ste vidjeli i što ste čuli?
Dražen Erdemović: Kada se uđe unutra u tu kafanu, na ulazu, sa desne strane je, ja sam to tako zvao prije i tako se to kod nas zvalo, separei. Tamo sa desne strane, u tom separeu, je sjedio taj potpukovnik i jedan vojni policajac. Nisam vidio drugog vojnog policajca. Tada je potpukovnik rekao da, zovnuo je tu osobu koja je radila tu. Rekao da donese piće. Ja i Slovenac smo, kako se sjećam, uzeli kafu, a ostali su, mislim da su pili rakiju. I pričali su nešto, nisam slušao o čemu su pričali. Pucnjava se još čula i tad su se čule i detonacije tamo, u tom objektu.
***
Ahmo Hasić: Brata sam prošle godine ukopao, našli ga u Pilici, dok su ga identifikovali. Jednoga brata koji je bio stariji od mene 7 godina. A jednoga brata ukopao sam ove godine, 11. juli. I on je bio stariji od mene, oko 5 godina. Znači, oni su imali tada blizu 70 godina.
Tužilac: Gospodine, rekli ste da ste strpani u autobuse nakon što ste izvedeni iz škole u Brauncu. Ko vas je strpao u te autobuse?
Ahmo Hasić: Pa srpska vojska, i šoferi. I kad smo krenuli, onda smo došli, vidimo, krenuli smo drugim pravcem, nećemo prema Tuzli nego odosmo prema Zvorniku. A u Zvorniku pređoše u Srbiju autobusi, 7 autobusa. Pa smo išli Srbijom, možda tu negde u blizini Loznice, i tu su nas opet preveli u Bosnu, preko mosta. Autobus jedan, dobro se sjećam, bio je Sedmojulac Šabac. I ovako, kad smo išli, hoćemo na jedno brdašce, čuju se gore neki rafali. I kad smo došli do te pucnjave tude, autobusi stadoše. Kako stadoše, vrata se otvoriše. Dopola aubotusa kad su izašli, onda su stopirali, nisu dali dalje. Ja sam ostao u to pola autobusa.
Gledam, oćeraše ih dole jednom stazom. Crni se po njivi, mrtvi. Kad je to završeno, onda su došli opet ponovo. Ja sam izašao. Opet, psuju se, jebu mater nama i Aliji i Harisu, neće vas, izlaz’te ‘vamo. Života brojiš samo neke sekunde još. Kad su izašli svi, svezanih ruku, izašao sam i ja, i krenuo sam u kolonu. Jedan srpski vojnik meni kaže, ide ispred mene ovako, jedno njih je 8, ovako idu iza nas, iza kolone. Kaže mi: „Ti daj marke“. Reko: „Ja nemam“. Vidim smrt, gotovo. Kako sam rekao da nemam, on je mene saždio nogom ovdije, u stomak. Ja samo što sam se prevrnuo, malo se šćunio, zapomagao sam, jaukao, a ovaj vojnik što je išao iza mene srpski, išao je za mnom, drugi, on je samo njemu povikao: „Ne pravi genocida. Pušku“, kaže, „pa udri vojnički ako ti se ubija“.
Nismo još, ja sam se podigo, tako za kolonom krenuo. Jedan, onaj isti što me je udario, pita bi li koji upisao se da bide Srbin, da se prekrsti, pa da ga ostavimo. U toj mojoj koloni javilo se samo dvojica, eno, niko više. Al’ od toga nema ništa, i što su se javili, nema ništa od toga. I kad smo došli, dole u koloni, sve je to kao vrste. Kao da su polegli. Sve je to u vrste, u redove pobijeno. I mi smo došli do ovijeh pobijenih, u redove, i prošli između vrsta, kroz mrtve. Između vrsta. I samo kad smo došli tude, bila je komanda, kaže: „Okreni leđa, okrenite leđa“. Mi smo leđa okrenuli. Mjesto „Pali“, nije bilo, mjesto „Pali“ bilo je „Lezi“, al to nije ni izrekao, rafali su sasekli.
Ja sam pao odmah, a tako su pali i ovi, momentalno, k’o rafal kad sasječe. I rafali kad su se utišali, onda jedan pita: „Ima li ko živ?“ Jedan kaže: „Imam ja“, a drugi kaže: „Imam ja, hajd me ubij“. I ovaj je prešao samo po jedan metak, cvak cvak, gotovo, ljudi mrtvi. Ja mislio, bi li se javio… Neću. I tako sam ležao jedno sedam kolona dok su još pobili. Posle su oni ošli, kao, na odmor. Ošli su onoj kući gore, đe su dolazili avtobusi, tude, išli su u hladovinu, siđali, odmarali. Ja sam pokušao mogu li sa ruku skinuti, ili da potrgam. Srećom da sam skinuo sa ruku. Opet sam nabio na ruke, pa sam legao opet potrbuške, jer znam, patrola će dolaziti. I gledam ima li đe blizu šuma, da ja otale izađem, da se izvučem, jer znam dok je u redove pobijeno sve u vrstu, i pogledam da će doći tu kamion i bager da kupi, jer to se neće ručno kupiti. To mi je bilo jasno potpuno, dok je u vrstu.
Da izađem kud bilo, da ne bi me salomili živa. Ja sam skočio na noge. Da puzim, neću dugo, može se pomoliti partrola. Skočio na noge pa šta bude. Dole sam po mrtvijem gazio i po zemlji, i gledao sam gđe ću stati al gazio sam po mrtvijem dosta. Kad sam pogledao, još dvojica puze. I oni se uvukoše tude, u to trnje. Njih je 4, ja peti, tu smo ležali. Više nema nikoga, sve je to mrtvo tude. Između hiljadu i hiljadu i po, to sam ocjenio, da je tu pobijeno. I mi smo iza toga žbuna, trnja, izašli tamo na drugu stranu, suprotno. A kad smo izašli tamo, i tamo su mrtvi po njivi. A tu nisam ni znao, tu su pobijeni ono ujutru koji su prije oćerani, koji su plaćali put, kao, za Sarajevo. I tu su pobijeni, tu su oni vjerovatno.
Tako smo izašli. Naske 5 bilo je. Ovi su bili mlađi, možda 16 godina do 25, tako gledajući na njima. I oni su ošli, ja sam ostao sam. Al kasnije sam čulo, doskora, možda prije dve tri godine, da su oni pohvatani, da su odvedeni u Zvornik… I tako da sam ja sam išao preko šume, i to je bilo sutradan već, možda opet prije na jedan sat i po mraka, došao sam na taj asfalt i išao sam asfaltom prema toj šumi, i taman kad sam došao do te šume đe treba da skrenem, kamion je se ozdo pomolio, pa ide predame, u susret meni. Ja samo što sam pogledao na kamion, pun je kamion mrtvijeh u visinu karoserije. I onaj iz kamiona samo povika: „Eno onoga što je juče pobjego“. Idem pravo cestom, pravo putem. On je za menom gledo, gledo, gledo, mislio da sam ja Srbin.
I onda je samo taj momenat okrenuo od mene, i ode prema kamionu. I poče kasat, i ode prema kamionu. A ja sam onda u potok svrno, u jarak. Ako me gleda taj Srbin, neka vidi da sam ja bio. Nije Srbin bio, nego ja, što je stio da uhvati. Da me baci na kamion, da me ubije na kamionu pa da me strpa u masovnu grobnicu. Ja sam bio!
Snimci Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove iz Haga. Realizovano u saradnji sa Pro Peace (forumZFD).
Peščanik.net, 11.07.2025.
SREBRENICA
