Ahmo Hasić, koji je 16. jula 1995. preživeo streljanje preko hiljadu Muslimana na farmi Branjevo, pred MKSJ svedoči na suđenju Vujadinu Popoviću i drugima. Snimak Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove iz Haga, čiju kampanju „Pamtimo genocid u Srebrenici” možete pratiti na: IRMCT, Facebook, Twitter, YouTube.
Ahmo Hasić: Pa, 11. jula, tada je bio, ovaj, granate tada su udarale jedno pet dana, šes’, po Srebrenici, oko Srebrenice, i tako 11. jula, ovaj, da smo morali izaći UNPROFOR nunde. UNPROFOR je bio kod Srebrenice tu.
Sudija: Da li ste sa sobom poveli i članove vaše porodice iz Srebrenice?
Ahmo Hasić: Pa, jesam. Moji članovi porodice isto, bila je moja unučad, žena i djeca i snajka i tako, eto. Djeca moja kao moja djeca, ona su o’šla preko šume, dvojica. I oni prešli nisu nijedan. Jednoga sam ukopô prošle godine – to su doktori našli u masovnoj grobnici – a jednoga još nisam pronašô ništa.
Sudija: Te prve noći, u noći 11. jula, nakon što ste stigli u Potočare, gdje ste proveli tu noć?
Ahmo Hasić: Ja sam tu noć proveo na vani, a porodicu bio sam izgubio. Izmakoše u onaj narod i ja sam zagubio, i tako, oni su noćili negde unutra – tako mi kazuju – a ja sam noćio na vani. I granate su udarale okolo naroda. I kad smo prenoćili tu noć, sutredan onda je došao jedan Srbin sa zvučnikom i rekao je, kaže: „Nemoj narode da se plašite, sad će“, kaže, „naša vojska da uniđe među narod, da vidi“, kaže, „da nema neko oružja ili nešto, da malo“, kaže, „prođe kroz narod i tako“. I vidio sam jedno osmero kerova, to su kerovi bili, ovaj, vučjaci. Osam vidio sam kerova da hodaju š njima. I tako je to teklo dok je bilo dana, a kad je došô noć, onda je jaukanje nastalo i galama počela jer su počeli jednoga po jednoga izvoditi tamo na vani, i narod taj kad zavrišti tude u jednom kraju, taj se narod diže sav od straha.
I tako da je se to cijelu noć dešavalo, niko to sprečavô nije, jaukanje, krika, da gore biti ne može. Jer to sam bio na ovom svijetu u paklu. To kažu pakla ima na onom svijetu, ima i na ovom svijetu, ja sam ga proveo u paklu. I tude, kad smo taj dan isto bili – utorak, pad Srebrenice, srijeda, isto tu sam preživio – gledam, dovukli hljebove, jedan „tamić“ kamion, i tako to bacaju te hljebove narodu. I ja sam jedan hljeb tu ujagmio, ufatio, pa sam dao unučadima da pojedu, a oni snimaju kako bacaju hljebove, kako se narod jagmi, kako fataju, tako da bidu prekažu svijetu kako su humani. 13-ti, znači, ja sam izišô iz Potočara, i dole nakon 15 metara bila je druga barikada 8 koja je samo odvajala ljude od žena i djece, i tamo u jednu kuću.
U toj smo kući bili dok se nije ta kuća napunila. I poslije su došli avtobuzi, kaže: „Možete ići“. A tu smo bili možda jedan sat vremena, tako dok su se nakupilo. I tam’ sam izišô na vani kad su bila dva avtobuza; mi smo posjedali u te avtobuze i u Bratunac. Odveli su nas u školu u Bratunac, da li noć, da li dvije, tu smo proveli. Ali smo tu isto, na isti način, izvodili su odma’ i ubijali, dan-noć. To je bez prekida. To su smjene radile, to nije mogla jedna smjena izraditi.
Sudija: Kako znate da su ti ljudi baš bili ubijani? Da li ste to vidjeli svojim očima?
Ahmo Hasić: Nisam vidio očima, al’ čujem dok jauču, dok pomažu, rafali se kasnije čuju, ti se ljudi više ne vraćaju u tu moju sobu, a tako sigurno i u druge sobe. Znači da se ubija. Al’ nisam vidio očima.
Sudija: Možete li mi otprilike reći koliko je Muslimana izvedeno iz te prostorije gdje ste bili i koji se nisu vratili nazad?
Ahmo Hasić: Pa, mogu ti reći samo iz moje sobe, lično, jedno šes’-sedam moguće da je izvedeno. A iz drugije soba kol’ko je izvedeno, ja to ne znam, ne mogu reći. Ne mogu reći ništa, jer kolika je škola i kol’ko je soba još bilo i kol’ko je bilo zatočenih tu.
Sudija: Da li ste ikada kasnije možda u autobusima vidjeli nekog od tih ljudi iz Vaše prostorije?
Ahmo Hasić: Od Muslimana?
Sudija: Da, gospodine.
Ahmo Hasić: Pa, nisam. Nisam vidio nikad više, gotovo je. Koji su bili tude više ih nema; više došli nisu, iako sam ih poznavô. Bilo ih je koje sam poznavô, nema ih više. Brata sam prošle godine ukopô; našli ga u Pilici, doktori idifikovali, jednoga brata koji je bio stariji od mene sedam godina. A jen’oga brata ukopô sam ove godine, 11. juli. I on je bio stariji od mene oko pet godina. Znači, oni su imali tada blizu 70 godina.
Sudija: Gospodine, rekli ste da ste strpani u autobuse nakon što ste izvedeni iz škole u Bratuncu. Ko vas je strpao u te autobuse?
Ahmo Hasić: Pa, srpska vojska i šoferi. I kad smo krenuli, onda smo došli, vidimo krenuli smo drugim pravcem, nećemo prema Tuzli, nego odosmo prema Zvorniku. A u Zvorniku pređoše u Srbiju, avtobuzi, sedam avtobuza. Pa smo išli Srbijom, možda tu negde u blizinu Loznice, i tu su nas ope’ preveli u Bosnu, preko mosta. Na jednom su mjestu stajali već kad su bili blizu Pilice. Tako su dugo stajali, kad je jedan legô po hodniku. A oni misle ‘nako legô, a on umro. „Daj ga“, kaže, „iznesite tamo ukraj ceste“. Njega su iznijeli tamo ukraj ceste i tu je ukraj ceste ostô. I ovaj što su iznijeli pita da izađe da mokri tamo malo dalje. Ovaj mu je dozvolio, srpski vojnik. I on je malo izašô tamo. I on je otale strugnô da bježi. Ovi su ga srpski vojnici, ovaj, sa rafalom sasjekli. E tako, on je znao da će ga stići rafal, al’ volio je da ga metak stigne nego da prave od njega genocid, da trpi strah. Tu je prebližni mrak, možda pola sata, i tako smo krenuli za Pilicu. A tu smo možda u Pilici i bili, na ulasku. I sad, kako smo išli, onda smo skrenuli na lijevu stranu, neku školu, dom kulture, šta je, ne znam ni ja, škola, moguće je.
Sudija: Možete li reći koliko su približno bili stari ti muškarci, Muslimani koji su tu držani zajedno sa vama?
Ahmo Hasić: Bilo ih je starije sigurno do 80 godina. To je sigurno, 100 posto. A djece je bilo od 15 godina, 16 jer su pitali koji ima od 15 i od 16 godina, “Hajd'”, kaže, “ovde, postrojite se da Vas vidim.” Bilo je njihke nešto oko 12-ero djece te, 15, 16 godina. I kaže: „Vaki trebaju Abdiću“. „Vakih“, kaže, „Abdić traži“. I sad, oni su njihke izveli. Šta su uradili š njima ja ne znam. To je bilo u toj sobi. A sad, u drugijem sobama, prostorijama, kol’ko je bilo, kol’ko je se toga iskupilo, možda jedno 100-tinjak ili 120 su pokupili po onim sobama na isti način. Uglavnom, odvedeni su i ne zna se za njihke ništa. I poslije su donijeli dva platna, koja su duga, čadrbeza, i naredili: „Ovo da se pocijepa“, i da se vežemo. Naskena su vezala dva čovjeka i cijepali to. Ruke natrag. I tako, to je izlazilo, odlazilo, avtobuzi brzo idu, brzo se vraćaju. Hajd’ i ja da se svežem, jednom ću. To je u toj sobi naroda ostalo još malo ljudstva.
I ja pružim ruke na leđa i tako me svezaše. Izlazimo. Kad smo izlazili, dole niza stepenice i kad smo sišli dole u prezemlje, dole jedan čovjek mrtav, krv je oko njega se prosula. I pošli prema avtobuzima. Avtobuz jedan, dobro se sjećam, bio je „Sedmojulac“ Šabac. Vidio sam kao četiri oficira, ovako, u jednom hladu stoje. A vojska dolamo psuje nas i goni. Ponekoga i udari kundakom. Oni vala ništa, samo gledaju i posmatraju i nešta među se pomalo govore. I tako smo ušli u avtobuze. I kad smo posjedali u avtobuze. I kad smo posjedali u avtobuze, svezani, kaže: „Idete za Tuzlu“.
Sudija: Gospodine, koliko dugo ste se vozili autobusima?
Ahmo Hasić: Pa, nisam se vozio, malo, možda je’no dva i po kilometra, otprilike. I ‘vako kad smo išli, hoćemo na je’no brdašce, čuju se gore neki rafali. I kad smo došli do ote pucnjave i tude, avtobuzi stadoše. Kako stadoše, vrata se otvoriše. Do pola avtobuza kad su izašli, onda su štopirali, nisu dali dalje. Ja sam ostô u to pola avtobuza. Gledam, oćeraše ih dole je’nom stazom. Crni se po njivi, mrtvi. Kad je to završeno, onda su došli ope’ ponova. Ja sam izašô. Ope’ psuju se. Jebu mater nama i Aliji i Harizu: „Neće vas. Izlazite ‘vamo“. Života brojiš samo neke sekunde još. Kad su izašli svi svezanije ruku, izašô sam i ja i kreno sam u kolonu. Jedan srpski vojnik meni kaže, ide ispred mene ovako, je’no njihke osam ‘vako idu iza nas, iza kolone, kaže mi: „Ti, daj marke“. Reko: „Ja nemam“. Vidim smrt, gotovo je.
Kako sam rekô da nemam, on je mene saždio nogom ovde u stomak. Ja samo što sam se prevrno, malo se sčunjio. Zapomagô sam, jaukô, a ovaj vojnik što je išô iza mene, srpski, išô je za mnom drugi, on samo njemu povika: „Ne pravi genocida. Pušku“, kaže, „pa udri vojnički ako ti se ubija“. Nismo još, ja sam se podigô, tako za kolonom krenô. Jedan, onaj isti što me udario, pita: „Bi li koji upisô se da bide Srbin, da se prekrsti, pa da ga ostavimo?“ U toj mojoj koloni javilo se samo dvojica, eno niko više. Al’ od toga nema ništa. Ni što su se javili, nema ništa od toga. I kad smo došli dole u koloni, sve je to kao vrste, kao da su polegli. Sve je to u vrste, u redove pobijeno. I mi smo došli do ovije pobijeni’ u redove i pošli između vrsta, kroz mrtve. Između vrsta.
I samo kad smo došli tude, bila je komanda, kaže: „Okreni leđa, okrenite leđa!“ Mi smo leđa okrenuli. Mjesto „Pali!“ bilo je „Lezi!“ Al’ to nije ni izreko, rafali su sasjekli. Ja sam pao odma’, a tako su pali i ovi, momentalno, k’o rafal kad sasiječe. I rafali kad su se utišali, onda jedan pita: „Ima l’ ko živ?“ Jedan kaže: „Imam ja“. A drugi kaže: „Imam ja, haj me ubij“. I ovaj je prešo samo po jedan metak, cvak, cvak. Gotovo. Ljudi mrtvi. Ja mislio bi li se javio. Neću. Ako ne mognem skinuti sa ruku, onda ću se javiti neka ubiju i mene. Ako skinem sa ruku, onda neću se javljati, pa dokle mogu boriću se.
Dogonili su po kolonu po kolonu. Sedam kolona tu su još doćerali. Ja sam tu ležô. Metak sipa oko mene, sa sviju strana, doli ispod nogu, iznad glave, sa strana, al’ u me, srećom, ne udara nijedan. I tako sam ležao je’no sedam kolona dok su još pobili. Poslije su oni ošli kao na odmor. Ošli su onoj kući gori đe su dolazili avtobuzi. Tude išli su u hladovinu, siđali, odmarali. Ja sam pokušô mogu li sa ruku skinuti il’ da potrgam. Srećom da sam skinô sa ruku, ope’ sam nabio na ruke, pa sam legô ope’ potrbuške, jer znam patrola će dolaziti. Tako sam ležô.
I gledam ima li đe blizu šuma, da ja otale izađem, da se izvučem, jer znam, dok je u redove pobijeno sve u vrstu i pogledam da će doći tu kamion i bager da kupi, jer to se neće ručno kupiti. To mi je bilo jasno potpuno, dok je u vrstu. Da izađem kud bilo, da ne bi me salomili živa. Ja sam skočio na noge. Da puzim, neću dugo, može se pomoliti patrola. Skočio na noge, pa šta bude. Doli sam po mrtvijem gazio i po zemlji i gledô sam gdje ću stati, al’ gazio sam po mrtvijem dosta. A slušô sam na uši, neće li neko sa strane povikati: „Eno ga pobježe“. Ako me neko vidi, gotov sam ope’. A ja sam brže dole sletio, pa sam se sageo – to je’no 20 metara – zavukô se u to trnje. Kad sam pogledô, još dvojica puze. I oni se uvukoše tude u to trnje. Njihke četiri i ja peti tu smo ležali. Više nema nikoga, sve je to mrtvo tude.
Između hiljadu, hiljadu i po, tu sam ocijenio da je tu pobijeno. I mi smo iz otoga žbunja, trnja, izašli tamo na drugu stranu, suprotno. A kad smo izašli tamo, i tamo su mrtvi po njivi. A to nisam ni znao, tu su pobijeni ono ujutro koji su prije oćerani, koji su plaćali put kao za Sarajevo. I tu su i pobijeni, tu su oni, vjerovatno. I tako smo izašli. Naske pet bilo je. Ovi su bili mlađi, možda od 16 godina do 25, tako gledajući na njima. I oni su ošli. Ja sam ostô sâm. Al’ kasnije sam čuo, doskora možda prije dvije godine, da su oni pofatani, da su odvedeni u Zvornik, a to Zvornik za njihke zna. I tako da sam ja sâm išô preko šume. I to je bilo sutredan već možda ope’ prije na jedan sat i po mraka. Došô sam na otaj asfalt i išô sam asfaltom prema toj šumi. I taman kad sam došo do te šume đe trebam da skrenem, kamion je se ozdon pomolio, pa ide preda me u susret meni. Ja samo što sam pogledô na kamion, pun je kamion mrtvije u visinu karoserije. I onaj iz kamiona samo povika: „Evo onoga što je juče pobjegô“. Idem pravo cestom, pravo putem, on je za menom gledo, gledo, gledo, mislio da sam ja Srbin, i onda je se on taj momenat okrenuo od mene i ode prema kamionu i poče kasati i ode prema kamionu. A ja sam onda u potok svrnô, u jalak. Ako me gleda taj Srbin, neka vidi da sam ja bio, nije Srbin bio, nego ja. Što je stio da ufati, da me baci na kamion, da me ubije na kamionu, pa da me strpa u masovnu grobnicu. Ja sam bio.
Integralni transkript svedočenja Ahme Hasića
Peščanik.net, 11.07.2019.
SREBRENICA