Otkud opet taj prokleti Memorandum?
Poslednjih godinu dana intenzivno razmišljam o jednom naizgled nebitnom problemu: naime, prošle godine nije bilo globalnog letnjeg hita, a u protekloj deceniji nije se pojavio muzički žanr sa kulturnom težinom kakvu su nekada imali rok, hip-hop ili tehno. Oni skloniji jednostavnijim objašnjenjima reći će da je pop muzika jednostavno ostala bez goriva. Sve je već izmišljeno, svi zvuci potrošeni, svi trikovi iskorišćena. Oni pak koji veruju da kultura ipak nešto govori o stanju društva pokušaće upravo u tom društvu da pronađu objašnjenje za ovu globalnu pop krizu.
Upravo to je uradio sada već pokojni britanski teoretičar, kod nas prevođeni i u Peščaniku relativno često pominjani, Mark Fišer. Problem je locirao u „polaganom otkazivanju budućnosti“ koje se, tvrdi on, dogodilo pobedom kapitalizma. Devedesetih smo pomirljivo rekli: to je to. Probali smo fašizam, nije išlo. Probali smo komunizam, nije išlo. Kapitalizam i liberalna demokratija su pobednici i o tome više nema diskusije.
Taj sistem će nam donositi konstantan napredak. Svi ćemo biti bogati, a ono rizika, poput ekološke degradacije, što nastane kao nusproizvod ili ćemo ignorisati ili ćemo njime globalno upravljati (tzv., „global governance“) tako da i kapitalizam i njegovi rizici kreiraju poslove. Neko će, recimo, raditi u naftnoj industriji, a neko u Ujedinjenim nacijama kao ekspert za ekološke politike. Svako neka svoju individualnu sreću traži na jednoj od te dve strane, navodno suprotstavljene, a zapravo dijalektički nerazdvojive.
Ukoliko vam pak ovakva slika sveta smeta, slobodni ste da se bavite politikama identiteta, a ako želite, možete oko njih i ratovati, neka gore socijalne mreže, sve će to kapitalizam pozlatiti. Leve politike identiteta lako se daju komodifikovati; na „I’m a feminist“ majicama može se dobro zaraditi. A desne politike identiteta, ako uspeju da na veliku scenu vrate porodicu i zabrane abortus, super, ne samo da će kreirati nove radnike već će ta porodica i apsorbovati sve socijalne rizike kapitalizma, tako da, što bi se reklo, win-win situacija.
Tako je budućnost, u smislu zahteva za socijalnom pravdom, redistribucijom i istinskom emancipacijom, postala zatvorena za pregovore. O ovim temama postalo je nemoguće govoriti sa pozicije političke snage. Mogli ste, i upravo to i radite, o njima čitati i pisati do mile volje po akademskim, intelektualnim, i kulturnim krugovima, gde je kritika kapitalizma obimna, često i dominantna i karijerno isplativa, ali šire društveno, bar do sada, uglavnom nebitna.
Problem je, međutim, u tome što, kada je budućnost zacrtana, kada se do nje više ne može probiti, kada nastupi izvestan oblik duhovne klaustrofobije, umetnički, muzički, ali i svaki drugi intelektualni i politički izraz počinju da se okreću prošlosti. Te izraze, kaže Fišer, prateći Deridu, počinju da uhode takozvane „izgubljene budućnosti“ – momenti, uglavnom iz dvadesetog veka, kada je još delovalo da je budućnost otvorena i u našim rukama.
Kultura, politika i intelekt upadaju tako u jedan nostalgični refleks, u njemu pronalaze utehu, neki na njemu i profitiraju, ali takvi sadržaji vremenom postaju zamorni i nezanimljivi. Međutim, ne zamenjuje ih ništa novo, jer se ono što bi u dubokom i društveno relevantnom smislu moglo izbaciti društvo iz utabane trase „kapitalističkog realizma“, pa ako hoćete i „Vučićevog realizma“, iznova pokazuje kao nemoguće. Događaja i sadržaja ima napretek, ali pod kapom nebeskom više nema ničeg novog.
Razmislite: Srbija već dugo nema velikog javnog intelektualca, pisca ni kultni film; na studentskim protestima uglavnom se pevaju pesme nekih prošlih protesta i njihovih izgubljenih budućnosti, a svet, da se vratimo na početak ovog teksta, već neko vreme nema novi muzički žanr od šire kulturne važnosti. Budućnost koju smo propustili da izgradimo iznova i iznova nam se vraća samo kao stilizovani kulturni proizvod. Za neke je to petokraka na čarapi sa inicijalima SF-SN („smrt fašizmu, sloboda narodu“), a za neke mit o Kosovu, koliko god ovo zvučalo kao perfidna istorijska relativizacija.
I to vam je otprilike politički retro-futurizam Memoranduma 2.0.
Kako bi artikulisali budućnost, studenti nisu imali kud. Jedni su posegli za stogodišnjim snom o normalnoj i pristojnoj Srbiji, drugi za viševekovnim snom o Kosovu, jer, čak i ako je istorija ponovo počela da se kreće, a „kapitalistički realizam“ da poprima neki novi oblik, budućnost u ekonomskom i socijalnom smislu uglavnom ostaje izvan njihove kontrole.
A dok ta nova istorija u pokretu ne otvori prostor za novi boj na Kosovu, studenti mogu maštati o povratku na Kosovo taman koliko je i Dua Lipa, inače poreklom sa Kosova, maštala o povratku disko muzike.
Autorka je nezavisna istraživačica iz Berlina
Peščanik.net, 25.05.2026.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Od izvora uvek jedan, kosovski put
