Udbosaurus sa šalom (Blažo Marković) opet je udario, i u glavnom vučimediju objasnio da je smrtna kazna jedino rešenje, posebno zbog povećanog kriminala među mladima – što ga ranije ubiješ, manje su šanse da ponovi zločin. U istom terminu nastupajući predsednik Ustavnog suda Petrov zvani Polenta, ističući svoju uzdržanost i objektivnost, tipski je napao sve što nije diktatorsko i mrdićevsko a u zaštiti evropskog, i nijednom nije obratio pažnju na ovo flagrantno napadanje osnovnog uslova za ulazak u EU.
Nije ni prvi ni poslednji put: pre dve godine diktator je izražavao žaljenje što ne može da uvede smrtnu kaznu, a baš bi želeo, za njim dakako imenjak Vulin, bez žaljenja, i mnogi drugi, uglavnom iz vrste udbosaura. Vučimediji bez komentara, a često i sa vidnim simpatijama, daju prostor takvim ispadima. To je samo jedan, no najgroteskniji dokaz da srpski diktator misli da se pomoću čivijaških podmetačina može ući u EU. Nije izvesno da se ne može… Niti je u centru, u institucijama EU neka sigurnost koja štiti građanina i razum, niti je na rubovima neka kritička alternativa. Slabi, ponekad baš bezumni stavovi EU – kao povodom upada desetina hiljada nesrećnika iz Maroka u špansku eksklavu (a pod dirigentskom palicom Trampa i Netanjahua) – događaju se skoro svakodnevno. Jedini pozitivni pedagoški efekat koji EU još može da ima za one spolja je naprosto to da se mora biti u EU, jer je sve drugo gore.
No, jedna od stvari koje stoje i više se ne mogu menjati jeste ukidanje smrtne kazne. Dovoljno je dokaza da to više nije dozvoljeno čovečanstvu i nedopustivo je, osnovni uslov članstva u EU je ukidanje smrtne kazne, tačka, nikad više. „Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše tek kada joj rebra puču“ ostaje lokalno razumljivo objašnjenje. Zato je pitanje smrtne kazne nešto što se ne sme rešavati glasanjem i referendumom, jer ne sme doći u kontakt sa većinom – pučinom. Zakonodavstvo ne sme da se dotakne te stvari. Katolička crkva već dugo vremena stoji na braniku pokreta protiv smrtne kazne. Pravoslavna crkva licemerno ćuti i sledi (svakom) diktatoru. Ostatak sveta većinom održava smrtnu kaznu, uključujući i SAD. EU je jedino rešenje.
Zato je medijsko tolerisanje promovisanja smrtne kazne zločinačko, kao što je i pravi dokaz potpune podređenosti vučimedija. Ni u skupštini, ni u sudstvu niko nije opomenuo diktatora ni niže rangirane političke glavešine da ni na koji način ne smeju odobravati, podsticati ili hvaliti smrtnu kaznu, jer time podrivaju osnovni uslov ulaska u EU. Reč je o praktičnoj politici i o etičkom merilu, ali nije zakonski regulisano. Smrtne kazne nema, ali bi u ključajućem populizmu neko mudar morao predložiti zakon o zabrani propovedanja smrtne kazne u javnosti. O smrtnoj kazni i stavovima o njoj ima još mnogo da se istražuje i proučava, i to u potpunosti treba prepustiti interdisciplinarnom spletu naučnih disciplina koje se time bave. Smrtna kazna mora ostati isključivo u akademskom području, i u kulturi.
Diktatoru ona fali. Batinanje nije rešenje, ni suđenja za rušenje poretka, sa druge strane pretnje izluđenih, bolesnih, frustriranih: sve to treba da pomogne dizanju pučine, usmeravanju u nasilje, pa su tu još obećanja da nema krivice u tome što se želja da se uništi drugi delegira na nešto apstraktno… Reč je o pumpanju populizma, što je jedino što diktatorov režim može da proizvodi stalno i u velikim količinama. Možemo to okvirno i simbolički nazvati nacifašizmom, mnogo tačnije ohlokratijom, vladavinom ološa. U prvom slučaju nedostaje ubilačka struktura sa mašinerijom, u drugom upravo nedostaje ubilački element. A smrtna kazna ostaje nepogrešivi kod prepoznavanja, čak i ako termina nema.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
