Hronološki, događaj o kojem pišem stariji je; u međuvremenu, stanje se tako pogoršalo i crte staljinizma postale su jasnije i dublje, da događaj spada u neostaljinizam 1, 2, 3 itd. Nikakvog čuda, uzurpatorski režim obeležen je takvim primitivizmom i umnom bedom da ne može izvući nijedan drugi ideologem, bazični tekst ili javni narativ: otpadni državni totalitarizam jedino je za šta je sposoban.
Dakle, pre napada na dečija usta sa pozivanjem na UN, desilo se i nešto gore. Uzgred, deklaracije UN o pravima dece sadrže osnovni stav – da deca imaju pravo da iznose svoje mišljenje! U Srbiji režim ne priznaje da deca mogu i smeju da misle – zato je logično da, kad porastu, postanu ćaciji…
Pre skoro mesec dana, u Nišu je u Lutkarskom pozorištu prikazana, pretpremijerno i premijerno, predstava za decu Pačija škola, u režiji Marka Torlakovića. Zatim je, bez ikakvog smislenog objašnjenja, predstava skinuta sa repertoara na neodređeno vreme. Osnovni tekst je dečija poezija Jovana Jovanovića Zmaja. Trapavo objašnjenje direktorke pozorišta je neusklađenost uzrasta kojem je predstava namenjena; navodno je to predstava za stariji uzrast, dakle za večernji program, na kojem se još nije pojavila. Jedan od razloga, kao, je tema razvoda: kao što je svima poznato, razvod u Srbiji zabranjen je pre puberteta dece! Moji roditelji razveli su se kad sam imala četiri godine, ali to je bilo u neljudskom režimu… Istorijski, ima smisla podsetiti se kakvu revoluciju je u razumevanju dečije zabave i pouke, pa i opšte kulture, izazvao Timoti Bajford, kada je na televiziju preneo Zmajev časopis Neven; nije bio zabranjen, premda su se digle mnoge obrve u onom već pomenutom neljudskom režimu. Nezvanično, u vezi sa predstavom Marka Torlakovića, režimske antene su se zatresle kada su se na sceni pojavile boje palestinske zastave, čišćenje đubreta, žuti prsluci i drugi jasni znaci da je sve upereno protiv najbolje mogućne vlasti u Srbiji od Svetog Save pa nadalje. Dobro je što na sceni nisu jeli lubenice, koje su sa svojim bojama postale simbol Palestine… Ponosna direktorka sprečila je još jedan jezivi napad blokadera na normalni život. Kada ne bi bio tako neopisivo glup, i kada se ne bi desio u okolnostima prizivanja bilo čega dok se režim hvata za slamke, skandal bi se rešio trenutnim uručenjem ostavke direktorki, posle čega bi publika pohrlila u Lutkarsko pozorište na dodatno uživanje u predstavi. Nažalost, ispostavilo se da je to trend ove vlasti.
Predstavu nisam videla. Marko Torlaković je potvrđeno izuzetno talentovan mladi režiser, koji je već dobio važne nagrade – Jugoslovenskog dramskog pozorišta, za režiju Kafkine Metamorfoze, i nagradu na festivalu u Viminacijumu, za predstavu Mati: pod ovim imenom Marko Torlaković režirao je moju dramu Kosovski mit u pozorištu u Kruševcu, a novo ime dao je ansambl po dogovoru. Predstavu sam videla u Beogradu u Bitef teatru. Mogu, koliko-toliko objektivno, da potvrdim da su njegove intervencije u mome tekstu bile izvrsne, duboko promišljene i hrabre, da je predstava skoro zaboravljenog epskog, brehtovskog pozorišta izvedena vrhunski – sa namerno odabranim minimalnim sredstvima i mnogo mašte – i da je režiser smelo kombinovao postdramsko pozorište sa veoma dramskim pozorištem i aktuelnom realnošću. Ono što mogu odmah da prepoznam jeste zanos ansambla, dokaz o tome kako režiser ume da pokrene ljude, da stvori grupu koja radi iz strasti i naprosto stvara čuda. Scena koju je ubacio u moju dramu, iz Tamburlejna Velikog Kristofera Marloua (Bajazitovo samoubistvo), mogla bi se zamisliti na pozornici Globa ili nekog drugog velikog engleskog pozorišta.
Afera iz Niša samo će povećati slavu Marka Torlakovića, a na trnovit put je navikao, studirajući uz rad u Ljubljani. No ovaj napad na talenat, znanje i srpsko pozorište u celini mnogo je opasniji. Pojavio se i sam anonimus – ministar za kulturu, da objasni šta se sve mora zatvoriti i zabraniti u kulturi, ne samo u Narodnom pozorištu u Beogradu, već i na filmu i šire: naročito mu je zasmetalo što je njegovo ministarstvo delom finansiralo film Tovar, koji je svakako trebalo zabraniti. Šta li mu je bilo potrebno da se tako zakuca pred sam kraj? Možda se mogao izvući kao legendarna tarana iz lonca… No, pion je izvršio dužnost po pravilima partije, prethodno postavio ljotićevsko strašilo za predsednika UO Narodnog pozorišta, a za upravnika lik koji je na sam nagoveštaj štrajka zaposlenih razglasio opštu opasnost i dozvao inspektore (čitaj DB) da ispitaju bezbednost u pozorištu, e da se ne bi desila nadstrešnica, diskoteka ili mož’bit’ puč na toj lokaciji. Ukupno pedeset i devet neposrednih bezbednosnih opasnosti otkriveno je u inspekciji, zbog čega je pozorište zatvoreno do daljnjeg. U ministrove zasluge moramo još upisati ukidanje BEMUS-a, BITEF-a i FEST-a, a moglo bi se u tom segmentu uraditi i više, i ubaciti još žrtava u usijano ždrelo EXPO-a 27. Za biber na pilavu potrudio se lik Brnabić, koji je jednog od zvaničnih opozicionara optužio da hoće totalitarizam i ukidanje slobode izražavanja!
Na pamet mi pada samo naslov (i sadržaj) davnog članka pokojnog Lazara Stojanovića, „Snagom volje protiv insekata“. Reč je o organskoj mržnji režima protiv kulture, koja je provalila kad su vlastodršci konačno shvatili da kultura po definiciji radi protiv njih te da polagano gušenje hitno moraju zameniti smrtnom kaznom. U njihovim glavama, u kojima su rakija, kokain i paučina glavni sadržaj, probudio se jedini blizak i razumljiv, totalitarni instinkt. Skandal je toliko gigantski, da postaje ravan Orbanovim evropskim: utoliko gore za Srbiju u euuu…! A za trenutnu utehu, pacovi, bubašvabe i moljci iz Narodnog pozorišta izvesno su na našoj strani. Ostalo je ionako već naše u daljoj perspektivi.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
