Foto: Mihailo Krstić
Foto: Mihailo Krstić

Pogledao sam u živom prenosu (tako mi se učinilo, da je bio prenos uživo) nekoliko minuta rasprave o izmeni zakona o visokom obrazovanju u skupštinskom odboru za obrazovanje. Slučajno. Nisam čak bio ni radoznao da vidim kako to izgleda ili čujem kako vlast izmenu brani, odnosno kako je opozicija napada. Ali desilo se da sam ipak odgledao kako predsednik jedne opozicione stranke objašnjava ministarki prosvete zašto je predlog njenog ministarstva loš.

Kao da to objašnjenje išta vredi. Kao da ministarka ne zna da je loš, pa kad joj opozicioni prvak objasni, progledaće i povući svoj predlog. To tako ovde više ne ide. Verovati da se loši zakoni kod nas predlažu i usvajaju iz neznanja, te da je dovoljno da njihovi predlagači i usvajači nešto još nauče da bi promenili mišljenje i ponašanje… dobro, ne može tako, niko više u to ne veruje. Režim s Vučićem na čelu je revolucionarna snaga i menja Srbiju iz temelja.

Menja je tako što će je uništiti. Objašnjavati im to – da će uništiti Srbiju – bespotrebno je. Oni to već znaju. Zato to i rade. Kad god dobiju priliku, oni rasture državu, koju god – socijalističku Jugoslaviju, saveznu Jugoslaviju, Srbiju, njima je svejedno, samo da se ruši i gazi. Od ovih prethodnih Jugoslavija nešto je još i ostalo, u susednim državama. Od Srbije, kako sada stvari stoje, neće ostati ništa. Vama se sruši deo zgrade i pobije ljude, opšte je mišljenje da se srušio zbog nestručnosti, i vi na to odgovarate tako što – uništavate visoko obrazovanje.

Samo što ovo nije tekst o novom pogubnom zakonskom rešenju režima. Koga više briga za zakone koje režim predlaže i usvaja, pa njima zakoni više uopšte nisu ni potrebni. Nije li u vezi sa zgradom generalštaba u centru Beograda vlada upravo donela odluku mimo svih zakona. I… šta se desilo? Nije o izmeni zakona, ali nije ni o režimu. Nije ni o univerzitetu koji će pre ili kasnije pasti pod nasrtajima režima. Ali ne samo zbog siline tih nasrtaja nego i zbog manjka hrabrosti da se brani.

(Kad smo već kod toga, kratka digresija. Pravo je čudo kako se nastavnici žestoko bore za svoja prava s obzirom na to da su svi odreda izašli s domaćih univerziteta. Odakle nastavnicima pobunjenički duh, velika je misterija. Jer, u poređenju s njima, njihovi profesori su… hteo sam da napišem jad i beda, ali ni to nije sasvim precizan opis. Nema štrajka na univerzitetu, nema pobune, nema izlaska na ulice profesora sa studentima, ne samo da bi se, recimo, podržali nastavnici, nego i kao protest protiv upravo obelodanjene izmene zakona o visokom obrazovanju. Redom u vezi sa tim glas podižu ustanove i udruženja, ali na univerzitetu – muk.)

Gledao sam, dakle, pomenutog predsednika jedne opozicione stranke i mislio u stvari na Gorana Ješića. Gledao sam kako taj predsednik vrlo uljudno, staloženo i precizno navodi sve manjkavosti izložene izmene i pitao se šta on tu uopšte traži. I on i njegove kolege iz opozicije. Jedino pitanje za ministarku prosvete moralo je da glasi – kad su se već našli na sednici tog odbora, a nisu smeli na njoj da se nađu – zašto je Goran Ješić u pritvoru. To nema veze s ministarkom prosvete, brecnuo bi se predsednik stranke zajedno sa kolegama iz opozicije.

Ni izmena zakona o visokom obrazovanju, ako ćemo pravo, nema veze s njom. Niti je to njena ideja, niti je ona tu izmenu sastavila. Ona samo otvara usta i govori šta joj se kaže. (Tako je to u koaliciji sa SNS-om.) Ako su mogli s njom o izmeni zakona, morali su i o Goranu Ješiću. I to prvo o Ješiću, pa onda sve ostalo. Zar ti ljudi iz opozicije, članovi tog odbora, zaista veruju da su uradili nešto korisno kad su došli na sednicu odbora da pokažu da je izmena besmislena.

U Srbiji koja vri (izuzev univerziteta), vi dolazite na akademsku raspravu o jednoj izmeni zakona, s decenijskim iskustvom da u takvoj raspravi ne može ništa da se postigne (da ne idemo u duboku prošlost, evo im rasprave o litijumu). Ovaj režim zna i priznaje samo jezik sile. I jedino tim jezikom govori kada drži Gorana Ješića u pritvoru bez ikakvog osnova. Ali predsednik Ješićeve stranke i njegove kolege iz opozicije ipak su spremni da i dalje pristojno objašnjavaju siledžijama da greše.

Što bi sve moglo biti i simpatično, da ne sede ljudi u zatvoru. Među njima i član predsednikove stranke. Umesto na sednici, morali su predsednik stranke i njegove kolege iz opozicije da budu u Novom Sadu, ispred zatvora gde drže Gorana Ješića, i da tamo, pristojno ili nepristojno, kako god, objašnjavaju zašto Ješić mora odmah da se pusti na slobodu. Umesto toga, oni se nadgornjavaju s ministarkom prosvete i briljiraju u svojim pažljivo izvedenim argumentima.

Samo, kome se obraćaju kad to rade, da li znaju? Žiteljima Srbije? Oni imaju preča posla od zakona o visokom obrazovanju. Svojim biračima? Ti ljudi su ovih dana uglavnom na ulici, farbaju Srbiju u crveno. Oni su izgleda shvatali pre svojih izabranih predstavnika gde će se voditi borba za pristojnu Srbiju. Akademskoj javnosti? Onoj istoj koja nije u stanju da napravi makar i najmanji, najsitniji, najsimboličniji (ako to može tako da se kaže) gest otpora i pobune?

Goran Ješić i svi drugi uhapšeni u Novom Sadu, železnička stanica u Novom Sadu i odgovorni za njeno rušenje, ako hoćete i generalštab i hotel Jugoslavija… neka čitalac doda na spisak šta mu je na duši (ja dopisujem litijum) – to su sad najvažnija pitanja za univerzitet i sve u vezi s njim: na njima će on opstati ili pasti.

p.s.

Kako to biva u burnim vremenima, stvari su se promenile preko noći. Pošto sam stavio tačku na poslednju rečenicu, opozicija u Novom Sadu – poslanici i odbornici – jutros su blokirali zgradu suda. Kažu, ostaće tu dok se ne puste svi uhapšeni. Hvala im. Nije pak trebalo mnogo, specijalne policijske jedinice hitno su došle da na silu naprave uski prolaz kroz koji će u zgradu suda da se provuku oni koji tamo rade. To je prava slika Srbije. Režim i pravosuđe na jednoj strani, pravda i narod na drugoj. Svi koji danas uđu na posao u taj sud, mogu biti samo kolaboranti, kao što su to uostalom i policajci koja im prave špalir.

Za razliku od njih, mi ćemo nastaviti da sanjamo de će zgradu suda, opoziciju oko nje i policiju oko opozicije uskoro okružiti studenti, aktivisti, žitelji Novog Sada, seljaci iz okoline. Ređanjem tih koncentričnih krugova, jednom ćemo stići do kraja – srećnog ili ne, videćemo.

Peščanik.net, 19.11.2024.

NADSTREŠNICA
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).