krošnja drveta
Foto: Peščanik

Pre neki dan premijerka Srbije je izjavila da je „pripreman atentat na predsednika“, da to „nije ništa novo, da je to informacija nadležnih službi“ i da su mediji „stvorili atmosferu da bi atentat na predsednika bio nešto normalno“.

Iako neodgovorne izjave A. Brnabić nisu nikakva retkost, ova je baš ekstremno neodgovorna. Dvostruko je štetna – s jedne strane kao izvor mogućeg ozbiljnog uznemirenja bar dela javnosti, a s druge kao neosnovano a grubo vređanje medija i medijskih poslenika koji profesionalno rade svoj posao.

Izjava da je bio planiran atentat na bilo koga, uz istovremeno „za sada niko ne može da se optuži ni za šta jer nema dokaza“ je i samo sa stanovišta elementarne logike problematična. A posebno je iritantno perfidno optuživanje medija za navodno stvaranje nekakvog monstruoznog konteksta u kome je ubistvo predsednika ili ma kog čoveka nešto normalno, bez konkretizovanja o kojim medijima je reč, ali uz providnu insinuaciju („ne pišu ni reč o našim uspesima“) da se radi o kritički nastrojenim i opozicionim medijima. Kad iza takve perfidije stoji visoki državni funkcioner, to je ozbiljan atak na slobodu medija.

Svuda u svetu, bez izuzetka, snimci na kojima su članovi porodica najviših državnih funkcionera u društvu sa kriminalcima neizbežno izazivaju pažnju medija. Isto važi i za vesti o učešću pripadnika policije ili državnih službi bezbednosti u obezbeđenju farme marihuane, o unosnim poslovima koje s državom prave firme u kojima rukovode ili su vlasnici braća, ujaci, kumovi ili rođaci predsednika, premijerke i ministara, priče poput tetke iz Kanade, ili iz Panamskih i Pandorinih papira, da ne nabrajamo u nedogled. Iako medijski navodi o ovakvim stvarima ne moraju uvek biti tačni, u demokratskom svetu na pitanja koja se povodom njih otvaraju vlast mora da odgovara dokumentovanim činjenicama, a ne uvredama i diskvalifikacijama.

Inače, o potencijalno krajnje uznemirujućim događajima poput atentata na predsednika, ilegalnog prisluškivanja, državnog udara i slično naša vlast govori često, a da to dokazima, optužnicama ili presudama nikada nisu potvrdile nadležne službe, tužilaštvo i sud.

Krajem prošle godine saopšteno je da je predsednik Srbije prisluškivan, a režimski tabloidi su to propratili masom naslova poput „Atak na sistem“, „Zavera“, „Pripreman državni udar“. Početkom marta ove godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo: „Ilegalno prisluškivanje predsednika je nesporno dokazano, istraga je završena, nadležnom tužilaštvu predati su svi dokazi kojima je obrazložena uloga svih pripadnika MUP-a koji su učestovali u prisluškivanju“. Ali ni celih 8 meseci kasnije nema optužnice protiv bilo koga.

Krajem oktobra 2016. vlast je saopštila da su u Jajincima pronađeni sanduci u kojima se nalaze zolja, nekoliko ručnih bombi i razna municija. Mediji su prenosili saopštenja i izjave zvaničnika da je pripremano ubistvo, da je neko „nesumnjivo hteo da izvrši atentat na Vučića“. Saopšteno je i da je policija u blizini porodične kuće Vučića u samo 3 dana locirala čak 97 bezbednosno interesantnih osoba i da je saslušala njih 37. Ali 5 godina kasnije znamo da je stvar završila pod tepihom, da niko nije uhapšen ni optužen.

Krajem 2015, u fantazmagoričnom TV nastupu urednik provladinog tabloida Informer izneo je niz dramatičnih tvrdnji o tome da je u toku državni udar i rušenje Vučića. Tužilaštvo je preduzelo neke istražne radnje koje to ničim nisu potvrdile. Niko nije uhapšen, niko optužen, a stvar je dodatno bizarnom učinilo tužilaštvo koje je, uprkos nalogu Poverenika za informacije, rezultate tih radnji uskratilo javnosti. Štaviše, republička tužiteljka je Upravnom sudu podnela tužbu za poništaj rešenja Poverenika. Ishod tog sudskog spora još nije poznat, ali epilog znamo – niko uhapšen, niko optužen.

I pre 10-ak godina tada novi predsednik Srbije saopštio je da je prisluškivan, a javnost je bila zasuta naslovima „Srpski Votergejt“, „Spremali su državni udar“, „Mafija naredila praćenje predsednika“. Sve isto, samo se predsednik prezivao Nikolić. Ali uprkos izjavama o zmijskom gnezdu, o tome da će sve morati da se istraži do kraja, jer „tako u Srbiji ne može da se živi“, istraga nije donela ništa novo. Tužilaštvo ni tada nije našlo nikakvog osnova za podizanje optužnice protiv bilo koga.

Čime se onda objašnjava to da Brnabić sa nepodnošljivom lakoćom i, kako sama kaže, bez ikakvih dokaza, jezikom KZ-a rečeno, pronosi još jednu vest o atentatu na predsednika i oglašava medije odgovornima za uspostavljanje ambijenta u kome je ubistvo predsednika normalna stvar? Diletantizmom? Egzibicionizmom? Bahatošću? Neodgovornošću?

Ništa od toga nije lako isključiti, jer sve to jesu atributi i premijerke i naše vlasti u celosti. Ali upadljiva upornost pokazuje da je mnogo verovatnije na delu, uz saučesništvo i zloupotrebu bezbednosnih struktura i tužilaštva, namerno, smišljeno anesteziranje javnosti, dizanje njenog praga tolerancije na nasilje, a pripisivanje odgovornosti drugima, sa ciljem da se relativizuje i opravda prisutno i buduće nasilje prema opoziciji i kritički raspoloženim medijima i građanima.

Peščanik.net, 28.10.2021.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Telohraniteljka na straži smrti

Dejan Ilić – Streljački soj