Godinama gledam ovu zemlju kako ratuje, a posle 11. septembra 2001. provodim vreme sa američkim veteranima koji su se priključili antiratnom pokretu i koji kritikuju vojne sukobe u koje su bili poslati. Putevi koji su ih vodili do te tačke i hrabrost koja im je bila potrebna da okrenu leđa svemu u šta su verovali zaintrigirali su me i impresionirali, pa sam o njima napisao knjigu. Dok sam je pisao postao sam svestan nestvarnosti američkih ratova. U zemlji bez regrutacije većina Amerikanaca nije svesna ratova koji se u njihovo ime vode hiljadama kilometara daleko od njih. Bez ikakve namere da umanjim stradanje ukrajinskog naroda i surovost Putinove invazije na Ukrajinu, moram da primetim da je američka javnost više angažovana zbog tog rata u kome Amerika zvanično ne učestvuje – nego zbog onih ratova koje smo tako brutalno i bezuspešno vodili u protekle dve decenije.
Evo nekoliko primera koje sam zapisao dok sam ovih dana slušao NPR: slušateljka kaže da se oseća krivom zato što slavi ćerkin rođendan dok Ukrajinci pate. Sagovornici u drugoj emisiji se bave saosećanjem Amerikanaca prema stradanju ljudi u Ukrajini i postavljaju nelagodno pitanje da li je to možda zato što Ukrajinci „izgledaju kao mi“. Voditelj emisije napominje da oni zapravo ne liče na sve nas, ali niko ne kaže da je lakše osuditi zločine koje čini neka druga zemlja, posebno ona koju nikada nismo naročito voleli.
Treba li još primera? Skot Sajmon, popularni voditelj NPR-a, ovako završava tekst o 91-ogodišnjoj Jevrejki koja je preživela holokaust i umrla tokom opsade Marijupolja: „Bilo u Bosni, Ruandi, Sinđangu, Buči, Harkovu ili Marijupolju, izgleda da se „nikad više“ stalno ponavlja“. Na spisku upadljivo nema Avganistana, Iraka ili Jemena.
I ko su ti „ljudi kao mi“? „Svi smo mi Amerikanci“, objavio je Le Monde posle napada 11. septembra 2001. Da li smo sada svi Ukrajinci? Kako objasniti amneziju na američku ratnu politiku u 21. veku i implicitni rasizam u svemu tome? Jeziva je naša sklonost da ljude zahvaćene ratovima na ovoj planeti delimo na dostojne i nedostojne žrtve, gde prvi zaslužuju naše saosećanje, a drugi svoju sudbinu.
U čemu je naš problem?
Neću da se istresam na NPR. U poslednjih nekoliko nedelja on nije podlegao ratnoj propagandi ništa više od većine drugih američkih medija. Takođe je tačno da, uprkos svim opasnostima, novinari imaju veći pristup sukobu u Ukrajini nego što su ikada imali tokom ratova u Iraku ili Avganistanu. Zahvaljujući blizini Ukrajine, njenoj komunikacionoj infrastrukturi i prilivu izbeglica u susedne zemlje, izveštavanje više liči na američki rat u Vijetnamu u prethodnom veku, nego na izveštavanje o našim ratovima u Iraku i Avganistanu.
Ta veza je jasna Petu Skenlonu koji je radio u vojnoj obaveštajnoj službi u Vijetnamu. Dok je pratio izveštaje o ruskom neselektivnom bombardovanju i raketiranju civilnih ciljeva u Ukrajini ponovo se aktivirao njegov posttraumatski stresni poremećaj. „Znam šta rade bombe“, rekao mi je Skenlon, član organizacije Veterani za mir i dugogodišnji antiratni i ekološki aktivista. „Ovo je strašno“, kaže on. Pridružio se lokalnim demonstracijama za podršku Ukrajini i od svog ogranka Veterana za mir dobio sredstva za pomoć ukrajinskim humanitarnim organizacijama.
I ja sam zaprepašćen i ožalošćen situacijom i plaše me mogući ishodi. I ja želim da se zbrine više od 6 miliona izbeglica. I mene uzbuđuju vesti koje mi plasiraju Vašington i mediji: dete kome su na leđima ispisani kontakt podaci u slučaju da se izgubi, odlučni Zelenski u dukserici sa kapuljačom, opkoljeni ukrajinski vojnici koji odbijaju ruski zahtev da se predaju.
Na kraju krajeva, ova mešavina užasa i herojstva i jeste rat, a ne američka verzija sa navodno super preciznim dronovima i slavljeničkim dočecima naših momaka koji se serviraju Amerikancima već 20 godina. Detaljno i živopisno izveštavanje o košmarnoj prirodi rata u Ukrajini svakako je ojačalo osećaj smisla i zajedničkog cilja Natoa, pa je čak i našu podeljenu zemlju zbližilo bar oko te jedne teme.
Zašto se onda bunim?
Zato što bih voleo da smo više saosećali sa Avganistancima i Iračanima kada je naša vojska napala njihove zemlje, bombardovala njihove gradove i terorisala njihove narode. Možda bi veći pritisak javnosti pomogao da se ti ratovi završe mnogo ranije i da se više naših resursa uloži u obnovu zemalja koje smo razarali tokom svih ovih godina.
Umesto toga, baš kao i prethodne dve decenije, uloga Amerike u nekom ratu, ovog puta sa Rusijom, pre svega je prilika za ratne profitere i naš vojno-industrijsko-kongresni kompleks.
Ratni plen
Pronicljiv i inspirativan komunikator, Zelenski je jasno stavio do znanja da svaki američki angažman u vezi sa Ukrajinom mora da uključi vojnu opremu i to mnogo opreme. SAD su mu izašle u susret: obećale su blizu 5 milijardi dolara vojne pomoći u prvih 10 nedelja rata, a predsednik Bajden je 28. aprila od Kongresa zatražio još 20,4 milijarde dolara za oružje i bezbednosne mere. Predstavnički dom je odgovorio paketom humanitarne i vojne pomoći od 40 milijardi dolara. Istog dana Kongres je izglasao da se ponovo oživi program pomoći iz Drugog svetskog rata. U Senatu je to izglasano jednoglasno, u Domu je 417 glasalo za i 10 protiv. Prilikom potpisivanja izvornog zakona o pozajmicama i iznajmljivanju oružja Frenklin Delano Ruzvelt je rekao: „I tako će naša zemlja biti ono što su naši ljudi proglasili da mora biti: arsenal demokratije“. Tako je i bilo.
Između rata u Ukrajini i potražnje koju je rat stvorio za dopunu zaliha oružja kod kuće (8,7 milijardi dolara iz novog paketa) ovo će biti dobra godina za proizvođače oružja i njihove brojne dobrotvore u Kongresu. Istraživačka novinska kuća Sludge izbrojala je 12 članova Kongresa, demokrata i republikanaca, koji su 2019. prijavili da poseduju investicije u vrednosti od najmanje 50.000 dolara kod najvećih proizvođača oružja. Od tada su brojke mogle samo da rastu.
Jedan od problema sa slanjem oružja u Ukrajinu je u tome što ono neće nužno završiti tamo gde je namenjeno. Globalni indeks organizovanog kriminala izveštava: „Ukrajina je odavno ključna karika u globalnoj trgovini oružjem, a sada se ta uloga intenzivirala“.
Dakle, ne treba da nas čudi to što ukrajinske snage imaju kasetne bombe koje međunarodno pravo zabranjuje, ali ih koristi ruska vojska, kao i ukrajinska u na primer pokušaju da povrati selo Husarivku.
Ukrajina je možda koristila oružje sa zapada u napadu na lokacije u samoj Rusiji. Kao što znamo iz informacija koje su procurele u Vašingtonu, njihove snage su takođe koristile američke obaveštajne podatke da gađaju i ubiju značajan broj ruskih generala i potope najvažniji brod u ruskoj crnomorskoj floti. Ti napadi možda ukazuju na strateški pomak sa odbrambenog na rat koji ima za cilj da oslabi rusku vojsku. To je rekao i naš ministar odbrane Lojd Ostin kada je posetio Ukrajinu krajem aprila: „Želimo da Rusija bude oslabljena do te mere da više ne može da čini stvari kao što je invazija Ukrajine“.
Šta može da se uradi?
Okej, naoružavati svet u takvim količinama kao što to godinama rade Sjedinjene Države, odavno najveći svetski trgovac oružjem, nije najbolje rešenje. Šta bi onda ova zemlja trebalo da radi dok Rusija uništava ukrajinska naselja, infrastrukturu i životnu sredinu, dok besomučno brutalizuje tamošnje ljude? Od mnogih fraza kojima se opisuje situacija – David protiv Golijata, Evropa nad provalijom, sloboda naspram tiranije – dominantna je ona o borbi dobra protiv zla. Veliko je olakšanje konačno imati jasnu ratnu situaciju.
Osim što ona to naravno nije.
Kada su SAD izvršile invaziju na Irak i Avganistan pod neverovatnim izgovorima – u slučaju Iraka to je bila čista laž (o navodnom oružju Sadama Huseina za masovno uništenje) – bilo je jasno, bar meni, da je pravi odgovor bio: Ne radi to! a kada je ipak urađeno: Prestani odmah!
Moja zemlja se ponašala kao kriminalac i verovao sam da je moje pravo i obaveza da žestoko protestujem i primoram svoje vlasti da me čuju. Nisu me poslušali naravno, ali i dalje duboko verujem da bi im bilo bolje da jesu.
Nasuprot tome, protesti zbog rata u Ukrajini deluju isprazno, performativno. Mogu da odam priznanje Marini Ovsjanikovoj, hrabroj ruskoj TV urednici koja je upala u program sa antiratnom porukom. Mogu da žalim za 7 novinara koji su poginuli radeći svoj posao. Mogu da pošaljem novac za humanitarnu pomoć bibliotekarima koji bekapuju digitalne arhive Ukrajine. Mogu da podržim 35 mladića iz Rusije i Ukrajine koji su, prema Džefu Patersonu, osnivaču organizacije Hrabrost za otpor, pozvali dežurnu liniju u Nemačkoj za tačne informacije o tome kako da odbiju da se bore u ovom ratu. Čak mogu da razumem i poriv američkih veterana da se prijave kao dobrovoljci za rat u Ukrajini.
Mogu sve to i još više, ali ipak je 300 civila ubijeno u skloništu pozorišta u Marijupolju, iako je ispred zgrade ogromnim slovima pisalo „deca“ na ruskom jeziku, u nadi da će biti pošteđeni. Zatim je 50 i više civila dignuto u vazduh u Kramatorsku dok su čekali voz za evakuaciju. Onda su istražitelji u Buči pronašli dokaze o mučenju i silovanju, kao i masovne grobnice.
Ne verujem da bilo koji rat može biti dobar, mada razumem potrebu ljudi za opstankom.
Ratni zločini i brutalnost rata u Ukrajini doveli su mnoge antiratne aktiviste, uključujući i one koji su i sami bili vojnici, u neprijatnu poziciju preispitivanja svog stava o ratu. Grupe Veterani za mir i Porodice vojnika govore, na primer, izašle su u javnost na početku invazije osuđujući rat i apelujući na obe strane da se posvete iskrenim pregovorima. Takođe su izrazile zabrinutost zbog masovnog slanja oružja u Ukrajinu, kao i zbog ekoloških posledica rata. Veterani za mir su se usprotivili sankcijama jer ne ciljaju odgovorne za rat, dok su svoju vojnu ekspertizu iskoristili da se založe protiv uspostavljanja zone zabrane letova iznad Ukrajine. Porodice vojnika govore su zahtevale povlačenje više hiljada dodatnih američkih vojnika koje je Bajdenova administracija poslala u Evropu.
Ali pred prizorima ratnih zločina grupe koje se dugo protive američkim ratovima i ratu uopšte postaju zbunjene. To pokazuju interne rasprave u ovim organizacijama. Stavovi se kreću od optužbi Amerike i Natoa za provociranje ruske invazije, optuživanja Vašingtona da ne pregovara u dobroj nameri, zabrinutosti zbog provociranja Putina i optužbi proizvođača oružja za profiterstvo, do slavljenja ukrajinskog otpora i priznanja da napadnuti ljudi imaju pravo da se brane.
Džovani Rejes, koji je služio kao štabni narednik u američkoj vojsci od 1993. do 2005. kada je dao ostavku zbog dubokog protivljenja ratu u Iraku, priznaje takve unutrašnje sukobe u mirovnim grupama. On veruje da će slanje oružja Ukrajini samo dodatno podstaći sukob i da naša vlada u stvari nema nameru da okonča rat, već da se bori protiv Rusije. „Ne postoji vojno rešenje. Zato se mora sesti za pregovarački sto i prestati sa zasipanjem Ukrajine oružjem“, kaže on.
S druge strane, s tim se ne slaže Selest Zapala, jedna od prvih članica organizacije Porodice vojnika govore i majka vojnika ubijenog u Iraku 2004. Ona ne misli da bi SAD trebalo da se povuku. „Osećam zebnju zbog onog što se može dogoditi, ako se nekako ne suočimo sa ovim“, kaže ona. A da sada ima sina u vojsci? „Bila bih jako zabrinuta ali bih, mada nerado, podržala njegovo slanje u Evropu, jer ne vidim drugi način“.
Ima li drugog načina?
Otkako je Nato osnovan 1949. kao odbrambeni savez 12 zapadnih zemalja naspram Sovjetskog Saveza (danas ima 30 članica) mnogo toga se desilo, uključujući provokativne i loše tempirane akcije. Međutim, ništa što je Nato uradio ne opravdava Putinovu invaziju i razaranje Ukrajine. Naravno, nema šanse da će Putin poslušati američke mirovne aktiviste. Na kraju krajeva, ignorisao je više od 1,5 miliona vlastitih građana, preko 4.000 ruskih naučnika i naučnih novinara, 20.000 umetnika i drugih kulturnih radnika i 44 vrhunskih šahista, koji su potpisivali peticije i pisma protiv njegovog rata. Čini se da je spreman da ignoriše i smrt 7-24.200 ruskih vojnika i desetine hiljada ukrajinskih civila.
Šta Putin želi i šta još planira da uradi tema je mnogih nagađanja, posebno ako mu se ne omogući časni uzmak. Nadam se da se iza kulisa odvija više diplomatije nego što se o tome može saznati iz medija, i da se razmišlja o realnim kompromisima na svim stranama, čak i onima koje je teško progutati, koji neće zadovoljiti nikoga. Ali možda je Putin jednostavno lud. U tom slučaju smo svi nadrljali.
Značaj ukrajinskog otpora svakako ne služi edukaciji Amerikanaca, ali će nas možda konačno naterati da se suočimo sa cenom rata kao takvog. Dok se krv, strah i prljavština rata živopisno predstavljaju Amerikancima kroz nemilosrdno izveštavanje ima li šanse da to doprinese našoj većoj uzdržanosti od ratovanja? Da li nas to može navesti da preispitamo militarizam ove zemlje u ovom veku i njenu ulogu u drugim ratovima na mestima za koja smo se svim silama trudili da nam ostanu daleka i nepoznata?
TomDispatch, 17.05.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 04.06.2022.
KULTURA MIRA I NENASILJAUKRAJINA
