Vidim ovih dana da me pisac sa sajta NSPM, Slobodan Antonić kritikuje zbog toga kako sam se o njemu izjasnio u tekstu na Peščaniku, iz oktobra 2011. godine, Parada zabranjena – šta dalje?. Antonić u svom tekstu u štampanom izdanju časopisa NSPM tvrdi da sam u tekstu na Peščaniku verbalno agresivan prema njemu, zato što on, iako tolerantan prema homoseksualcima, ipak smatra homoseksualnost nečim sramnim. Proglasio sam ga fašistom, protestuje Antonić, samo zato što je u jednom tekstu iz 2009. godine kritikovao glavnu poruku Parade ponosa.
Mnogo toga u Antonićevoj tvrdnji je pogrešno, i red je da na to ovde ukažem.
Antonića sam u tekstu “Parada zabranjena – šta dalje?” izričito pomenuo jedino da bih potkrepio svoj stav o socijalističkom, a ne autentično hrišćanskom, poreklu mnogih protivnika gay parade. Istovremeno, tačno je, iako to u tekstu nisam eksplicite izneo, da Antonića smatram i ultranacionalistom koji odobrava nasilje kao metod za “uzdizanje” nacije – odnosno (salonskim) fašistom.
Ono što nije tačno je da takvo mišljenje imam na osnovu Antonićevog teksta iz 2009. godine u kome je kritikovao poruku parade ponosa. Taj tekst ja do juče nisam bio pročitao. Uostalom, milioni ljudi imaju negativan stav o paradama ponosa, no ne mislim da su samim tim fašisti.
Da je Antonić zagazio u fašizam zaključujem iz nečeg drugog: iz toga što je 2010. godine bez zadrške stao na stranu ekstremno nacionalističkih nasilnika, a već je i u prethodnom periodu iskazao svoju sklonost da racionalizuje ili priželjkuje nasilje u odnosu na protivnike srpskog nacionalizma.
Antonić kaže da je u tekstu iz 2009. godine osudio nasilje prema učesnicima Gay Pride-a 2001. godine. To je lepo. Ali Antonić te 2009. godine nije imao ispred sebe stvarni izazov u kom bi morao da se konkretno opredeli. Kada je, međutim, 2010. godine došlo do nasilja, Antonić u tekstu u časopisu Pečat nije imao doslovno nijednu reč osude, ni kurtoazne, za hiljade fašista koji su rasturali grad u pokušaju da se dočepaju “smrada sotonskog”, kako je homoseksulace nazvao vladika Amfilohije. Za fašiste je Antonić imao samo jednu reč: “petnaestogodišnjaci”.
To da se radilo o petnaestogodišnjacima je netačno kao činjenični opis: video sam te nasilnike dok sam dolazio na paradu, prosek godina bio je dovoljno iznad granice koja deli punoletne od maloletnih. “Petnaestogodišnjaci” predstavlja i vrednosan sud: sugeriše da je prototipski batinaš dete na koje čovek u stvari treba da se sažali.
Antonić se već ranijih godina legitimisao kao simpatizer nacionalističkog nasilja. U Politici je 2007. godine objavio tekst “Jednog dana”. Nakon što je u tekstu nazvao “otmicu Kosova” (tj. gubljenje Kosova nakon što su srpska policija i vojska proterale polovinu kosovskih Albanaca van zemlje i u roku od par meseci ubile njih oko 10 hiljada) “silovanjem”, Antonić je poentirao sa: “Srbijo mila … I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana… Da, da. Jednoga dana!”
Pretpostavljam da bi Antonić mogao da smisli nekakvo benigno tumačenje tih rečenica, onako kreativno kao što su to činili, nekoliko godina kasnije, povodom teksta Andreasa Nikolaidisa, oni koji su mudrovali da nema ničeg naročito spornog u romantizovanju klasno motivisanog aktiviranja bombe u banjalučkom Boriku (jer je klasno motivisani terorizam nekakav “napredak” u odnosu na nacionalno motivisani).
Ali zdrav razum ne trpi zanovetanja te vrste, naročito ne u sredini u kojoj su reči, histerične poput Antonićevih, deceniju-dve ranije palile vatru na kojoj su izgorele desetine hiljada ljudi. Zdrav razum kazuje da je Antonić u navedenim rečenicama prosto maštao o osveti prema onima koji – uzimajući u obzir to da su kosovski Albanci bili žrtve monstruoznih zločina i da predstavljaju veliku većinu stanovništva na Kosovu – ne vide ništa nepravično u tome da Kosovo bude nezavisna država.
Napokon, Antonić je urednik sajta (NSPM) koji godinama protežira autsajdere posvećene negiranju zločina u Srebrenici. Dok Milovan Dodik, Tomislav Nikolić, i većina drugih srpskih nacionalista pakuju svoj negacionizam u osporavanje pravne kvalifikacije srebreničkog zločina (genocid), Antonićev NSPM osporava same činjenice o zločinu. Ako vas interesuje udžbenički primer poricanja zločina, eno ga na sajtu NSPM. Uz svu intelektualnu (o moralnoj da ne govorim) nedostojnost koja uz to već ide.
Antonić piše da sam “ljut”, “gnevan”, i “verbalno agresivan” prema njemu i istomišljenicima. Da je moj stav prema srpskoj varijanti fašizma izrazito negativan nije sporno – a od sekundarnog je značaja da li su “ljutnja” ili “gnev” adekvatni termini (nisu) za označavanje takvog stava. Ono što jeste relevantno je da fašizam prepoznajem u Antonićevom odobravanju i racionalizovanju ultranacionalističkog nasilja, a ne – kako mi pripisuje u NSPM časopisu iz 2012. godine – u Antonićevom neprihvatanju homoseksualnog braka ili usvajanja. (O tim se temama u tekstovima na Peščaniku nisam ni izjašnjavao). Antonićevo objašnjenje navodnih razloga zbog kojih ga kritikujem predstavlja do te mere artificijelnu konstrukciju da mu je bilo potrebno da me uvrsti među “gej aktiviste [koji] žele da, upravo kao homoseksualci, budu ‘prihvaćeni’”, pa “ako ih na taj način ne prihvatite, oni se ljute” itd. To što ja u stvari nisam gay ilustruje neuporedivi nehaj ideologa srpskog ekstremnog nacionalizma u odnosu na elementarne činjenice.
Peščanik.net, 05.06.2012.