Oni koje se protive održavanju gej parade u Beogradu tvrde da parada predstavlja “početak definitivnog razaranja srpske porodice”. Tvrdnju potkrepljuju “iskustvom drugih država”, iskustvom na osnovu kog “znamo” da je gej parada “početak jednog totalitarnog upada u naše porodice koji će se na kraju završiti razaranjem porodice kao osnovnog temelja jednog društva”. Citirani delovi potiču iz peticije “Dveri” koju je ovih nedelja potpisalo više desetina, možda i stotina, javnih ličnosti. Potpisnici ukazuju i na druga zla o kojima, opet, “znaju iz iskustava drugih država” – u ta zla spadaju “otimanje (? – B.I.) dece roditeljima koji žele da ih vaspitavaju na tradicionalnim vrednostima” i “zlostavljanje maloletnika od strane gej-parova” koji ih usvoje.

Potonje navode, koji u svojoj apokaliptičnosti odmah deluju kao rezultat bujne mašte, ovde samo uzgred pominjem. Detaljnije ću se pozabaviti prvim navodom – o razaranju porodice – jer nije nemoguće da neupućeni čitalac poveruje kako društveno prihvatanje homoseksulanosti zaista nekako “razara” porodicu. Osim toga, ova tvrdnja se, za razliku od preostale dve, može lako empirijski proveriti konsultovanjem podataka koje decenijama prikupljaju Ujedinjene nacije i zvanični državni organi.

“Razaranje porodice”, ako išta, trebalo bi da znači dramatičan porast stope razvoda braka. Kako ćemo, međutim, odmah videti, u državama u kojima su gej parade uobičajena praksa, a homoseksualci uglavnom oslobođeni stigme kakvu evidentno nose u državama poput Srbije ili Rusije, nikakvog razaranja porodice nema. Ako išta, porodica u tim državama snaži, utoliko što je u većini tih država stopa razvoda u blagom opadanju.

Naredna tabela, zasnovana na podacima iz “Demografskih godišnjaka” Ujedinjenih nacija, pokazuje kako se od 1992. godine kretala stopa razvoda u državama koje su postepeno prihvatile homoseksualce kao deo društva. Kako bi izbor država bio neupitan, uzeo sam u obzir one u kojima se prihvatanje homoseksualnosti manifestovalo legalizovanjem homoseksualnog braka, ili bar redovnim održavanjem masovno posećenih gej parada (Velika Britanija i SAD, s tim da su u SAD neke države i legalizovale homoseksualni brak).

Broj razvoda u odnosu na 1,000 stanovnika (svih uzrasta)

Država19921996200020042008
Belgija2.9 (1991)2.802.633.02.8 (2007)
Holandija2.012.251.92.0
Island2.031.971.941.91.7
Kanada2.702.412.312.2 (i 2005)
Norveška2.382.282.242.42.1
SAD4.764.334.0 (2001)3.73.6 (2007)
Švedska2.532.422.422.22.3
V. Britanija3.012.912.622.4 (2007)
Portugal1.261.351.872.22.4 (2007)
Španija0.59 (1995)0.971.22.4

United Nations Demography Yearbooks, 1995, 1999, 2002, 2006, i 2009.

U.S. Census Bureau, „Live Births, Deaths, Marriages, and Divorces: 1960 to 2007“.

Podaci iz tabele pokazuju da nema mesta tvrdnji o razaranju braka pa time ni „razaranju porodice”. Afirmacija homoseksualnosti u poslednjih dvadesetak godina nije dovela do slabljenja porodice. Ako išta, podaci ukazuju na pozitivnu korelaciju, utoliko što tamo gde postoji prihvatanje ili tolerancija u odnosu na homoseksualce, porodica se po pravilu konsoliduje. Na Islandu je stopa razvoda braka spala sa 2.03 (u 1992. godini) na 1.7 (u poslednjoj godini za koju su UN objavile podatke za tu državu); u Norveškoj sa 2.38 na 2.1; u SAD sa 4.76 na 3.6; u Švedskoj sa 2.53 na 2.3; u Belgiji sa 2.9 na 2.08; u Velikoj Britaniji, sa 3.01 na 2.4. U Holandiji je stopa razvoda ostala nepromenjena – 2.0. U Kanadi je zabeležen pad sa 2.70 (1992) na 2.2 (2005).

Treba primetiti da u dvema državama – Španiji i Portugalu – u kojima je homoseksualnost poslednjih godina nesumnjivo prihvaćena, postoji izvestan porast u stopi razvoda. To, međutim, nije zbog homoseksualnosti, već zbog polaganog oslobađanja od represivne tradicije u sklopu koje razvod donedavno nije uopšte bio dozvoljen. Obe države su decenijama posle Drugog svetskog rata bile izrazito autoritarno ustrojene, a zbog jakog upliva crkve u državne poslove razvod je legalizovan tek 1977. godine u Portugalu, odnosno 1981. godine u Španiji. Demokratizovanjem ovih država, prvobitne atipično niske stope razvoda su počele da rastu i poslednjih godina su došle do zapadno-evropskog proseka, gde će se verovatno stabilizovati. Stopa razvoda u Španiji, razvijenijoj od ove dve države, u stvari je od 2006. u padu.

Ono što se iz navedenih podataka može zaključiti je sasvim suprotno onome što napamet govore nacional-homofobi u Srbiji. Pokazuje se da je, bar prema dosadašnjoj praksi, u državama na višem stepenu razvoja, prihvatanje homoseksualnosti u korelaciji sa učvršćivanjem porodice, a ne sa njenim „razaranjem“.

Kakva je, pak, dinamika razvoda Srbiji i Rusiji, državama u kojima pojedinci i organizacije naročito militantno “brane” porodicu, naime prisiljavaju homoseksualce da tavore u mišjoj rupi, a kada ovi pokušaju da iz rupe izađu – dočekuju ih nasiljem i porodičnim šetnjama?

Broj razvoda u odnosu na 1,000 stanovnika (svih uzrasta)

Država19921996200020042008
Srbija (ex-SRJ)0.680.750.801.21.2
Rusija4.313.814.284.45.0

United Nations Demography Yearbooks, 1995, 1999, 2002, 2006, i 2009.

UN podaci pokazuju kako u Srbiji i Rusiji stopa razvoda raste. U Rusiji – u kojoj sinergija u delovanju vlasti i militantnih grupa stvara naročito neprijateljsko okruženje za homoseksualce – stopa razvoda ne samo da raste, nego je značajno viša od stope razvoda u državama koje su u punoj meri integrisale homoseksualce u društvo. Šta ćemo sad sa time?

Nemam ambiciju da na osnovu predočenih podataka izvodim kategoričan zaključak o tome da je gay-friendly društvo naročito pogodno za konsolidaciju porodice. Za takav zaključak bilo bi potrebno više podataka, duži referentni period i ambicioznije bavljenje podacima. Moja je namera skromnija: da pokažem da ne postoje nikakvi pokazatelji o tome da prihvatanje homoseksualnosti u nekom društvu razara porodicu. „Znanje“ ovdašnjih homofoba o neminovnom razaranju porodice možda je zasnovano na dosluhu sa nadnaravnim silama od kojih dobijaju poruke o budućnosti, ali nikako, kako tvrde, na „iskustvu drugih država“.

Šta nam onda to govori o onima u Srbiji koji tvrde da, „iz iskustva drugih država“, znaju da ono što počne gej paradom završava razaranjem porodice? Govori nam da takvi ne znaju šta govore, ili da, u gorem slučaju, svesno falsifikuju realnost.

Nacionalističkim homofobima u stvari nije zaista stalo do argumenata, činjenica i logike. Potpuno proizvoljni i/ili apokaliptički argumenti koje oni iznose predstavljaju paravan za obično ispoljavanje mržnje – prema drugačijima, prema Zapadu, prema uživanju koje prepoznaju kod drugih. Kada se razgrnu kvazi-argumenti, ostaje ogoljen samo ovaj “argument”: Ne želimo da vas vidimo, a kako je nas više nego vas, red bi bio da se ne pojavljujete.

Ovo je udžbenički primer sistema vrednosti u kom većina ima “pravo” da tiraniše manjinu, dotle da ovu spreči da manifestuje svoje postojanje i javno poruči za šta se zalaže. Primer je utoliko rečitiji što zagovornici tiranije većine nastupaju neuvijeno, jer verovatno ne vide da bi u njihovim rečima išta moglo biti sporno. Podrazumeva se, iz pozicije potpisnika peticije za zabranu parade, i iz pozicije predstavnika “Dveri” koji u “Politici” od 19. septembra polemiše sa jednim od organizatora predstojeće gej parade, da ako većina ne želi da vidi homoseksualce na ulici, homoseksualci treba da odustanu od pojavljivanja, a ako neće, treba im zabraniti da izađu. Kada homoseksualci žele da pokažu da su tu, da ne žele da se sakrivaju, da hoće da koriste prava koja garantuju Ustav i međunarodne konvencije o ljudskim pravima, oni, prema ovdašnjim nacionalističkim homofobima, “čine nasilje nad većinskom voljom zajednice”. Značenje pojma „nasilje“ ovde je sasvim pervertirano, kako je to već za očekivati od zagovornika netolerantnih, totalitarnih ideologija.

Iako uživanje osnovnih ljudskih prava nije nešto što je na većini da odobri ili ne odobri, uzgred valja pomenuti da niko od nas ne može znati kolika je – ako danas uopšte postoji – ta većina na koju se potpisnici peticije pozivaju, a koja ne bi dozvolila homoseksualcima da održe paradu.

Predstavnici političkih stranaka za koje glasa više od dve trećine birača nisu ničim iskazali protivljenje gej paradi, te je logično pretpostaviti da i većini njihovih birača održavanje parade ne smeta naročito, a mnogima ne smeta uopšte. Predstavnici vladajuće Demokratske stranke – uz sramotan izuzetak Dragana Đilasa – nisu se oglašavali izjavama u kojima bi podilazili homofobima, a nisu to činili ni predstavnici Socijalističke partije Srbije, stranke u čijem glavnom odboru uostalom sedi deklarisani homoseksualac. LDP otvoreno podržava gej paradu, a čelnici najveće opozicione stranke, SNS, odmereno su govorili o ovoj temi.

Istraživanje CESID-a iz marta prošle godine je pokazalo da relativna većina od 45 odsto smatra održavanje gej parade provociranjem onih koji su heteroseksualno orijentisani, no znatan broj ispitanika – 28 odsto – se sa takvom ocenom nije složio. Osim toga, u situaciji da prođu pored gej parade, ispitanici bi u većini od 49 odsto prošli kao i pored svakog drugog javnog događaja koji ih ne interesuje, 10 odsto bi gledao da ne bude u blizini, a 11 odsto bi aktivno negativno reagovalo. Dakle, samo jedan od pet ispitanika imao je snažno negativan odnos prema održavanju parade.

Pri tome, rezultati iz marta 2010. godine su pokazali pomak ka toleranciji u opštem odnosu prema homoseksulanosti, u odnosu na slično istraživanje preduzeto dve godine ranije. Sva je prilika da bi, nakon divljanja batinaša po ulicama Beograda u oktobru 2010., istraživanje sprovedeno ove godine pokazalo još manje razumevanje za anti-gej poziciju.

Naravoučenije je da ne treba uzimati zdravo za gotovo bilo kakve činjenične tvrdnje nacionalističkih homofoba, pa ni onu o većini u Srbiji, koja navodno vapi za time da se parada zabrani. Specijalnost tog miljea je da improvizuje, što smo videli i na primeru o “razaranju porodice”, gde činjenice otkrivaju stvarnost drugačiju od one koju prikazuju homofobi. Zbog toga bismo bili nerazboriti ako bismo njihovu tvrdnju – da povodom gej parade zastupaju volju (ogromne) većine – uzimali zdravo za gotovo.

Na ovakve protivnike parade, odnosno na njihove argumente, u bilo kojoj ozbiljnoj državi niko ne bi obraćao pažnju. Kod nas ignorisanje nije moguće, manje zbog argumenata iz peticije i tekstova objavljenih na veb sajtovima, a više zbog „argumenata“ koje violentni sledbenici ovih ljudi koriste na ulici. Ali, ovo potonje je već tema koja, zlu ne trebalo, spada u nadležnost policije.

Peščanik.net, 21.09.2011.

TEMA – PARADA PONOSA +