Pretpostavimo da je gej parada u Beogradu otkazana upravo iz razloga koje je ministar policije naveo – zbog stvarne opasnosti od nekontrolisanog nasilja – a ne zato što je vlast pošto-poto tražila izgovor za neodržavanje, kako bi u predizbornoj godini udovoljila onome što percipira kao većinsko javno mnjenje. Ovaj tekst je pokušaj da se razume ko su, šta predstavljaju oni koji su vlast naterali na povlačenje, i šta se može učiniti u narednim mesecima i godinama kako bi pitanje parade postalo manje traumatično za LGBT osobe, njihove prijatelje, pa i celokupnu javnost u Srbiji.
Ključ je, verujem, u strpljivom delegitimisanju homofobnih ultranacionalista. S obzirom na ekstremnost njihovih stavova i nesuvislost argumenata, ovo ne bi trebalo da predstavlja neostvariv zadatak. S obzirom, pak, na dosledno sitno-račundžijski pristup politici koji praktikuju Boris Tadić i njegovo okruženje, na njih se u poslu delegitimisanja nacional-homofobije ne može računati. To ne znači da aktuelnu vlast treba osloboditi obaveze da štiti prava LGBT osoba, uključujući njihovo pravo na slobodno okupljanje, niti tu vlast treba amnestirati od odgovornosti što je ove godine, baš kao i 2009., pala na ispitu. Gro posla, međutim, moraće da odradi civilno društvo, zajedno sa retkim saveznicima u političkim strankama poput LDP.
Većina građana Srbije je verovatno i sama u nekoj meri homofobično predisponirana, ali nije ta većina direktna prepreka za održavanje gej parade. Direktnu prepreku ne čini ni većina unutar političkih elita. Parade nije bilo zato što je to izdejstvovala manjina koju čine nasilnici i njihovi intelektualni sponzori. Vlast nije ustuknula pred argumentima homofoba, već pred eksplicitnim ili jedva prikrivenim pretnjama nasiljem.
Pripadnici nacionalističkih elita, koji, tvrde, lično ne bi ni mrava zgazili, sa neskrivenim simpatijama su gledali na one koji bi gazili umesto njih. I jedni i drugi poslednjih godina predstavljaju sve izraženiju manjinu u političkom životu Srbije. Ta je manjina, međutim, sve glasnija, agresivnija, pa evo i delotovornija. Kako u politici ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh, ne treba isključiti mogućnost da nakon trijumfa povodom gej parade i podrška ekstremistima počne da raste.
Iščekivanje da vlast padne kao rezultat uličnih protesta predstavlja već duže vreme lajt-motiv u raspravama na ultranacionalističkim sajtovima. Gej parada je, prema tom viđenju, predstavljala dobru priliku. Potpredsednik Izvršnog odbora DSS, Nebojša Bakarec, je svoju nadu izrazio u tekstu objavljenom sredinom septembra na sajtu “Vidovdan”. Uz tvrdnju da on lično neće „bacati kamenje“ niti tući policiju i homoseksualce, Bakarec je izrazio žaljenje ne zbog toga što su prošle godine hiljade demonstranata pribegle nasilju, nego zbog toga što nije, „umesto 6000 aktivnih protestanata bilo 15 ili 20 hiljada“. Da je bilo tako, vajka se Bakarec, „režim bi pao, ili bi bio prinuđen da izvede vojsku i proglasi vanredno stanje. …Da bi režim pao, potrebno je da nas na ulicama bude što više“.
E sad, „režim“ svakako ne bi mogao da „padne“ kao rezultat mirnog protesta 15, 20, ili 50 hiljada ljudi. Proteste sa znatno većim brojem učesnika od onog koje Bakarec, Dveri, Obraz, i slični mogu da si priušte, održavala je u februaru i aprilu ove godine Srpska napredna stranka, pa nije bilo ni naznaka pada. Jedini način da prošle godine „režim“ padne, i da se to desi 2011.-e, bio je da znatan deo učesnika protesta bude „aktivan“ tako što bi aktivno učestovao u nasilju.
Zato, Bakarčevo prizivanje scenarija iz 2010. godine, ali uz veći broj učesnika, znači prizivanje nasilja. Nasilnici su oni koji prave razliku, oni koji su conditio sine qua non za rušenje stidljivo pro-zapadne vlasti u Srbiji. Zato prošle godine mediji, političari, i komentatori iz nacional-homofobnog miljea nisu imali ni reč kritike za siledžije na ulici. Zato se ove godine nijednom nisu ogradili od njih i nedvosmisleno pozvali na nenasilje. Zato su, štaviše, organizovali svoje šetnje i proteste, kao doprinos dizanju tenzija neposredno pred Dan D, dan destrukcije, kada nastupaju žestoki momci sa kapuljačama.
Ovde se radi o udžbeničkom primeru fašizma. Do pre godinu ili dve, termin “fašisti” ne bih koristio, jer isti treba da bude rezervisan za one ultranacionalističke protivnike liberalne demokratije koji koriste nasilje kao metod za ponovno uzdizanje nacije. Rasprave i događaji vezani za prošlogodišnju i ovogodišnju gej paradu stvorili su novu realnost, u kojoj su umiveni nacionalisti – Dveri, (deo?) DSS, NSPM, razni profesori i komentatori – prešli rubikon i eksplicitno ili implicitno optirali za nasilje. To ne znači da bi svaki nacional-homofobni profesor, istraživač u ovom ili onom institutu, ili politički analitičar, lično tukao nekoga – kao što je to Bakarec lepo objasnio, to ne bi baš tako išlo. Međutim, ni za postojanje italijanskog i nemačkog fašizma nije bilo potrebno da na ulici Mussolini, Rocco, Hitler, Goebbels, itd., tuku političke protivnike ili homoseksualce. Za tako šta postoje mladi batinaši.
Sitno-politikantska garnitura na vlasti, lišena državničke vizije i hrabrosti, je u dobroj meri zaslužna za to što su nacionalisti zagazili u fašističke vode, jer je pristala na pravila javnog govora koja su ovi kreirali. Shodno tim pravilima, najvažnija i najozbiljnija tema je Kosovo, do te mere da služi kao opravdanje siledžijstva svake vrste – od paljenja ambasada do nasilja prema homoseksualcima i njihovim prijateljima. Kada im već uz uspostavljena pravila igre ide tako lepo, nacionalisti nisu videli razloga da stanu. Tako smo stigli ovde gde smo.
Ako bi status Kosova bio realno pitanje, iz toga još uvek ne bi sledilo da gej parade ne može biti. Izrael je više od šezdeset godina u stvarnom ratu ili polu-ratnom stanju, a uprkos tome se u Tel Avivu i Jeruzalemu održavaju gej parade. Ni rat nije razlog za suspenziju prava na slobodu okupljanja.
No, argument “hoćete paradu, a postoji pitanje Kosova” je dodatno lišen smisla, utoliko što je sama rasprava o tome kako “zadržati“ Kosovo u sastavu Srbije teatar, doduše sa učesnicima koji se trude da ozbiljno – takoreći državnički – izgledaju. Teatar je počeo pre nekoliko godina, donošenjem Ustava Srbije, odnosno prihvatanjem, od strane Borisa Tadića i Demokratske stranke, Koštuničinog narativa o odbrani Kosova. Na Kosovu, inače, 90 odsto stanovništva čine Albanci kojima ne pada na pamet da se vrate pod okrilje Srbije. NATO će tu još zadugo biti prisutan, a potom će granice braniti kosovska vojska, za pretpostaviti je – solidno obučena i naoružana. Dakle, Srbija bi jedino u slučaju vojnog poduhvata bez presedana, i proterivanja Albanaca temeljitije i trajnije nego što je to uspelo Miloševiću, mogla da Kosovo vrati pod svoj suverenitet. Verovatnoća da se ovako nešto desi jednaka je verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista, “div”.
Uprkos opisanoj ne-verovatnoći, politički život i javni govor u Srbiji je baziran na prihvatanju toga da vetrenjača jeste div, odnosno da Kosovo jeste i biće srpsko. Štaviše, ta je fantazija do te mere postala sveprisutna i obavezujuća da nacionalistima služi kao opravdanje za sve – pa tako i za nasilje, odnosno pretnju istim, kao što se proteklih dana pokazalo. Kada nacionalisti ističu da je stvarna tema Kosovo, a ne gej parada, oni tvrde nešto što je upravo obrnuto od istine. Jedan razlog zašto to čine je taj što tako deluju Veoma Ozbiljno, a drugi, vrlo praktičan, je taj što – sve dok mogu da jašu na Kosovu – mogu da ucenjuju i ućutkuju kako vlast tako i onaj deo civilnog društva koje nastoji da pokrene Srbiju iz žabokrečine u kojoj se nalazi.
Kockice su tako poslagane da su nacional-homofobi u ofanzivi, oko toga teško da može biti spora. No, šta je onda činiti LGBT aktivistima, organizacijama za ljudska prava, i prijateljima u medijima i političkim partijama? Ovo što sledi je predlog za razmišljanje.
Akcenat bi trebalo da bude na demontiranju opštih mesta koja iznose protivnici održavanja parade. Oni se sada suvereno kreću javnim prostorom zato što osećaju – s pravom – da njihovi stavovi nisu, u očima najvećeg dela stanovništva, diskreditovani, čak i ako većini u Srbiji (još uvek) deluje neprihvatljivo nasilje sa kojim nacional-homofobi prete ili koketiraju. Nažalost, druga strana, koju čine sama LGBT populacija, nevladine organizacije, i malobrojni liberali u političkoj areni, malo je pažnje posvetila osporavanju tih stavova i iznošenju kontra-argumenata koji bi omogućili da javnost postane senzibilnija za LGBT problematiku. To mora da se promeni jer je dogorelo do nokata.
Ustvari, čim se sa terena pretnji i apodiktičkih tvrdnji o kojima se ne može racionalno razgovarati (Biblija tako kaže – prema tome tako mora biti) pređe na teren argumenata, na strani homofoba počinje da zjapi ogromna praznina. Ona je tolika da pruža priliku zagovornicima društvenog prihvatanja homoseksualaca da kod tihe većine učine prodor, strpljivim iznošenjem argumenata. Moguće je da većina i sama pati od nekog stepena homofobije, ali to ne znači da nije u stanju da, u sudaru sa argumentima, prepozna ispraznost diskursa zasnovanog na predrasudama – i samo na predrasudama. Iskustva društava čija je zatvorenost za seksualnu različitost donedavno bila uporediva sa sadašnjom Srbiji – iskustva Portugala, Španije, Irske, ili Grčke (pravoslavne države u kojoj su gej parade danas uobičajene) – pokazuju da je pomak moguć.
Predlagači zabrane parade pozivali su se na stav većine koja se, kako tvrde, snažno opire održavanju takvog skupa. Čak i ako bi to bilo tačno, treba imati na umu da je Evropski sud za ljudska prava odbacio – i to jednoglasno – argument po kom protivljenje javnosti može da posluži kao osnov za zabranu gej parade. Sud je tako odlučio 2010. godine u predmetu Alekseyev protiv Rusije (paragrafi 84-86). Jednoglasnost sudija je ovde važna zato što podcrtava do koje mere oni zagovornici zabrane koji se pozivaju na stav većine sebe vrednosno izmeštaju iz Evrope (a ne samo – što je već dovoljno loše – iz Evropske unije). Sudije Evropskog suda za ljudska prava, naime, bira Savet Evrope, u kom sve evropske države, sa jednim ili dva izuzetka, učestvuju kao članice.
To da protivnici parade, unutar intelektualne elite, Srpske pravoslavne crkve, medija, i političkih grupacija, traženjem zabrane legitimišu sebe kao zagovornike autoritarnog političkog poretka proizilazi ne samo iz zalaganja za tiraniju većine, nego i iz evidentnog nastojanja da onemoguće neistomišljenike da se oglase u javnom prostoru na način koji ovi sami smatraju adekvatnim.
Neće, naravno, predočavanje argumenata o autoritarnosti i anti-evropejstvu potresti nacional-homofobe. Niti je njima do Evrope, niti do liberalne demokratije kao antipoda autoritarnosti. Ali, publika kojoj se ovim povodom treba primarno obraćati ionako nisu nacional-homofobi, već najšira javnost.
Mnogi obični ljudi o konkretnim iskustvima i problemima LGBT osoba ne znaju ništa, niti uostalom poznaju bilo koju homoseksualnu osobu. Naravno, onaj ko hoće – a javnim poslenicima bi to nekako trebalo da bude i obaveza – ima načina da sazna o diskriminaciji i nasilju, na primer preko izveštaja organizacija za ljudska prava, ili iz reči gej-aktiviste koji objašnjava da se uveče vozi isključivo taksijem, kako bi izbegao da ga u gradskom autobusu ili tramvaju neko prepozna i napadne. Međutim, malo ko će tragati na netu ne bi li došao do podataka o problemima LGBT osoba. Na nevladinim organizacijama, LGBT udruženjima je da aktivnije dokumentuju slučajeve diskriminacije i nasilja, i da svoja saznanja učine dostupnijim javnosti.
Istovremeno, potrebno je ukazati na hipokritičnost i odsustvo logike u tvrdnjama da u Srbiji nema maltretiranja, kršenja prava, i predrasuda prema homoseksualcima. Nacional-homofobi vole da istaknu kako homoseksualci u Srbiji žive sasvim lepo, sva prava su im zagarantovana, a idilu između njih i ostatka stanovništva remete jedino oni koji kažu da je realnost drugačija. Da to što tvrde propagandisti Srbije kao LGBT eldorada ne može biti istina jasno je već iz siline mržnje koja je dan uoči prošlogodišnje parade (tokom tzv. porodične šetnje), kao i u vreme njenog održavanja, kuljala ulicama Beograda; iz izjave Amfilohija Radovića o “smradu sodomskom” i patrijarhove izjave o “nastranosti” homoseksualaca; iz stepena mobilizacije protivnika ovogodišnje parade; i, na kraju, iz činjenice da je država pred njima ustuknula. Neozbiljno je sugerisati da bi, uz ovoliku netrpeljivost koju izazivaju zahtevom da postanu vidljivi, homoseksualci mogli imati spokojan svakodnevni život. Kolika je verovatnoća da oni koji hoće da tuku LGBT osobe na ulici, ili bar da im zabrane da manifestuju, i koji ih nazivaju nastranima, van konteksta parade prihvataju homoseksualce, ne diskriminišu ih i ne praktikuju nikakvo nasilje? Nikakva.
Kao i kod prethodnog, mnogi ljudi stvarno ne razumeju LGBT argument – u ovom slučaju u odnosu na smisao parade ponosa. Protivnici parade ovu svode na promociju određene seksualne orijentacije, i dodaju da kao što oni ne organizuju skupove za promociju heteroseksualnosti, ne vide zašto bi neko manifestovao radi promovisanja homoseksualnosti. Na samim pripadnicima LGBT populacije je da artikulišu smisao parade, ali koliko ja razumem suština parade nije u propagiranju određenog seksualnog opredeljenja, već u tome da LGBT osobe u javnom prostoru saopšte da postoje, da se ne stide svoje seksualne orijentacije, da ne žele da žive u laži, i da traže da ih se zbog njihove seksualne orijentacije ne diskriminiše niti napada.
Jedan od važnijih homofobnih argumenata je da održavanje gej parade predstavlja uvod u razaranje porodice u Srbiji, kao što navodno pokazuju iskustva drugih država u kojima su homoseksualci i parade u znatnoj meri prihvaćeni. Međutim, tvrdnje o razaranju porodice zbog homoseksualizma (odnosno, u verziji Ruske pravoslavne crkve, o “propadanju nacije”, “smrti našeg naroda”, i “samouništenju” kao dugoročnoj posledici eventualnog održavanja gej parade), ne izražavaju realnost, nego sklonost određenih umova da se prepuste smišljanju apokaliptičnih scenarija.
U stvarnosti, iskustva Belgije, Holandije, Islanda, Kanade, Norveške, SAD, Švedske, Velike Britanije, Portugala, i Španije pokazuju da nikakvog “razaranja” nema, jer stopa razvoda u većini tih država blago pada, umesto da (dramatično) raste. (U Rusiji i Srbiji, naprotiv, stopa razvoda raste). Što se broja novosklopljenih brakova u tolerantnim sredinama tiče, negde taj broj lagano raste (Island, Norveška, Švedska), a negde lagano opada (Belgija, Holandija, Kanada, SAD, Velika Britanija, Portugal, Španija). Nema nikakvih dokaza da je povećano prihvatanje homoseksulanosti ono što vodi ka porastu ili padu u broju novih brakova u nekoj državi. Broj novosklopljenih brakova, tako, opada i u nizu država u kojima su homoseksualci marginalizovani (Srbija, Bugarska, Mađarska, Litvanija). U svim navedenim državama u kojima je homoseksualnost prihvaćena, broj stanovnika konstantno raste. U Srbiji i Rusiji – broj stanovnika konstantno opada.
Na sajtu poput “Peščanika” verovatno neće biti mnogo razumevanja za ovu sugestiju – u brojnim objavljenim tekstovima prepoznatljiva je anti-religijska linija – ali verujem da ustremljivanje na religiju kao takvu nije ni pravično, niti je korisno u kontekstu rasprave o homoseksualnosti u Srbiji. Sa “pragamatične” strane, frontalni napad na religiju – u paketu sa zalaganjem za prava homoseksualaca – je pogrešan zato što navodi deo ljudi na to da se u startu zatvori za pro-LGBT argumente.
Neki iz famozne “tihe većine” u Srbiji, čiji stav prema LGBT osobama nije zacementiran, vide religioznost kao dragocen deo sopstvenog identiteta. S druge strane, oni ne uzimaju doslovno pasaže iz Biblije koji su naročito rigorozni i istorijski prevaziđeni. Preljuba je smrću kažnjiva, kao što kaže Treća knjiga Mojsijeva? Koliko pravoslavnih to uzima za ozbiljno?
Na sličan način, biblijski stavovi protiv homoseksualnosti ne moraju naići na receptivno uho kod svakog nefundamentalističkog hrišćanima – kao što evidentno ne nailaze u nekim protestantskim denominacijama. Nema razloga da se frontalnim napadima na religiju odbijaju oni ovdašnji pravoslavci koji su više ili manje religiozni, ali ne uzimaju zdravo za gotovo svaku reč iz Biblije i svaki stav svojih fundamentalističkih poglavara, poput, nažalost, vodećih ličnosti Srpske pravoslavne crkve.
Uostalom, malo je verovatno da je nasilnike i one koji ih javnom rečju ohrabruju motivisala predanost hrišćanskom učenju. Ako se pogleda ko se poslednjih godina ističe u zalaganju za neodržavanje gej parade, ima tu i onih (Slobodan Antonić, Kosta Čavoški, Milorad Vučelić, Miša Đurković, …) u čijim je životima i delima Marx bio ili još uvek jeste prisutniji nego Isus. Poenta ovde nije u religiji, nego u spoju ultranacionalizma i prezira prema liberalnoj demokratiji, spoju koji, prema evropskom iskustvu iz prve polovine dvadesetog veka, nije rezervisan, pa ni primarno vezan, za religiozne osobe.
Peščanik.net, 03.10.2011.
LGBTQIA+