Želeo bih da se osvrnem na polemiku koju su u poslednje dve nedelje na sajtu Peščanika vodili Srđa Pavlović i Tea Gorjanc-Prelević. Razumem da je prof. Pavlović tu polemiku – ili „prepisku“, kako je naziva – okončao. Mislim da svejedno treba nastaviti raspravu o stvarima o kojima su Pavlović i Gorjanc-Prelević izneli svoje mišljenje, jer polemika nije razjasnila osnovnu stvar: koji su mogući razlozi za neprihvatanje – u ovom slučaju, od strane Srđe Pavlovića, ali on naravno nije jedini – inicijative za osnivanje REKOM-a. Te razloge Pavlović nije učinio sasvim jasnim, a bilo bi dobro da jeste, jer bi to doprinelo razjašnjenju dilema povodom inicijative.
Kao neko ko se dugo bavi ljudskim pravima i tranzicionom pravdom, ranije kao istraživač Human Rights Watch-a, a sada kao saradnik Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu (ICTJ), nadam se da moja razmišljanja na teme iz polemike mogu da budu od interesa za neke od čitalaca ovog sajta. ICTJ aktivno podržava inicijativu za osnivanje REKOM-a, pre svega obukom o komisijama za istinu za učesnike u konsultacionom procesu o osnivanju REKOM-a, stavljanjem na raspologanje materijala o komisijama za istinu za potrebe konsultacija, i razjašnjavanjem pitanja vezanih za komisije na konsultativnim skupovima. Međutim, ovaj tekst pišem u ličnom svojstvu, i izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove ICTJ-a.
Nisam, dakle, siguran da razumem Pavlovića, ali čini mi se da on kaže otprilike sledeće: Ima smisla samo ona oficijelna komisija za istinu čiji je deklarisani cilj pomirenje, a takva komisija je moguća samo ako se vlast u zemlji temeljno promenila u odnosu na vlast koja je prouzrokovala kršenja prava kojima se komisija bavi. Zagovornici ideje o REKOM-u nisu postavili pomirenja kao cilj, a vlast se nije promenila. Zato REKOM ne treba podržati.
Ovo treba raščlaniti – ako se to učini, ispostavlja se da navedeni razlozi ne stoje. Počeću od drugog, dakle od promene vlasti kao preduslova za efektivno delovanje komisije.
Jasno je, iz sva tri Pavlovićeva teksta, da on smatra da se vlast u Crnoj Gori nije promenila o odnosu na onu iz devedesetih, te da učinkovita komisija nije sa njom moguća. Ostalo je nejasno da li to misli i u odnosu na druge vlasti u regionu, o kojima, kako proizilazi iz njegovog drugog teksta, ima bolje mišljenje nego o crnogorskoj. Ako smatra da su se druge vlasti dovoljno promenile, bilo bi dobro da je objasnio ključnu razliku između, recimo, transformacije koju je u odnosu prema prošlosti doživela vlast u Srbiji i transformacije koju po tom pitanju nije doživela vlast u Crnoj Gori. Nejasno je zašto Pavlović ostaje uveren, uprkos primerima koje je navela Tea Gorjanc-Prelević (otpočinjanje suđenja za ratne zločine, izvinjenje za Dubrovnik, poravnanje sa porodicama deportovanih muslimana), da nema nikakvih izgleda da crnogorska vlast, makar i preko volje, prihvati snažan zahtev žrtava i civilnog društva da učestvuje u osnivanju takve komisije i ne opstruira njen rad.
Umesto da to pojasni, Pavlović je nekorektno pripisao Tei Gorjanc-Prelević stav da primer poravnjanja sa porodicama deportovanih civila predstavlja „jasan znak spremnosti vladajuće elite u Crnoj Gori] da se suoči sa sopstvenom prošlošću“. Gorjanc-Prelević to nije napisala, i samo loša volja polemičara može da objasni takvo učitavanje.
Pojašnjenja radi, iako su tzv. komisije za istinu zvanična tela koje osniva država, u njima po pravilu ne sede predstavnici vlasti, i u svom su radu najčešće nezavisne. Kao što je Gorjanc-Prelević objasnila u drugom od svoja dva teksta, u svetu su osnivane komisije i u zemljama u kojima u to vreme nije uopšte došlo do promene vlasti (Gvatemala, El Salvador, Maroko), a ipak su i te komisije u nekim aspekima dale vrlo dobre rezultate. (Mogao bih ovde da dodam da je prva od dve komisije za istinu u Čileu osnovana 1990. godine, kada je Pinoče jos uvek bio na čelu oružanih snaga, vojska imala dominantnu ulogu u državi, a anti-pinočeovske stranke nisu mogle da ostvare jasnu većinu u parlamentu, jer su značajan broj senatora imenovale državne strukture odane Pinočeu. I ta tzv. Rettig komisija je uprkos tome dala značajne rezultate, na kraći ili duži rok.) Na ovaj kontra-argument Pavlović se u svom poslednjem, vrlo dugom tekstu, nije osvrnuo – nejasno je stoga da li ga prihvata ili ne; a ako prihvata, zašto je i dalje protiv komisije?
Ne samo da je Pavlović „protiv“ komisije – on je to vehementno. U svom poslednjem (trećem) tekstu sa neskrivenom gorčinom prebacuje „organizatorima skupa u Bečićima“ i zagovornicima ideje o REKOM-u „nestručnost“; „arogantnu reakciju“, „nedovoljno poznavanje stručne literature“, „djetinju naivnost“, „blijedu kopiju“, „amaterski pokušaj“, „manir ulice“, „arogantnu marginalizaciju“, „zabrinjavajuće nepoznavanje koncepata nacije i nacionalizma“, i „političko kalkulantstvo“. To, dakle, od autora koji svoju suparnicu u polemici optužuje za arogantnost.
Valjda zbog toga što bi vlasti bile osnivači REKOM-a, Pavlović piše da „model“ koji nude zagovornici REKOM-a „ne poklanja dovoljno pažnje utvrđivanju političke odgovornosti za prošla dešavanja“. Ali ovakva ocena „modela“ je neosnovana. Najpre, model budućeg REKOM-a jos uvek ne postoji; rasprava o modelu je predmet tekućeg konsultacionog procesa sa civilnim društvima u više post-jugoslovenskih zemalja, proces koji će se nastaviti i tokom 2010. godine. U sadržaju konsultacija i javnim izjavama koje zagovornici inicijative daju nema bilo čega što bi ukazalo da promoteri REKOM-a zanemaruju potrebu za utvrđivanjem političke odgovornosti. Naprotiv, u konsultacijama podsećaju učesnike na mogućnost da se REKOM bavi ispitivanjem institucionalne odgovornosti i imenuje pojedinačne krivce.
Možda razlog Pavlovićevog sutprostavljanja leži u njegovoj izraženoj bojazni da bi u REKOM-u vlasti imale „de facto kontrolnu ulogu u procesu sakupljanja i čuvanja dokumenata“. Međutim, komisije koje se smatraju manje ili više uspešnima takođe su osnivane od strane vlasti, a ipak, predstavnici vladajuće elite nisu imali „de facto kontrolnu ulogu“ koja bi paralisala rad komisije. Nejasno je zašto Pavlović toliko insisitra da bi baš kod nas bilo suprotno. (Ako išta, čini mi se da bi ovde bilo manje prostora za manipulacije od strane vlasti, zbog činjenice da bi se radilo o komisiji osnovanoj od strane više država, gde nijedna zasebno ne bi bila u stanju da kontroliše proces).
Sada bih nešto rekao o drugom razlogu zbog kog, kako to bar meni izgleda, Pavlović ne prihvata inicijativu za osnivanje REKOM-a. Izgleda da on ne vidi smisao i svrhu komisije čiji deklarisani cilj nije pomirenje. Pretpostavimo za trenutak da sadržaj pojma „pomirenje“ ovde nije sporan, i da je razlika samo oko toga da li pomirenje treba da bude smisao i svrha komisije (Pavlović), ili ne (inicijatori).
Po mom mišljenju, komisija može da uradi važne stvari i ako ne postavi pomirenje kao cilj. REKOM bi, pre svega, mogao da kredibilno utvrdi činjenice o ratnim zločinima. Ovo uključuje dva aspekta: jedan se odnosi na rasvetljavanja zločina kojima se do sada nisu bavile ni pravosudne institucije, ni nevladine organizacije, ni mediji, ni istoričari; drugi aspekt uključuje proveru i sistematizovanje već ustanovljenih činjenica o zločinima i omogućavanje javnosti da se lakše upozna sa tim činjenicama. U odnosu na obe grupe činjenica i nalaza o zločinima i drugim kršenjima prava, vlastima bi, kao osnivačima komisije, bilo teško da ih odbace. (Ako je vlast do sada ignorisala ili negirala neki zločin, to će joj biti mnogo teže ako telo koje je su-osnovala potvrdi taj zločin.)
Većina od dvanaestak najpoznatijih komisija za istinu (Argentina, dve komisije u Čileu, El Salvador, Gana, Gvatemala, Istočni Timor, bilateralna komisija Istočni Timor-Indonezija, Južna Afrika, Maroko, Peru, i Sijera Leone) ispunila je ovu svrhu, odnosno na kredibilan je način utvrdila i sistematizovala činjenice koje su vlasti potom prihvatile (neke vlasti odmah, a neke posle izvesnog vremena).
Druga važna stvar koju REKOM može da uradi je davanje mogućnosti žrtvama da ih se, kroz tzv. javna slušanja, čuje – i vidi! – van njihovog mesta, njihove etničke grupe, pa i njihove države. Ne na način na koji su se čuli i videli svedoci u jedinom do sada regionalno prenošenom suđenju za ratne zločine (Milošević), sa stalnim dovođenjem u pitanje svedokovog kredibiliteta i iskaza (legitimna stvar u krivičnom postupku, da ne bude zabune oko toga), već na način koji omogućava žrtvama da slobodno ispričaju šta im se desilo. Komisija, pri tome, unapred zna sadržaj iskaza i na osnovu toga pravi selekciju lica koja će javno svedočiti, kako ne bi došlo do iznošenja neistina.
I javna slušanja žrtava, i prihvatanje nalaza komisije od strane vlasti, ključno su važna za javno priznanje (acknowledgment) žrtvi kao takvih, priznanje njihove patnje, priznanje zločina. I u ovoj tački većina gorenavedenih komisija koje su imale javna slušanja ispunila je svrhu. Javna slušanja su, u stvari, postala glavni razlog zbog kog se poslednjih petnaestak godina naglo povećao broj komisija za istinu.
Oni koji podržavaju inicijativu za REKOM prepoznali su potencijal buduće komisije da dâ doprinos u više oblasti: krivičnim suđenjima, stvaranju nediskriminatorne politike reparacija, pronalaženju tela nestalih lica, pa i reformi institucija (na primer reformi obrazovnog sistema, u domenu koji se odnosi na prikazivanje događaja iz devedesetih u udžbenicima). Po nekim od ovih pitanje neke od dosadašnjih komisija su bile više, a neke manje uspešne.
Naravno da nema garantija da će REKOM postići sve efekte navedene u gornjim paragrafima. Bez obzira na to, mnogi pojedinci, koji su previše toga prošli da bi bilo smisleno nazivati ih „naivnima“ (kako to Pavlović čini), smatraju da je reč o cilju koji jeste ostvariv, i za koji se vredi založiti.
A sada nešto o sadržaju „pomirenja“, i o tome da li bi razlika u razumevanju „pomirenja“ mogla biti razlog za (Pavlovićevo) neprihvatanja REKOM-a. U Pavlovićevom poslednjem, i najdužem, tekstu, najviše je mesta zauzelo insistiranje da je on stručnjak (za pitanja tranzicione pravde? pomirenja? komisija za istinu? iz bibliografije njegovih radova, na vebsajtu univerziteta na kom radi, ništa od pomenutog ne nameće se kao evidentno), a da incijatori REKOM-a to nisu. Pokušaću dole da pokažem da stvari ne stoje tako crno-belo. Ali, sve i kada bi bilo tačno to što Pavlović tvrdi o teorijskoj potkovanosti njegovoj i inicijatora, zar bi to mogao da bude stvaran argument protiv inicijative kao takve?
Insistiranje na “stručnoj literaturi” i sopstvenom „naučnom pristupu“, praćeno prebacivanjem drugoj strani da ništa ne zna, problematično je samo po sebi. Takav gard automatski izaziva rezervu kod posmatrača: nije verovatno da bi se neko ko je uveren u svoju stručnost, a suparnikovu nestručnost, do te mere upirao da to naglasi. U svakom slučaju – postoji relevantna literatura koja potkrepljuje i stavove suprotne Pavlovićevim. Malo više smernosti i tolerancije učinilo bi ovaj dijalog produktivnijim.
Gorjanc-Prelević je napisala da “naša inicijativa nema pretenzije da poručuje bilo kome da je u obavezi da se pomiri”, a i sam termin pomirenje je „predmet kontroverzi u literaturi“; Pavlović, međutim, tvrdi da koncept pomirenja nije kontroverzan u stručnoj literaturi o tranzicionoj pravdi, „već se radi o činjenici da, po liniji pluraliteta i multidimenzionalnosti koje sam pomenuo, postoje raznovrsne interpretacije značenja i širine ovog koncepta.“ Čak i oni kojima je sasvim jasno šta ova rečenica znači verovatno će biti pokolebani kada pročitaju tvrdnje iz stručne literature da je pomirenje “maglovit (murky) koncept” (Eric Stover i Harvey M. Weinstein, 2004), ili “kontroverzan i prilično nejasan (obscure) koncept” (Tuomas Forsberg, 2001).
Kada tvrdi da objašnjenje Tee Gorjanc-Prelević da inicijativa za REKOM „nema pretenzije da poručuje bilo kome da je u obavezi da se pomiri” otkriva nedovoljno poznavanje stručne literature, Pavlović previđa stavove u literaturi da pomirenje na treba biti sugerisano od strane bilo kog učesnika osim žrtve i počinioca (Marc Forget, 2003), odnosno da što se više koncept pomirenja pominje stranama pre medijacije, manje je verovatno da će žrtve učestovati u procesu (Mark Umbreit, 1995).
Solomon Schimmel, čija se knjiga o pokajanju i opraštanju (“Wounds Not Healed By Time”, Oxford University Press, 2002), često citira u literaturi o tranzicionoj pravdi, nesumnjivo bi bio pogođen kada bi pročitao Pavlovićevu tvrdnju da stav o pomirenju kao ličnoj odluci „nema potporu u stručnoj literaturi“. Schimmel u navedenoj knjizi naime piše o tome da žrtva može da odluči da ne želi da se pomiri sa počiniocem, tj. da „ponovo uspostavi bilo kakvu blisku vezu sa njim“, čak i ako mu oprašta (utoliko što odustaje od prava da kazni počinioca ili da ga drugi kazne i utoliko što mržnja ili bes u odnosu na počinioca nestaju) (str. 52). Ima li jasnijeg načina da se formuliše ideja da je pomirenje stvar lične odluke?
Možda bi Pavlović ovde rekao da se u kontekstu tranzicije termin „pomirenje“ odnosi samo na odnos između grupa, a da citirani autori imaju u vidu odnos između pojedinaca te da su pogrešili, jer tamo gde misle da govore o pomirenju, u stvari govore o opraštanju, dok on (Pavlović) govori o pomirenju.
Možda citirani autori – i drugi koji se sa njima slažu – jesu pogrešili. Može se polemisati o tome šta koncept „pomirenja“ obuhvata. Može se polemisati i sa Dezmond Tutu-om, predsednikom bivše komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi, koji pomirenje takođe vidi i kao međusobno odnošenje pojedinaca (u duhu prijateljstva, predusretljivosti, velikodušnosti, saosećajnosti, i otvorenosti – prema tumačenju Tutuovog kritičara, Davida Crockera). Bitno je to da su i ovi stavovi deo „literature“, onaj deo koji daje potporu za stav da je pomirenje i odnos između pojedinaca, i da uključuje ličnu odluku.
Još važnije je da, osim dela stručne javnosti, i najveći deo populacije žrtava, pa i najšire javnosti, bar u ovom regionu, doživljava pomirenje kao proces koji uključuje i odnos između pojedinaca kao takvih (a ne samo odnos između grupa), i koji zahteva odluku žrtve da se pomiri.
Čak i ako su svi oni u teorijskom smislu u zabludi, to je malo relevantno za ono što rade zagovornici ideje o osnivanju REKOM-a. Mnogi od njih već više od deceniju gotovo svakodnevno kontaktiraju sa žrtvama sa ovog područja i znaju da mnoge žrtve (a i drugi) kod nas doživljavaju plediranje za pomirenje kao plediranje da učine nešto za šta kao pojedinci možda nisu spremni. Nemali broj žrtava niti je spreman da reintegriše počinioce u svoje sredine, niti da se sam reintegriše u sredinu u kojoj počinioci žive, niti je voljan da oprosti. Inicijativa za REKOM, kako je ja razumem, ne želi da insistiranjem na pomirenju od sebe udalji ovaj deo žrtava. Uostalom, za sam način na koji bi komisija radila, i za efekat onoga što bi uradila, ne bi bilo presudno važno da li u svoj mandat uključuje „pomirenje“ ili ne.
Na kraju, u stvari nemam odgovor na to zašto je Srđa Pavlović protiv REKOM-a. Nadam se da se ne radi o famoznom „narcizmu malih razlika“, zbog kojih i osobe sa ovog prostora koje imaju zajedničke osnovne ciljeve često ne uspevaju da nađu zajednički jezik i motiv za zajednički rad na bitnim stvarima.
Peščanik.net, 18.06.2009.
