S obzirom da smo imali 16 godina da razmišljamo nakon bombaškog napada u Oklahoma Sitiju, bilo je za očekivati da smo postali barem malo suptiliniji u našim brzometnim dijagnozama masovnih ubistava civila. Veliki broj različitih karakteristika najnovijeg slučaja iz Norveške ovaj zadatak čini čak i nešto lakšim.

Norveška je sekularna Skandinavska socijalna demokratija, čije trupe trenutno učestvuju u zapadnim vojnim intervencijama u Avganistanu i Libiji. Ova činjenica je navela neke od ortodoksnijih konzervativaca da uoče „vezu“. (Iako je, na primer, nejasno da li se džihadističke grupe u Norveškoj identifikuju sa Muamerom Gadafijem ili njegovim skorašnjim pozivima na samoubilačke napade protiv NATO-a). Povrh toga, smrtonosni napadi bili su upereni protiv omladinskog pokreta norveške vladajuće partije, stožera pozitivnog odnosa prema multikulturalizmu, i ljudi koji pružaju ruku prijateljstva muslimanskim emigrantima. Ovo i ne deluje kao najbolja meta terorističke organizacije čiji je cilj ukloniti Norvešku sa međunarodne vojne scene.

Andersa Beringa Brejvika, glavnog osumnjičenog za ovaj masakr, izgleda da prati njegov lični spisak literature u stilu Džareda Lognera (mladića optuženog za ubistva u Arizoni u januaru ove godine), kao i istorijat verovanja u premoć Nordijske bele rase. Bio sam dirnut kada sam video da je njegov kratki flert sa slobodnim zidarstvom interpretiran u nekim krugovima kao „desničarski“. Katolički fašizam je u prošlosti mrzeo masone isto koliko i Jevreje. (Predsednik Čilea Salvador Aljende je, primera radi, bio slobodni zidar, u tradiciji levičarskog antiklerikalizma, koji je, nažalost, u izumiranju). I konačno – mada u ovom kaleidoskopu ogledala verovatno i nije konačno – izgleda da se Brejvik deklarisao kao strasni pro-Cionista, kao i smrtni neprijatelj svake vrste islamizacije. Više pažnje trebalo bi posvetiti ovom poslednjem aspektu: prave neo-nacističke bande u Evropi dele nasilni antisemitizam sa svojim navodno opasnijim islamističkim neprijateljima, dok holandski populisti koji se protive еmigrantima, u stilu Gerta Vildersa (lidera holandske Partije za slobodu, poznatog po svojoj kritici Islama), pokušavaju da steknu poštovanje podržavanjem stavova Izraela, vrlo često suočeni sa kritikama multikulturalne levice.

Pogrešno tumačenje ovog i sličnih pokazatelja prouzrokovalo je mnogo veći intelektulani haos nego anti-islamistički lov na veštice koji je pratio bombaški napad u Oklahoma Sitiju. Konzervativci koji su bili na vlasti u Španiji, čineći grešku u suprotnom smeru, lažno su optužili lokalnu iberijsku gangstersku grupu da je počinila jedan od politički i vojno najsmtronosnijih džihadističkih napada na tlu Evrope: „operaciju“ koja je uticala na opšte izbore u jednoj NATO državi, i koja je takođe nanela ozbiljnu štetu koaliciji u Iraku. Ta nedelja verovatno je bila vrhunac Bin Ladenove koordinacije ozbiljnog terorističkog lanca događaja u Evropi.

Jedan od načina da se postavi ovo pitanje je sledeći: Da li ekstremni džihadisti i njihovi najljući neprijatelji stvarno imaju simbiotičku vezu? Na snimcima i propovedima iz džamija u Londonu i Hamburgu možete pronaći čitave manifeste o potrebi da se žene tretiraju kao pokretna imovima, iskorenjivanju bolesti homoseksualizma, sprečavanju jevrejske dominacije na međunarodnoj finansijskoj sceni, kao i druge fantazije svojstvene mentalitetu Trećeg rajha. Ako ovo pokušamo da dovedemo do logičnog ili patološkog zaključka, to bi onda uključivalo nešto što ni Amerikanci ni Evropljani do sada nisu videli: sukob različitih oblika fašizma u cilju da se sazna koja je vrsta napada na multietničku demokratiju najefikasnija.

Naznake ovog mentaliteta videle su se u danima nakon napada na Kule bliznakinje 11. septembra 2001. godine u Njujorku, kada su Džeri Farel, Pat Robinson i drugi demagozi koristili Bin Ladena da bi ukazali na prst božiji. Pored toga, neki obožavaoci Timotija Mekveja (čoveka osuđenog za bombaški napad u Oklahoma Sitiju), koristići medijum „istine o 11. septembru“ kao i druge misterije znane samo posvećenima, pokušavali su da konstruišu sveobuhvatnu teoriju o nezakonitoj globalnoj sili koja je otkrivena tog dana. No i ovde još jednom možemo da primetimo da su CIA i Mosad dobili lagodni zadatak odabira i pripreme mete, kao i organizovanja tajnih dogovora i koordinacije, dok su nižerazrednim vojnicima Al-Kaide prepustili prljavi posao rušenja aviona. Ovaj tužni pogled na svet, pun mržnje prema samom sebi, rasplinuo se poput izmaglice u jednoj vili u Abotabadu, gde je glavni gost čežnjivo menjao kanale, prisećajući se lepih minulih dana kada je on bio najsnažniji vođa.

On takođe kulminira u bednom prizoru džihadističkih sajtova u Oslu, koji su se pripremali svojim prvim internet postovima, kojima su izražavali zadovoljstvo dok su mislili da je njihov sveti cilj deo ovog napada – da bi se posle zaustavili i povukli kada je postalo jasno da je počinilac neki gubitnik koji je imao vidno drugačije razloge da pobije veliki broj mladih ljudi tog dana. Pisci novinskih naslova i urednici informativnih programa trebalo je da sačekaju pre nego što su počeli davati bilo kakve izjave, nepristojno sugerišući kako su ubice bile selektivne, čak izbirljive. Takozvane „eksperte“ treba da bude sramota što su koristili modus operandi da iz njega naknadno iskonstruišu motiv, na isti način na koji je to uradio Stiv Emerson u Oklahomi, kada je izjavio da ekstremno nasilje predstavlja „bliskoistočnu osobinu“. Za bledog hrišćanskog jahača iz daleke zemlje, sa njegovim ličnim tumačenjem Knjige Otkrovenja, takođe bi se moglo reći da je zaražen „bliskoistočnim osobinama“ – kakvim se ni pakao do sada nije hvalio.

U međuvremenu, ulice i trgovi Sirije i komiteti libijske građanske opozicije puni su ljudi nestrpljivih da saznaju da li su bili naivni kada su se kladili – u nekim slučajevima i svojim životima – na demokratsku tranziciju, miroljubivu taktiku, transparentnu preraspodelu prethodno ukradenih sredstava za rekonstrukciju koja je već odavno trebalo da se desi, i uklanjanje vojne i političke kaste parazita. Nakon što smo godinama preklinjali stanovnike Bliskog istoka da svoje zahteve iznesu na ovakav način, odjednom smo postali neodlučni kada su oni pristali to da urade. Ovaj poslednji mesec oklevanja Ujedinjenih nacija i Zapada, bio je jedan od najneprincipijelnijih perioda u novijoj istoriji. Čak i jednodnevni boravak nekog ambasadora u gradu Hama smatramo dostojnim medalje za hrabrost sa naše strane. Ako se ispostavi da je ovo najviše što možemo da učinimo, onda osuda treba da bude žestoka.

Slate, 24.07.2011.

Prevela: Bojana Obradović

Peščanik.net, 27.07.2011.

TEMA – NAŠ TERORIZAM