Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

O oglašavanju ništavim doktorata uglednog vojvođanskog advokata Slobodana Beljanskog ovih dana je već mnogo rečeno. Gotovo svi mediji su preneli vest čiji je deo bila i skromna izjava Beljanskog da ne isključuje da se u ovom slučaju radi o političkom pritisku. Na Peščaniku smo dobili dve analize, o samom rešenju Pravnog fakulteta u Novom Sadu o doktoratu Beljanskog, odnosno o naknadnom saopštenju tog fakulteta. Rešenje se, da to kažemo krajnje jednostavno, svodi na čuvenu krilaticu – fali ti jedan papir (to jest, zahtev za odbranu doktorske disertacije). U saopštenju se, pak, novosadski Pravni fakultet opredelio za drugačiju argumentaciju: Beljanski, tvrde, nikada nije ni mogao braniti doktorat. Tako različiti razlozi za defamaciju kolege poštovanog u profesionalnim krugovima (ali i široj javnosti) nedvosmisleno otkrivaju političku pozadinu ove naizgled administrativne odluke fakulteta. Na više mesta se javno posumnjalo u to da se Beljanski vlastima zamerio svojim jasnim političkim stavovima, kao i time što je zastupao „pogrešnu stranu“ u nekim slučajevima (u jednom aktuelnom, na primer, upravo stranu mađarskih studenata protiv Pravnog fakulteta).

Može se takođe s dobrim razlogom tvrditi da su vladajuće strukture Beljanskom poslužile hladnu osvetu. Godine 2005, dok je još uvek bio čvrsto privržen radikalskim redovima i manirima, današnji predsednik vlade je u skupštinskoj raspravi za Beljanskog tvrdio da je on „opštepoznat kao lopov“ i da je „čak i diplomu falsifikovao“. Vučić ide i dalje, sasvim radikalski, tvrdeći da je Beljanski „pokrao sve što je u životu uradio“ i da ima indicija da je „čak i krštenicu falsifikovao“. Ovako je tada govorio Vučić:

„Jedan od najpoznatijih, dokazanih lopova u Srbiji, gospodine ministre, jeste predsednik Advokatske komore Vojvodine, očekivao sam da reagujete, izvesni Slobodan Beljanski. On je opštepoznat kao lopov i svi to znate, čovek je čak i diplomu falsifikovao. Sve što je u životu uradio, pokrao je. Ima indicija da je čak i krštenicu falsifikovao. Ta lopuža se usudila juče da kaže da je Branislav Blažić počinio nekakvo krivično delo zbog neke lične političke proklamacije o ovom sajber banditizmu Nataše Kandić i nekih okupacionih medija.“

I još:

„Dosta vas je bilo. Dosta je bilo i onog lopova što krade diplomu, kakav je Slobodan Beljanski, dosta je bilo i Pajtićevog banditizma, i Kandićkinog banditizma i svega drugog. Ima u Srbiji dovoljno građana koji hoće da imaju svoju zemlju, koji hoće da imaju svoju državu, svoj narod.“

Beljanski, tada predsednik Advokatske komore Vojvodine, našao se na meti Vučića zbog slobodno izraženog mišljenja: on je osudio radikalskog predsednika opštine Kikinda Blažića koji je Natašu Kandić proglasio nepoželjnom osobom u tom gradu, a zbog izjave N. Kandić da je Tomislav Nikolić, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, učestvovao u ratnim zločinima izvršenim u Antinu, u Hrvatskoj, 1991. godine. Tu se, dakle, radilo o nekoj vrsti odbrane zajedničke ratne prošlosti o kojoj nije smelo ni da se progovori – slično kao što to ni danas nije dozvoljena tema.

Desetak godina kasnije, Aleksandar Vučić je na čelu vlade, sa svim polugama vlasti u svojim rukama, dok je Tomislav Nikolić predsednik Srbije. Tada branjeni Blažić danas je poslanik Srpske napredne stranke u parlamentu. Blažić je inače poznat i po tome što je „odbegao“ sa još jednim naprednjačkim poslanikom da posmatra izbore u Donjecku. Da bi se izbegao diplomatski skandal, dobili smo tim povodom komično obrazloženje SNS-a da su dva poslanika tamo „išli kao građani, a ne poslanici“. Gde počinje građanin, a završava se poslanik, do danas nije jasno. Baš kao ni to gde počinje Aleksandar Vučić iz 2016, a završava se onaj iz 2005. i prethodnih godina.

Sva je prilika da su te granice između građana i poslanika, te različitih ličnosti jedne iste osobe izrazito rastegljive i prilagodljive trenutnim potrebama i hirovima. Brutalna kvalifikacija izrečena pre više od deset godina odlukom Pravnog fakulteta konačno je realizovana onda kada je to bilo potrebno aktuelnom predsedniku vlade. U zemlji u kojoj je nesumnjivo pokazano da su ministar unutrašnjih poslova, gradonačelnik Beograda i predsednik države plagirali diplome i/ili nisu pohađali posledilomsku nastavu, sasvim je očekivano da advokat sa višedecenijskim stažom bude proglašen akademskom lopužom. To je neka vrsta naprednjačkog argumenta a contrario – ako su svi oni pošteni, mi ostali to nikako ne možemo biti.

Peščanik.net, 17.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Branislav Ristivojević – Деманти 2

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Branislav Ristivojević – Деманти

Mijat Lakićević – Libero

Vesna Rakić-Vodinelić – Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov

Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)

DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog

SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU