Problemi s australijskom vizom Novaka Đokovića, najbolje rangiranog tenisera na svetu, zaokupili su pažnju medija širom sveta. Iza ove priče nazire se prava humanitarna drama: australijska vlada godinama koristi ostrvske zatvore i komercijalne hotele, pa i onaj u kome je bio Đoković, kao dugotrajne zatvore za imigrante. Ljudi u njima su u nekoj vrsti limba, taoci surovih bezbednosnih graničnih procedura. Zatvaranje ljudi na neograničeno vreme i nepoštovanje međunarodnog prava koje štiti izbeglice, u Australiji se predstavlja kao razumno odvraćanje migranata sa njenih obala. Političari tvrde da žele da zaustave čamce, onemoguće krijumčarenje ljudi i spreče davljenje migranata u okeanu, ali stvarnost ih demantuje. Kao Đokoviću, i izbeglicama i tražiocima azila kaže se da slobodno mogu da napuste Australiju kad god požele, ali za razliku od njega oni nemaju gde da se vrate.
Ova drama se proteže unazad 20 godina, kroz sve suroviju antimigrantsku politiku u Australiji. U septembru 2001, u nedeljama posle napada 11. septembra u SAD, australijski parlament je usvojio zakone koji su neke delove australijskog kopna proglasili zonama u kojima je zabranjeno primanje izbeglica. Imigracione službe su te ljude slale u prekomorske zatvore u Papua Novu Gvineju i Nauru, zemlje pod nekadašnjom upravom Australije.
U narednim godinama broj migranata se povećao i vlada je 2013. proširila ovu zabranu na čitavo australijsko kopno. Više od 3.000 ljudi premešteno je u centre za zadržavanje u Nauru i Papua Novu Gvineju. U isto vreme vlada je intenzivirala napore mornarice da odvrati čamce od australijskog kopna operacijom Suverene granice. Na taj način je od 2013. odbijeno na stotine migranata. U istom periodu parlament je u više navrata usvajao zakone koji su povećavali moć ministara nad pritvorenim ljudima i ukidali vize migrantima, sa izričitim ciljem da nijedan tražilac azila koji prispe brodom ne može da se nastani u Australiji.
Ti modeli, piše politička geografičarka Alison Mountz u nedavno objavljenoj knjizi Smrt azila (The Death of Asylum, 2020), spadaju među „najdrakonskije i najekstremnije prakse izmeštanja u modernoj istoriji eksternalizacije“. (Poslednji termin odnosi se na izmeštanje ili „eksternalizovanje“ imigracione kontrole izvan granica date zemlje, što je praksa koju upražnjavaju i SAD i EU.) Danak u ljudskim životima je ogroman. Kad je humanitarna organizacija Lekari bez granica otvorila kliniku u Nauruu krajem 2017, ustanovila je da je 60 odsto izbeglica i tražilaca azila sklono samoubistvu, da isto toliko pati od depresije, a 30 odsto je već pokušalo da se ubije, među njima i devetogodišnja deca. „Duševne patnje u Nauruu spadaju među najteže koje su Lekari bez granica ikada videli, a radili smo i na zbrinjavanju žrtava torture“, saopštila je ta organizacija.
Takvo stanje stvari je direktna posledica surovog pristupa imigraciji od strane dve najveće partije u zemlji: konzervativne Liberalne i Laburističke partije. Obe su podržale ekstremne mere čiji je cilj da se odbiju zahtevi za azil i gotovo sasvim onemogući povećanje zaštite migranata uprkos protivljenju Zelenih i nekih nezavisnih aktera.
Jedan od malobrojnih koraka napred učinjen je u februaru 2019, kad je članica parlamenta Kerryn Phelps, lekarka i bivša predsednica australijskog Medicinskog društva, uvela ono što je postalo poznato po imenu „zakon Medivak“, kojim su promenjene procedure za dovođenje migranata iz ostrvskih centara za zadržavanje na australijsko kopno radi medicinskog tretmana. Na taj način je povećana uloga lekara, a smanjena uloga države. Vladajuća liberalno-nacionalna koalicija je napala predlog tvrdeći da će time biti okončana suverena kontrola državnih granica, ali strateškim manevrisanjem zakon je ipak proguran u martu 2019. i tokom narednih 10 meseci stotine izbeglica je prebačeno iz Naurua i Papue Nove Gvineje u Australiju. U decembru 2019. vlada je ipak povukla ovaj zakon.
Taj perverzni potez doveo je do sadašnje situacije. Po zakonu Medivak, stotinama izbeglica iz ostrvskih centara za zadržavanje odobren je medicinski transfer. Neki su se vratili posle lečenja, a neki su smešteni u donekle opuštenije „opštinske centre“ na kopnu ili su – uz pomoć pravnih timova i javnih kampanja – uspeli da dobiju privremene vize. Danas, u političkoj situaciji koja ne ide u prilog vraćanju migranata sa ostrva (delom zahvaljujući kovidu 19 i nedavnom krahu aranžmana s Papuom Novom Gvinejom), i sa australijskom vladom ogročenom zbog početnog poraza Medivaka, politikom upravljaju parlamentarna rivalstva – ostavljajući Medivakovu kohortu izbeglica u limbu hotelskih kompleksa.
***
Priča koja je obelodanila tu praksu pojavila se u decembru 2019, pod naslovom „Većina ljudi prebačenih po zakonu Medivak sad živi u hotelima, u apartmanima“ – i tako je stvoren pogrešan utisak o komforu, slobodi i velikodušnosti države. U narednim mesecima je potvrđeno da su s hotelima sklopljeni čvrsti ugovori za dugotrajno zadržavanje na neodređeno vreme, ne za kratke boravke ili privremene aranžmane. Godine 2020. Mardin Arvin, kurdski pisac i prevodilac upečatljivo je pisao o tome kako je izgledao njegov pritvor. Pisao je to u hotelu u Melburnu, u kom je desetak meseci bio zatvoren protiv svoje volje. Provešće tu još tri meseca – i onda pet nedelja u drugom hotelu – pre nego što bude pušten na slobodu. Pre toga je proveo više od šest godina u centru za zadržavanje u Papui Novoj Gvineji, najpre na ostrvu Manus, a zatim u glavnom gradu Port Morezbiju.
Ovaj imigracioni režim je istovremeno humanitarna bruka, neuspešna politika odvraćanja i skupa rabota: držanje izbeglica u hotelskom pritvoru na kopnu košta po osobi 471.500 australijskih dolara godišnje, dok ukupni godišnji trošak zadržavanja na ostrvima redovno premašuje milijardu australijskih dolara. Uprkos svemu, kraj ovog režima se ne nazire. Služeći se pravom na traženje informacija, izbeglička advokatica Alison Battisson saznala je da su za osamnaest meseci, koliko su njeni klijenti proveli u hotelskom zatvoru, poslata samo dva mejla koja su se ticala mogućnosti da oni budu oslobođeni. „Oni se svete jedni drugima žrtvujući naše živote“, rekao je Ferhad Rahmati, iranski izbeglica i aktivista bez dlake na jeziku, koji je do februara 2021. bio zatvoren u tom sistemu. On je u međuvremenu od Sjedinjenih Država dobio zaštitnu vizu, ali druge sudbine su manje izvesne. U oktobru 2021. 228 osoba je bilo zatvoreno u Papui Novoj Gvineji ili Nauruu, a više stotina je bilo na privremenim vizama ili u kopnenim centrima za zadržavanje. Budućnost još tridesetak hiljada drugih u raljama tog sistema i dalje je neizvesna. Većini onih u prekomorskim pritvorima zvanično je priznat status izbeglica po međunarodnom zakonu. Priznata je, dakle, potreba da se oni zaštite, ali Australija ne poštuje međunarodnu obavezu da im tu zaštitu pruži.
U birokratskom jeziku australijskog imigracionog zakona, izbeglički hotelski zatvori su poznati kao „alternativna mesta za zadržavanje“ (APODs). Još 2008, profesor Joseph Pugliese skrenuo je pažnju na „inventivnost Ministarstva imigracije u pretvaranju raznih modaliteta građanskog smeštaja u prostore slične zatvoru“. Iako su već decenijama razne zgrade svrstavane u APOD, zakonske granice su ostale maglovite. Po podacima Ministarstva imigracije, alternativna mesta za zadržavanje su „mesta koja su specifično namenjena zadržavanju imigranata, a nisu centri za zadržavanje (IDC), ni stanovi za boravak imigranata (IRH), ni opštinski pritvor“; ta mesta su škole, bolnice, hoteli, pa čak i zatvori. Orwellovskim mađioničarskim trikom, APOD, dakle, postaje mesto „za zadržavanje“ koje ipak nije „centar za zadržavanje“ i čija priroda, kao i trajanje takve namene ostaju nedefinisani.
Konkretni uslovi zadržavanja zavise od hotela. Neki imaju krevete na sprat, neki bračne krevete. U nekima se sobe dele, u nekima su jednokrevetne. Neki imaju sobe s balkonom, dok u drugima nema pristupa svežem vazduhu. U jednom soliteru, navodno, izbeglički pritvor nalazio se na sedamdesetom spratu.
Mantra Bell City Hotel, u severnom predgrađu Melburna, kaže kriminološkinja Claire Loughnon, može poslužiti kao primer kako se obični, svakodnevni prostori „pretvaraju u mesta i prakse neprestanog nasilja“. Hotel je smešten u impozantnom i bezličnom sivom zdanju u kom je nekad bila bolnica, ima više krila i liči na džinovski tronožac od betona i stakla. Okružen je parkingom i gleda na četiri trake kojima neprestano teče bučan saobraćaj. Ljudi koji su tu bili zatvoreni morali su da vode višemesečnu kampanju da bi dobili dozvolu da odškrinu prozore petnaest cetimetara. Pošto je hotel 18 meseci služio kao APOD, u decembru 2020. mu je istekao ugovor i sve izbeglice koje su tu bile pritvorene premeštene su u drugi hotelski zatvor.
Za razliku od Mantre, hotel Kangaroo Point Central i njegovi apartmani u Brizbejnu omogućavali su izbeglicama i tražiocima azila da budu viđeni spolja. U vreme kad je ugovor stupio na snagu, 2019, pritvor je bio samo deo tog „sasvim običnog motela“. Kasnije, kad su mere uvedene zbog kovida 19 navodno zahtevale delimično oslobađanje drugog mesta za zadržavanje, Ministarstvo imigracije je preuzelo ceo kompleks, a oni koji podržavaju izbeglice započeli su protestnu blokadu. Balkoni su omogućili zatvorenim ljudima da stoje sa sopstvenim transparentima tako da ih demonstranti vide. Među njima je bio i Saif Ali Saif, koji je mahao svojoj ženi i trogodišnjoj ćerki; one su živele na dvadeset minuta od hotelskog zatvora. Korišćenje tog hotela kao mesta za zadržavanje dramatično je prekinuto prošlog aprila, kad su vlasnici zgrade osporili ugovor hotela sa Sercom, privatnom bezbednosnom firmom kojoj je povereno zadržavanje imigranata.
Mada su većinu u grupi obuhvaćenoj Medivakom činili samci, nekoliko parova i porodica je odvedeno u Darvin, na daleki sever Australije, gde su držani u mobilnim kolibama. Suočen s takvim uslovima, jedan par je tražio da se vrati u Nauru žaleći se na nedostatak „dostojanstva i poštovanja“. Drugi par je bio pritvoren duže od godinu dana u sobici od devet kvadratnih metara s krevetom na sprat. Zbog svog zdravstvenog stanja nisu mogli da se popnu na gornji krevet, pa je jedno od njih spavalo na podu.
Najveći preostali hotelski zatvor je, po svoj prilici, Park Hotel u Melburnu, u kom je bio pritvoren Đoković. U vreme kad je ta zgrada služila kao karantin za zaražene kovidom 19, curenje infekcije iz nje bilo je krivo za više od 90 odsto drugog talasa u državi Viktoriji. Zgrada s tamnim prozorima nalazi se na severoistočnom uglu zelenog trga, samo nekoliko minuta od centra grada i duž kampusa vodećeg univerziteta u Australiji. Od svih opisanih mesta, to je možda najnepropusnije, mada nije isključeno da postoje druga koja su još dublje skrivena od javnosti. Kad je stupio na snagu ugovor s Parkom o zadržavanju, u decembru 2020, u hotelu je boravilo 65 ljudi koji su dovezeni autobusom iz Mantre pod teškom policijskom pratnjom; 11 ih je tu ostalo do aprila 2021, ali mesec dana kasnije, kad je zatvoren Kangaroo Point i kad su tu dovezli druge izbeglice, uglavnom iz Adelejda, broj se popeo na 35. Takva premeštanja su postala rutina. Ramati je premešten osam puta za osamnaest meseci. U celom imigracionom pritvorskom sistemu bilo je 8.000 nedobrovoljnih premeštanja od jula 2017. do maja 2019. Premeštanja obično nisu najavljivana i odigravala su se po noći.
***
Australija nije jedina zemlja koja je koristila hotele za zadržavanje izbeglica. U julu 2020. otkriveno je da je Američka služba za imigraciju i carine (ICE) koristila komercijalne hotele za zadržavanje dece porodica privedenih na meksičkoj granici. Staranje o deci je povereno privatnim ugovaračima. Po rezultatima istraživanja koje je sproveo New York Times, najmanje 860 ljudi – uglavnom maloletnika bez pratnje ili porodica s decom – zadržano je u hotelima brendova kao što su Best Western, Hilton, Quality Suites, Hampton Inns, Choice Hotel, Econo Lodge i Comfort Suites Hotels. Usledila je javna reakcija. Pod pritiskom peticije i sindikalnih akcija, Udruženje američkih hotela i konačišta (AHLA) izdalo je saopštenje u kom je osudilo hotelski pritvor. Grupacija Hilton, čiji su neki objekti poslužili u tu svrhu, svalila je krivicu za ugovore o pritvoru na vlasnike franšiza. „Ne podržavamo tu aktivnost i ne želimo da se ona na bilo koji način povezuje s našim hotelima“, kaže se u saopštenju.
U Australiji nije bilo takve reakcije. Australijsko Udruženje smeštajnih objekata, koje tvrdi da predstavlja 80 odsto svih poznatih pružalaca usluga smeštaja u zemlji, nije dalo glasa od sebe. I u hotelskim pritvorima i napolju povremeno su izbijali protesti koji su dovodili do oštrih konfrontacija s policijom i manje vidljivih, ali svakako težih reperkusija za one unutra. Park Hotel je bio periodično ispisan grafitima: Izbeglički zatvor. Centar za torturu. Sramota. Demonstranti su nosili transparente: „Oslobodite naše prijatelje“, „Nećemo prestati dok svi ne budete slobodni“. Najuporniji protesti – u brizbejnskom Kangaroo Pointu i melnburnškoj Mantri – urodili su javnim pritiskom da se ponište ugovori o zadržavanju, ali daleko najveća mobilizacija nije bila ona za okončanje arbitrarnog i beskrajnog zatvaranja izbeglica, već za to da im se dopusti korišćenje mobilnih telefona.
Na suprotnoj strani je niz moćnih interesa. Jedan od glavnih stubova u prvobitnoj mreži hotelskih pritvora, grupacija Accor, takođe je jedna od najvećih kompanija u australijskoj hotelskoj delatnosti i jedna od najuticajnijih članica udruženja. Ta multunacionalna kompanija sa sedištem u Francuskoj vlasnik je lanaca Mantra i Mercure. Simon McGrath, direktor pacifičkog ogranka je potpredsednik Nacionalnog odbora Udruženja i potpredsednik Turističkog i transportnog foruma Australije, glavne grupacije za sektore turzma, transporta i avionskog saobraćaja. Hotelijerska publikacija HM Magazine triput ga je proglasila „hotelijerom godine u Australaziji“ (Australija, Nju Zeland i neka okolna ostrva) – u avgustu 2020, kad se navršila puna godina zatočeništva izbeglica u jednom od Accorovih hotela, taj magazin je čak veličao „Accorovu eru izuzetnosti“ opširnim udarnim člankom – a 2019. McGrath je imenovan za Člana ordena Australije, što je jedno od najviših zvaničnih priznanja u zemlji.
U isto vreme Accor je ponekad prozivan da bi se podigla svest javnosti. Pomogla sam da se jedno otvoreno pismo, koje je potpisalo oko 250 pojedinaca, od aktivista iz baze i međunarodnih advokata do vođe australijskog sindikalnog pokreta, uputi Sébastienu Bazinu, globalnom direktoru Accora, sa zahtevom da se „postara da grupacija Accor, njeni brendovi i partneri, više ne budu saučesnici u kršenju ljudskih prava osoba koje traže zaštitu od Australije“. Drugi su pozivali na bojkote lanaca Mantra i Mercure, ali neprozirni ugovori su otežali vlastima da istraže ili kazne vlasnike kompanija zbog kršenja opštinskih ili drugih zakona. Veće Darebina, grada u kom se nalazi Mantra Bell City Hotel, pokrenulo je istragu o „mogućim ogrešenjima tog hotela o upotrebnu dozvolu, s obzirom na to da je on sad pretvoren u centar za zadržavanje ili bezmalo zatvor“. U odgovorima na takve kampanje, Accor je uporno ponavljao da se „prema tim gostima dobro postupa“ i da ne veruje da se „ugovorom s grupacijom Serco Asia Pacific krše principi ljudskih prava“.
Mnogi koji su nameravali da zatraže azil od Australije verovali su da će australijsko demokratsko društvo poštovati i podržavati njihovu slobodu izražavanja i druga ljudska prava. Naišli su na vladu koja je čvrsto rešena da ih ućutka. Između nedostatka transparentnosti vlade, zastrašivanja novinara u ime nacionalne bezbednosti i medija u kandžama monopola, izveštavanje o pitanjima azila strahovito je poremećeno u zemlji koju je New York Times nedavno opisao kao „najtajnovitiju“ demokratiju na svetu“.
Kao što pokazuje cirkus koji je stvorila afera Đoković, čak i kad se omakne neko priznanje, ono je uvek ograničeno i privremeno. Reporteri koji su se otimali za informacije o sportskoj zvezdi obraćali su se izbeglicama i tražiocima azila. Po rečima Mehdija Alija, koji je s petnaest godina dospeo u Nauru, a danas je pritvoren u Hotelu Park: „Tužno je što su me juče kontaktirali toliki novinari da bi me pitali o Đokoviću. U kavezu sam devet godina, danas sam napunio dvadeset četiri, a vi nemate sa mnom da razgovarate ni o čemu drugom.“ Skandal može da probudi pažnju, ali taj način nije pouzdan i ta pažnja ne traje dugo. Snažno i dosledno izveštavanje u nekim malobrojnim listovima ili na nekim kanalima ponekad uspeva da se probije do medija koji imaju veću publiku. Ali mnogi prosto popuštaju vladi ili potpuno ignorišu situaciju i tako ograničavaju pritisak javnosti koji bi mogao izazvati promenu.
Deo problema je to što je medijima ograničen pristup centrima za zadržavanje imigranata, što već dugo znatno podriva slobodu štampe u Australiji. Klauzule o poverljivosti deo su ugovora o pružanju usluge zadržavanja, a Zakon o pograničnim snagama iz 2015. dodatno je povećao kazne za izveštavanje o tome. Deljenje informacija o prekomorskim centrima za zadržavanje kad je reč, na primer, o radnicima u tim objektima, kriminalizovano je i zaprećena je kazna do dve godine zatvora. Uprkos tim pretnjama mnogi su progovorili. Ali kad je Amnesty International pokušao da istraži uslove zadržavanja na ostrvima 2016, istraživači su naišli na atmosferu sličnu „nekoj vrsti fašističke države u kojoj svaki razgovor može biti prisluškivan, pa bismo mogli završiti u zatvoru zbog ćaskanja“.
Organizacija Reporteri bez granica, koja objavljuje Barometar slobode svetske štampe, ocenjuje australijsku medijsku sredinu kao „oligarhijski model“ u kom su „sada vlasnici gotovo svih privatnih medija dva medijska džina: News Corp Ruperta Murdocha i Nine Entertainment, naslednik konzorcijuma koji je stvorila porodica Packer“. Posle policijskih racija u medijskim kućama i napada na pojedinačne novinare, Australija je 2020. pala za pet stepenika niže, na 26. mesto u Barometru. Vanredna koalicija medijskih organizacija koje sarađuju u kampanji za medijske slobode „Australija ima pravo da zna“ reagovala je na povećani pritisak nastojanjima da podigne svest javnosti, ali uslovi su i dalje zabrinjavajući.
***
Rasizam i povremena surovost ovog režima ne karakterišu samo imigracioni sistem Australije: oni prožimaju institucije na mnogim nivoima, uključujući i nametanje zakona. (Na primer, starosedeoci čine samo tri odsto australijskog stanovništva, ali bezmalo 30 odsto zatvorske populacije.) Pisac Richard Flanagan je govorio o „bolesti komformizma“ koja je uhvatila korena u Australiji i koja se širi „korozijom ideje istine i stalnim napadima na one čija se gledišta razlikuju od zvaničnih“. U prilog svom stavu, on navodi postupanje prema tražiocima azila i izbeglicama – „bolne rane u jezgru našeg javnog života“. Mnogi su se neumorno borili da okončaju tu surovost, na prvom mestu same izbeglice. Ali javni život uglavnom se odvija kao i dosad, neometan beskrajnim zadržavanjima osetljivih i progonjenih – u hotelskim zatvorima i drugim objektima na kopnu i na pacifičkim ostrvima koja su daleko od očiju – i neuznemiren kršenjem širokog spektra ljudskih prava koje predstavlja australijski imigracioni režim.
Prosta i skandalozna činjenica je to da australijska vlada naprosto nema human plan za ljude koji dolaze čamcima da traže azil. Oni godinama propadaju na dalekim ostrvima, a sad i u golim sobama hotelskih zatvora. „Ne znam da li možete to da shvatite“, napisao je Arvin u jednom od njih. „Možete li?“ Administrativno gledano, moć da se izbeglice oslobode je u rukama ministra za imigracije, ali na građanima je da na njega izvrše pritisak odbijanjem da tolerišu nasilje koje se vrši u njihovo ime. Ljudi se ne opiru nepravdi koju ne vide. Ostaje zadatak da se pažnja javnosti pretvori u odbijanje, a odbijanje u akciju.
Eleanor Davey, Boston Review, 18.01.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 21.07.2022.
IZBEGLICE, MIGRANTI