Project Syndicate

Levica je uspevala uvek kada je nudila jasne alternative o pitanjima kao što su stambena politika i finansijska regulacija, a ne kada je zazivala „narod“ i „naciju“. Dobri primeri su Džeremi Korbin i Berni Sanders.

Ne-liberalni pokreti ne promovišu svoje ciljeve samo na izborima, već i kroz svakodnevne političke debate. Evo kako desničarski populisti, autoritarci i fašisti vode borbu oko reči da bi dobili rat ideja.

Oblaci nezadovoljstva nadvijaju se nad Velikom Britanijom. Pripadnici oba referendumska tabora su demoralisani. Ipak, iako ćorsokak brexita nosi brojne rizike, Britanci bi možda trebalo da mu se raduju.

To je otvoreno kršenje zakona, ali na savestan i nenasilan način, sa ciljem ubeđivanja sugrađana da nešto u društvu treba promeniti jer je nepravedno. I njeni učesnici su spremni da prihvate kaznu za ovaj čin.

U mnogim zemljama je ugroženo pravo na okupljanje i proteste na ulicama i trgovima. Ova aktivnost je suštinski važna za demokratiju i ne može je zameniti onlajn aktivizam, a još manje glasanje na izborima.

Niko ne može poreći da je ekonomska vizija koja u centar postavlja potrošače i tržišta doprinela stvaranju velike količine korisnih dobara. Ali očigledno je da su se u međuvremenu javili i određeni problemi.

Otpor velikim tehnološkim kompanijama motivisan je osećajem da smo pretvoreni u korisnički proletarijat. Svedeni smo na zupčanike u proizvodnom procesu u kojem učestvujemo isključivo kao proizvod.

Što je bliži brexit to je važnije da britanski građani zadrže kontrolu nad njim. Iako je demokratija proces preispitivanja donetih odluka, preispitivanje brexita na novom referendumu nije dobro rešenje.

Vrednost turske lire se prepolovila. Turske banke i kompanije su zadužene u stranoj valuti, pa lira u slobodnom padu preti da za sobom povuče i veliki deo privatnog sektora.

Poljski sejm na brzinu je izglasao novi amandman na Zakon o nacionalnom sećanju. Zahvaljujući tom amandmanu, optuživanje Poljske za učešće u nacističkim zločinima više se neće kažnjavati trogodišnjom robijom.

Ako bi se sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge automatizovao, došlo bi do dramatičnog rasta slobodnog vremena, to jest do uvećanja „nepotrebnog“ rada posvećenog konkurenciji nultog zbira.

Evropa i Kina sada treba da budu primer svetu. Trebalo bi da odbiju uvlačenje u trgovinski rat i poruče Trumpu: samo ti ruši svoju ekonomiju; mi ćemo se držati politika koje nam donose najbolje rezultate.

Ključni konflikt ove decenije može se definisati kao nacionalizam protiv globalizma, a ne kao populizam protiv elitizma. Jačanje nacionalnih osećanja je glavni pokretač političkih događaja.

Evropski establišment je izdao dva saopštenja koja bi mogla biti važna da su iole tačna: jedno je objava kraja grčke dužničke krize, a drugo francusko-nemački sporazum o redizajniranju evrozone.

Kada je predsednik Italije sprečio postavljanje evroskeptika Paola Savone na mesto ministra finansija u vladi koju je predložio savez Pokreta pet zvezdica i Severne lige, da li je zaštitio ili ugrozio demokratiju?

Dok Trump radi na rušenju globalnog sistema od koga je Nemačka decenijama profitirala, Salvini i Di Maio rušenje evra vide kao poželjan razvoj događaja, koristan za njihovu anti-imigracijsku kampanju.

SAD od Kine traže da ona promeni svoje industrijske politike i propise o intelektualnoj svojini, kao i da se ne protivi Trumpovom uvođenju jednostranih tarifa na uvoz kineskih proizvoda. To neće uspeti.

Godine 1948, posle kratkog građanskog rata, predsednik Hoze Figeres Ferer je ukinuo vojsku. Od tada je Kostarika poligon za proučavanje predupređivanja i rešavanja konflikata mirnim putem.

Okruženi kolegama, poslodavcima, klijentima, kritičarima i „prijateljima“ koji nadziru naš život, danas smo izloženi pritisku da se razvijamo kao skup aktivnosti, slika i sklonosti koje grade privlačan, profitabilan brend.

Uzroci i posledice onoga što se često opisuje kao „uspon populizma“ predmet su dubokih neslaganja. Ali ako postoji jedna stvar oko koje se svi slažu, to je da je populizam pre svega napad na liberalizam.

Posle brexita i Trampove pobede, izbori u Italiji na kojima su najveći uspeh ostvarili populisti i ekstremna desnica – sigurno će samo učvrstiti uverenje liberala da su građani sami krivi za vlast koju biraju.

Mladi glasači su posebno nezainteresovani za tradicionalne partije, jer ih vide kao previše birokratske, dakle dosadne. Setimo se dosetke Oscara Wildea o problemu sa socijalizmom: oduzima suviše večeri.

Uspon militantnog parohijalizma sa obe strane Atlantika proučava se iz svakog ugla. Jedini slabo istraženi je neprestani klasni rat protiv siromašnih koji traje od sredine 70-ih godina prošlog veka.

Konvencionalni i reformistički političari liče jedni na druge i zato kod najvećeg dela biračkog tela izazivaju podozrenje. Glasovi koje tako gube odlaze populistima.

Možda je sukob između španske države i regionalnih vlasti u Kataloniji upravo ono što nam je potrebno da bismo udahnuli novi život posustalom evropskom projektu.

Neki uporno ponavljaju da izbeglice otimaju radna mesta starosedeocima, što znači da su izbeglice vredni radnici, a drugi se žale da se izbeglice oslanjaju na socijalnu pomoć, što znači da premalo rade.

Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada.

Posle Macronove pobede navodno smo prešli u doba post-populizma. Ova interpretacija ima manu koja se pripisuje populistima – previše uprošćava stvari.