Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ako je čitalac pomislio da se u naslovu referira na opozicione stranke koje su odlučile da izađu na izbore a čiji svi članovi zajedno sa pristalicama mogu da se smeste u par autobusa, pogrešio je. Autobus iz naslova metafora je za nedoslednost i apsurd. Hoće se reći da su nedosledne i apsurdne sve one stranke koje su pre zaraze bile za bojkot, a posle zaraze rešile da izađu na izbore. Da objasnimo prvo autobus, pa onda i besmislenu odluku o izlasku na izbore.

Ako su juče tokom dana i brinuli zbog idiotskih odluka o radu gradskog prevoza, žitelji Srbije uveče su mogli da odahnu: nijedno proklamovano pravilo za gradski prevoz više ne važi. Krizni štab se sa pozicija instrukcija za ponašanje u prevozu povukao na pozicije predloga, a pod jakim naletom Vučića. Od jutros, znamo, u gradski prevoz mogu da uđu svi u broju koje vozilo može fizički da podnese. Maske – ništa. Rukavice – ništa. Odstojanje – ništa.

A do sinoć, važilo je: u autobus smeju da uđu samo zaposleni, pod maskama i sa rukavicama. U vozilu će se sedeti u svakom drugom redu na po jednom sedištu. Razmak između putnika koji stoje mora biti 2 metra. Sve u svemu, između dvadesetak i pedeset osoba po vozilu. A uz to, letnji (čitaj: smanjen) broj vozila. Eto prevoza pod Kovidom 19. Da bi se sprečilo krvoproliće na stanicama u pokušaju da se potencijalni putnici dočepaju mesta u autobusu, režim je dakle uveo selekciju putnika.

Istina je da je mera diskriminaciona, ali ako se hoće poštovati zaraza – opravdana je. Samo uz takve mere u vozilima dobijaju smisao i crvene tačke na stanicama, na razmaku od oko metar, gde bi ljudi morali da stoje dok čekaju prevoz. Čak i za posmatrača sa Marsa, uzeto sve zajedno, to izgleda krajnje idiotski: ukinuti prevoz ili ga održavati pod takvim merama potpuno je isto. Bila bi to samo još jedna cigla u fasadi koja krije golotinju nesposobnosti i nekompetencije ovog režima.

Ali, pošto više nema razloga da se čuva privid, jer režim sad već funkcioniše na pogonu gole (pri)sile, Vučić je sinoć javio da prevoz krene kao i pre zaraze, sa istim, a ne letnjim brojem vozila, i bez ikakvih mera za ponašanje i broj putnika u vozilima. Samo su još crvene tačke na stanicama ostale od prethodnih mera. Ali, problem nije u tim nesrećnim tačkama – tragovima pokušaja da se glumi da se nešto preduzima. Problem je u samom tretmanu zaraze od strane režima sa Vučićem na čelu.

Recimo to sasvim jednostavno: koji se to virus na (Vučićevo) dugme iz najsmešnijeg pretvara u najstrašniji, pa onda opet u najsmešniji? Ili, kome je do morbidnih asocijacija: koji to virus naizmenično puni groblja, pa autobuse? Kao što se bez ikakvog dobrog razloga utrčalo u vanredno stanje sa ukidanjem osnovnih prava žiteljima Srbije, tako se sad bez ikakvog dobrog razloga iz vanrednog stanja istrčava u takozvanu, to jest Vučićevu normalnost.

Drugim rečima, kao što nije umeo da uđe u krizu sa zarazom, tako sada ovaj režim iz nje ne ume da izađe, a da sačuva makar privid smisla. Sve višednevne zabrane kretanja, sve policijske časove u paramparčad razbija sinoćna odluka o odbacivanju svih pravila za ponašanje u gradskom prevozu. Ona pokazuje i da u kriznom štabu ne sede nikakvi stručnjaci, nego najobičnije Vučićeve krpe. A Nestorović će se na kraju pokazati kao mera za kompetenciju, dostojanstvo i doslednost u lekarskoj Srbiji.

Nazdravlje nam Srbija sa Nestorovićem kao uzorom za struku. Nazdravlje nam i politika u Srbiji, sa ovim opozicionim strankama koje sada hrle na izbore. Jer, evo u čemu je stvar: šta se to u proteklih šest nedelja u Srbiji promenilo nabolje u vezi sa političkim i medijskim slobodama, funkcionisanjem institucija (gde spada i krizni štab, razume se) i garancijama za slobodne i fer izbore? Ko god iz opozicije koja se založila za bojkot sada kaže da će na izbore morao bi da objasni – šta se to promenilo?

Objašnjenja, naravno, nema; niko se od prevrtljivaca nije udostojio ni da ga ponudi a kamoli da izloži nešto suvislo. Jer, suvisli razlozi za promenu mišljenja naprosto ne postoje. Svi dobri razlozi, dovoljni da se izbori bojkotuju, koji su važili pre zaraze, važe i danas i to, ako je uopšte tako nešto moguće, višestruko jače. Niti su mediji u Srbiji oslobođeni tokom zaraze (naprotiv, još su gori); niti su institucije postale bolje (naprotiv, nije ih bilo uopšte); niti je opozicija nešto radila, e da bi sad bila sposobna da kontroliše izbore (naprotiv, nije radila ništa).

Što se poslednjeg argumenta tiče, to nije kritika na račun opozicije. Pod zabranama iz vanrednog stanja, sa potpuno zarobljenim medijima i ugašenim institucijama (uključujući i pravosudne), opozicija nije ništa ni mogla da radi. Ali, kako će tih šest nedelja nerada nadoknaditi u par nedelja do izbora u uslovima koji su još gori nego pre zaraze? Koje garancije da će kontrolisati izbore opozicija ima da nam da danas, a nije ih imala pre zaraze. Povrh toga, dok režim ima nameru da u vozila gradskog prevoza ugura što je moguće više osoba, i dalje je na snazi zabrana okupljanja više od 50 osoba.

Pa sad opozicija, ako hoće na izbore, treba da nam kaže: kako će organizovati kampanju, uz zabranu okupljanja; kako će prikupiti potpise, uz istu zabranu; kako će komunicirati, preko kojih medija, sa pristalicama, jer uz zabranu okupljanja drugog načina neće biti; kako će voditi kampanju na terenu, od vrata do vrata, posle neposrednog, traumatičnog iskustva sa zarazom; kako će na kraju izvesti svoje birače na izbore, iako je na snazi zabrana okupljanja, a uz to nad svima i dalje visi pretnja zaraze?

Verujem da nema dobrih odgovora na ova pitanja, pa nam opozicija koja bi sada na izbore šalje u stvari poruku da su za nju izbori isto što i za Vučića autobusi. Ako to može da se iskoristi za neki sitni ćar, dobro je došlo. Povrh toga, ispostaviće se da je i sam Kovid 19 za opoziciju isto što i za Vučića. Ako može da se iskoristi za neki sitni ćar… To je očajno loša poruka. To je isto kao da ljudima kažete da je za Vučićev pad dovoljno da po svojim terasama lupaju u šerpe. Nema te buke koja je srušila diktaturu.

Peščanik.net, 08.05.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)